Ljudi su skloni da magijski veruju u tačnost svog prvog utiska o nekome ili nečemu. To svakako ne važi za sve ljude i sve prve utiske, ali kad god se povede priča o sposobnosti da se neko proceni na „prvu loptu”, neretko se mogu čuti tvrdnje da „mene moj prvi utisak nikada nije prevario”.

Dugo su me ovakve tvrdnje zbunjivale, pošto je meni kao masteru psihologije sa ne malim iskustvom u radu sa ljudima teško da se pouzdam u svoj prvi utisak. Onda sam se pozabavila tim pojmom i shvatila zašto je to tako.

Na prvom mestu, ako u šest od deset situacija napravimo dobru procenu, sećaćemo se tih uspešnih šest, ali ne i one promašene četiri procene. Dakle, najpre imamo pristrasnost percepcije i, samim tim, pamćenja. Dalje, šta je uopšte prvi utisak? Da je neko dobar, pošten? Ili da nije? Da je hladan u komunikaciji? Da deluje pouzdano? Šta su uopšte kriterijumi? I koliko je zapravo uopšte kompleksan taj prvi utisak? Neko može svoj prvi utisak proglasiti neuspešnim jer utisak nije prošao kroz, recimo, šest postavljenih kriterijuma (koji takođe mogu biti vrlo problematični po pitanju tačnosti i utemeljenosti); a neko će zadovoljiti jedan kriterijum i proglasiti svoj sud tačnim. Najzad, ljudi lažu, svesno ili nesvesno. Kada neko kaže da je „rođeni psiholog za čitanje ljudi”, vi zapravo pojma nemate na osnovu kojih informacija je on taj zaključak izveo.

Prvi utisak često može biti potpuno pogrešan. Najveći razlog zašto se to dešava – a mnogi su razlozi tome – jeste taj što utisak ne zavisi samo od onoga ko je predmet percepcije, već i od onoga ko vrši tu percepciju. To znači da mi, kao posmatrači, u svoj utisak donosimo i sopstvena očekivanja, stavove, mišljenja, prethodna iskustva i tome slično. Oni utiču na utisak koji formiramo o nekome i često je teško ili nemoguće odvojiti naša sopstvena tumačenja od objektivnih karakteristika. U psihologiji postoji izraz intersubjektivna saglasnost, baš da bi se izbegle ovakve zamke. Ona podrazumeva da se više različitih ljudi mora usaglasiti u svojim procenama da bi se procena smatrala valjanom.

Činjenica je i to da pri stvaranju prvog utiska mi vršimo generalizaciju. A generalizacije su uvek, do određene mere, netačne. Recimo, komuniciramo sa jednom osobom iz neke firme, a potom na osnovu te jedne osobe, odnosno utiska o njoj, formiramo utisak o celoj firmi. To može, a i ne mora da bude opravdano. I o tome je, u kontekstu eksterne komunikacije, važno voditi računa.

Kada se nađemo u situaciji da neko o nama formira utisak, verovanje da je taj utisak prvi i, samim tim, najvažniji, može zapravo da nam odmogne da se „prikažemo u pravom svetlu”. Ako znamo da imamo samo tu jednu šansu da zablistamo, onda ćemo je doživljavati kao sudbonosnu i, samim tim, bićemo pod većim pritiskom da ostavimo pozitivan utisak, što zapravo može voditi sasvim suprotnom ishodu.

Prvi utisak je samo to – utisak!

Prvi utisak nije strašni sud, koji donosi presude koje se više nikada neće moći revidirati. Upravo zato što od mnogih faktora zavisi kakav će taj utisak biti, činjenica je da nad njim uopšte nemamo toliku kontrolu koliku bismo voleli da imamo. Ako znamo da formiranje tog utiska zavisi od obe strane u procesu komunikacije, onda je jasno da je prostor za potencijalne pogrešne i neutemeljene zaključke veliki.

Ideja da smo opremljeni nekim misterioznim čulom koje nam pomaže da procenjujemo ljude je privlačna, ali je isto tako i jednim delom potpuno pogrešna. Istina je da nam intuicija može pomoći u mnogim situacijama, ali intucija nije nikakva paranormalna pojava; ona je produkt takozvanog implicitnog učenja, koje uključuje nesvesno prikupljanje i obradu informacija koje su prikupila naša čula. Kada se javi produkt obrade tih informacija, mi imamo neki zaključak za koji nismo sigurni odakle nam (jer su se prikupljanje i obrada informacija odvijali nesvesno i samim tim se ne možemo setiti samog procesa), pa smo skloni da poverujemo da je on nastao posredstvom neke više sile i da je, samim tim, taj zaključak tačan. Nažalost (ili na sreću?), ne radi se ni o kakvoj višoj sili, već o fantastičnoj mašini kakva je ljudski mozak.

Imajući sve ovo u vidu, lako dolazimo do zaključka da mi sami ne možemo u potpunosti imati kontrolu nad tim kakav prvi utisak ćemo ostaviti. To i dalje ne znači da ne treba da o tome vodimo računa – a ovde su i neke odlične smernice o tome kako – već znači da moramo računati na nekoliko nepoznatih u toj jednačini: od onoga ko vrši procenu, preko konteksta, pa sve do onoga što drugima o sebi prezentujemo, a toga nismo svesni.

Ne postoji nikakva garancija da ćemo ostaviti dobar prvi utisak. Isto tako, ne postoji ni garancija da će naši utisci o drugima biti tačni. U tome nam pomažu ranija iskustva i znanja, ali na svetu verovatno ne postoji osoba koju prvi utisak nije prevario. Zato je važno znati da prvi utisak nije smak sveta i da, čak i ako ne zablistate u nameri da ga ostavite pozitivnim, to ne znači da je sve palo u vodu. Posebno ako znamo da i naši zaključci o tome kakav smo utisak ostavili mogu biti subjektivni, to jest pogrešni.

Zato, opustite se. Grešićete i bivaćete ponekad pogrešno procenjeni, ma koliko se trudili. Nemate punu kontrolu nad tim kako će vas drugi doživljavati, i nikada je nećete imati. Neće je imati niko od nas. Verujte svom prvom utisku taman onoliko koliko i verujete sadržaju jedne knjige na osnovu njenih korica.

Poslednja izmena dana 30. jula 2017. u 20:26


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »