Kada je reč o poslu, svi imamo svoje dobre i loše dane. Ponekad ne mora ni postoji jasan uzrok zašto nam je neki dan loš – prosto se probudimo nervozni, umorni, sa osećajem da nam je svega preko glave. I taj osećaj obično prođe i onda nastavimo dalje.

Međutim, onda kada stres postane hroničan, odnosno kada je dugotrajan i intenzivan, te se manifestuje ne samo na radno postignuće, već i na brojne druge aspekte funkcionisanja, reč je o sindromu sagorevanja ili „burnout“ sindromu.

Ali, pre nego što se osvrnemo na to šta je i kako prepoznati sindrom sagorevanja, najpre se osvrnimo da na to da li je baš sav stres štetan i da li bi bila dobra ideja u potpunosti se osloboditi istog.

Zamislite sledeću situaciju: dolazite na posao i sve je u savršenoj harmoniji. Svi su bezbrižni i opušteni, stresa nema ni u naznakama. Tu i tamo se probije koji rok, previde se važne informacije, ali to ne remeti dremljivu atmosferu koja je zahvatila kolektiv. Vremenom, poneki probijen rok postaje pravilnost, a ljudi su uopšteno letargični i ne mare mnogo za zahteve koje posao stavlja pred njih.

Tako bi, otprilike, izgledalo kada stresa uopšte ne bi bilo. Drugim rečima, određena doza stresa je poželjna i zdrava. To je onaj osećaj odgovornosti da morate da ispunite obećano, da isporučite ono što drugi od vas očekuju. Tako nedostatak stresa može dovesti do letargije koja može biti pogubna po obavljanje posla, ali isto tako i previše stresa može dovesti do sagorevanja. Zato se često kaže da je stres kao so – mala količina u potpunosti menja ukus nekog jela i poboljšava ga, ali ako previše zasolite, jelo postaje nejestivo.

Kako izgleda i nastaje sindrom sagorevanja?

Već smo rekli da je stres zapravo sve ono što nas tera da menjamo, odnosno prilagođavamo svoj ustaljeni način funkcionisanja. Sagorevanje nastaje onda kada je stres dugotrajan i intenzivan, a ono što ga čini sindromom zapravo je skupina simptoma putem kojih se manifestuje.

Tako se sindrom sagorevanja može prepoznati u nekoliko domena funkcionisanja:

  • Na nivou ponašanja, osoba koja je „sagorela“ može biti sklonija izdavanju naredbi nego inače, bez brige o tome kako će drugi reagovati. Ona može biti veoma kritički nastrojena, a ujedno i neefikasna kada je u pitanje završavanje započetog posla. Dalje, ova osoba može pokušati da se sa problemom sagorevanja izbori kroz destruktivne obrasce ponašanja koji uključuju preteranu upotrebu alkohola, pušenje, uzimanje droga ili lekova i prejedanje.
  • Na nivou intelektualnog funkcionisanja, ova osoba može pokazivati znake zaboravnosti, nemogućnosti da se fokusira na jednu stvar i da razmišlja jasno i trezveno. Ona, takođe, može imati teškoće sa pamćenjem novih informacija i sa donošenjem odluka. Njeni kreativni kapaciteti su iscrpljeni i poslu pristupa mehanički, rutinski, što se vidi po njenom radnom učinku. U ove simptome spadaju i stalna briga, ideje o napuštanju posla i nedostatak smisla za humor (kod osoba koje su ga inače imale).
  • Na planu fizičkih simptoma, na sindrom sagorevanja mogu ukazivati stanja kao što su konstantan umor, glavobolje, problemi sa stomakom, bolovi u leđima i vratu. Oni spadaju u psihosomatska stanja – to jest oboljenja čiji se uzroci nalaze u domenu psihičkog funkcionisanja, ali se manifestuju na telesnom planu. Sindrom sagorevanja ispoljava se i kroz tipične simptome anksioznosti, kao što su pojačano znojenje, lupanje srca, zujanje u ušima i tome slično.
  • Na nivou emocionalnog reagovanja, „burnout“ se može prepoznati kroz čestu nervozu, anksioznost, osećaj besmisla, bespomoćnosti ili dosade. Plakanje, bes, depresivnost, lako uznemiravanje, osećaj konstantnog pritiska i usamljenosti takođe mogu ukazivati na sindrom sagorevanja.

Neke osobe su otpornije na efekte stresa od drugih. Istraživači su želeli da saznaju šta je to što nekoga čini podložnijim stresu, odnosno sagorevanju, pa su došli do rezultata da su sindromu sagorevanja sklonije osobe koje imaju nerealistička očekivanja i ciljeve na svom radnom mestu, koje je teško ili nikako moguće ostvariti; koje dobijaju malo ili uopšte ne dobijaju pozitivne povratne reakcije o svom radnom učinku i oni koji rade pod velikim vremenskim pritiscima.

Isto tako, istraživanja su pokazala da sindrom sagorevanja ima četiri faze:

  1. Prva faza nazvana je idealistički entuzijazam i nju odlikuje velika energija i očekivanja koja su nerealistička, u smislu da će sve u kolektivu funkcionisati savršeno, da je sve ciljeve moguće ostvariti ma kako nerealni bili. Osoba u ovoj fazi ne štedi svoju energiju u obavljanju posla i uverena je da će se trud isplatiti.
  1. Druga faza – faza stagnacije – nastupa onda kada se ispostavi da su mnoge nade i ciljevi iz prve faze bili nerealni. Osoba se tada povlači, smanjuje komunikaciju sa kolegama i oseća se ranjivo. Ona i dalje obavlja svoj posao i može u njemu da uživa, ali bez početne ushićenosti i energičnosti. Većina ljudi koja tek počne da se bavi nekim poslom prođe kroz ove dve faze i to ne znači da je na putu ka sagorevanju, ali prelazak u treću fazu je znak da bi mogla uslediti i četvrta.
  1. Treća faza zove se faza frustracije, a njene najistaknutije karakteristike su preispitivanje ima li smisla to što osoba radi i emocionalna izolacija, odnosno povlačenje. Takođe, u ovoj fazi mogu da se jave i početni znaci fizičke iscrpljenosti, što zapravo samo pogoršava stres kom je osoba već izložena.
  1. Poslednja, četvrta faza je faza apatije. U njoj su prisutni nezainteresovanost za posao, uz gubitak vere u sebe, u svoje kompetencije, uz osećaj beznadežnosti. Takođe, povlačenje je u ovoj fazi najizraženije, a na nivou ponašanja osoba može početi da izostaje sa posla i da komunicira sa kolegama, ali i sa ljudima iz privatnog života. Potpuna demotivisanost za ono što rade i otaljavanje posla su česti pratioci ove faze.

Da li sindrom sagorevanja može da se izleči? Naravno da može. Ono što je važno kod lečenja jeste rad na svim spomenutim nivoima na kojima se on manifestuje. Međutim, postoji nešto mnogo efikasnije od lečenja, a to je prevencija ili staro, dobro „Bolje sprečiti, nego lečiti“. Sve ono što činimo kako bismo se borili sa stresom zapravo važi i za sagorevanje, a upravo to je tema sledećeg teksta.

 

Nastaviće se…

Poslednja izmena dana 3. aprila 2016. u 05:09


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »