Klasičan radni odnos podrazumeva puno radno vreme i rad na neodređeno („za stalno“). Novo doba je, usled ubrzanog razvoja tehnologije, donelo drugačiji pristup radu. U novom okruženju sve se više menja tradicionalno shvatanje radnog odnosa, kako bi se rad prilagodio zahtevima tržišta, oscilacijama u ponudi i potražnji i kako bi se povećala konkurentnost. U tom smislu sve se više govori o fleksibilnom radu i fleksibilnim oblicima rada.

Šta je fleksibilan rad?

Fleksiban rad podrazumeva slobodniji i elastičniji pristup radu tj.adaptaciju rada zahtevima tržišta.

Osnovni cilj fleksibilizacije rada jeste da se smanje troškovi radne snage i ostvari veći profit, da se poveća zaposlenost, i da se modernizuje regulativa u oblasti rada.

To se može postići putem fleksibilnih oblika rada, fleksibilnog radnog vremena, fleksibilne organizacije rada, fleksibilnih zarada itd.

Neki oblici fleksibilizacije rada koji se sve više koriste i koji su regulisani u svetu (recimo fleksibno radno vreme) u našoj regulativi još uvek se ne spominju.

U produžetku ćemo govoriti o fleksibilnim oblicima rada i zapošljavanja.

Šta su fleksibilni oblici rada?

Fleksibilni oblici rada podrazumevaju angažovanje nestandardne radne snage koja nije u klasičnom radnom odnosu, i koja će doneti manje troškova za poslodavca i lakše se prilagoditi promenama na tržištu rada.

Naš Zakon o radu nigde direktno ne spominje termin „fleksibilni oblici rada“, ali reguliše sledeće oblike rada koji odstupaju od tradicionalnog shvatanja rada i radnog odnosa:

  • Rad na određeno vreme (čl. 37 Zakona o radu)
  • Rad sa nepunim radnim vremenom (čl. 39 – 41 Zakona o radu)
  • Rad van radnog odnosa: Privremeni i povremeni poslovi, Ugovor o delu, Ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju, Dopunski rad (čl.197-202 Zakona o radu)
  • Radni odnos za obavljanje poslova van prostorija poslodavca (čl. 42 Zakona o radu)

Od oblika fleksibilnog zapošljavanja koji su vrlo zastupljeni u praksi Zakon nije uredio privremeno ustupanje zaposlenih posredstvom agencija za zapošljavanje.

Ovaj vid zapošljavanja trebalo bi u skorije vreme da bude regulisan i uređen i kod nas.

Rad na određeno vreme

Rad na određeno vreme je veoma zastupljen u našoj praksi.

Za poslodavca je mnogo jednostavnije zasnivanje radnog odnosa sa osobom na određeno vreme jer je lakši i prestanak takvog radnog odnosa, prostim istekom roka na koji je ugovor zasnovan.

Putem ovakvog radnog angažovanja poslodavci žele zaobići skupo i komplikovano rešavanja viškova zaposlenih u firmi, kao i isplatu otpremnina.

Zaposleni na određeno vreme ima sva prava iz radnog odnosa kao i zaposleni na neodređeno, s tom razlikom da je ugovor vremenski ograničen. Ovakav ugovor ne donosi finansijsku sigurnost i garanciju zaposlenom na duže staze, ali mu donosi zaradu i rad za određeni period u budućnosti.

Prema Zakonu o radu poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu na određeno vreme, s tim da se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji ne može biti duži od 24 meseca.

Česte su, međutim, zloupotrebe ugovora na određeno vreme, recimo kada poslodavac sukcesivno zaljučuje ugovore o radu na određeno sa zaposlenim. Tako mnogi zaposleni i po nekoliko godina rade na osnovu ugovora na određeno vreme. To je moguće zbog nedorečenosti u Zakonu koje će morati u bliskoj budućnosti da se menjaju. Naime, prema Zakonu o radu svaki period duži od 30 dana u kojem zaposleni nije bio u radnom odnosu tretira se kao prekid radnog odnosa, pa se i svaki naredni ugovor o radu smatra novim radnim odnosom.

Ipak, značajni su pozitivni efekti rada na određeno vreme: omogućava se bolje prilagođavanje oscilacijama na tržištu radne snage, zamena odsutnih radnika, obučavanje zaposlenih koji nemaju dovoljno radnog iskustva, doprinosi se smanjenju opšte nezaposlenosti itd.

Rad sa nepunim radnim vremenom

Rad sa nepunim radnim vremenom je vid rada koji može da doprinese boljem prilagođavanju promenama u proizvodnji i načinu odvijanja rada. Takođe, može da bude efikasan način rešavanja viškova zaposlenih: na primer umesto da jedan radnik ostane bez posla dva radnika će biti uposlena na istom mestu sa skraćenim radnim vremenom. Dalje, rad sa nepunim radnim vremenom je efikasan način da se obebedi ostajanje u procesu rada, jer omogućava da se aktivno radi određeni broj sati i dana u toku godine.

Osoba koja je angažovana na ovakav način ima pravo na zaradu, druga primanja i druga prava iz radnog odnosa srazmerno vremenu provedenom na radu.

Zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom kod jednog poslodavca može za ostatak radnog vremena da zasnuje radni odnos kod dva ili više poslodavaca sa nepunim radnim vremenom, i na taj način ostvari pravo na rad sa punim radnim vremenom.

Rad van radnog odnosa

Angažovanje radnika van radnog odnosa može imati značajne pogodnosti za poslodavce,  pre svega može doneti finansijsko rasterećenje i manje komplikovanu proceduru kod prestanka radnog odnosa. Naš Zakon o radu poznaje sledeće oblike rada van rada van radnog odnosa: privremeni i povremeni poslovi, ugovor o delu,  stručno osposobljavanje i  usavršavanje i dopunski rad.

Kod rada van radnog odnosa ne zaključuje se ugovor o radu i ne zasniva se radni odnos, tako da poslodavac nije u obavezi da obezbedi prava koja inače imaju zaposleni iz radnog odnosa (pravo na godišnji odmor, pravo na slobodne dane, uplate za penzije, davanja u slučaju bolesti, razne beneficije).

Poznavanje postojeće regulative je za savesnog poslodavca bitno iz dva razloga: poslodavac će znati prednosti koje mu donosi ođređeni oblik rada van radnog odnosa, a sa druge strane će gledati da angažuje radnike van radnog odnosa na zakonit način.

Važno je da se radnici angažovani na ovakav način dobro informišu o svojim pravima i obavezama, jer nemaju ista prava kao zaposleni iz radnog odnosa.

Najmasovniji oblik rada van radnog odnosa kod nas su ugovori o privremenim i povremenim poslovima (bilo direktno sa poslodavcem, bilo preko posredničkih agencija). Privremeni i povremeni poslovi poslodavcima omogućavaju da adekvatno reaguju na promene u ponudi i tražnji i da obezbede radnu snagu za određene poslove koji mogu da traju maksimalno 120 dana u jednoj kalendarskoj godini.

Radno angažovana osoba kod ovog ugovora nema status zaposlenog i ne zaključuje ugovor o radu. Takođe, vezano za neka prava poslodavac odlučuje u skladu sa svojim finansijskim mogućnostima (npr.da li će isplaćivati naknadu troškova prevoza na rad i sa rada, naknadu za ishranu u toku rada, troškove službenenog putovanja u zemlji i inostranstvu.)

Nažalost, česte su zloupotrebe ovakvog vida angažovanja, tako što uposleni rade kod nekih poslodavaca i po nekoliko godina na osnovu ovog ugovora. Pri tom se ne postupa suprotno Zakonu ako po isteku perioda od 120 radnih dana poslodavac zaključi novi ugovor sa istom osobom, samo za obavljanje drugih poslova.

Privremeni i povremeni poslovi imaju svoje pozitivne efekte za teže zapošljive osobe (mladi bez ikakvog radnog iskustva, osobe preko 50 godina) koji na ovaj način stiču radno iskustvo, ostaju u procesu rada ili dolaze do neophodnih prihoda za život. Idealan je za učenike, studente, zatim za žene koje žele da značajan deo dana posvete čuvanju i podizanju dece, za osobe koje neguju bolesnog člana porodice, za osobe koja ne mogu da rade u kontinuitetu zbog zdravstvenih smetnji ili zbog godina.

Rad van prostorija poslodavca

Rad van prostorija poslodavca predstavlja radni odnos samo je način odvijanja rada drugačiji. Tu spadaju rad na daljinu i rad od kuće. Danas je sve prisutniji i aktuelniji, jer u eri kompjutera i interneta veliki broj firmi može da sebi priušti rad van svojih prostorija.

Poslodavac i zaposleni ugovaraju trajanje radnog vremena, način vršenja nadzora nad radom i kvalitetom obavljanja poslova zaposlenog, sredstva za rad za obavljanje poslova koje je poslodavac dužan da nabavi i održava, korišćenje i upotrebu sredstava za rad zaposlenog i naknadu troškova za njihovu upotrebu.

Ovakav rad poslodavcu donosi niz prednosti u vidu smanjenja fiksnih troškova – smanjuje se veličina poslovnih prostorija koje su potrebne za obavljanje poslova, smanjuju se troškovi zakupa kancelarijskog prostora, troškovi struje, nameštaja i kancelarijskog materijala, troškovi održavanja prostorija, zatim poslodavac nema obavezu da plaća troškove prevoza zaposlenog do radnog mesta i nazad.

Za zaposlenog rad od kuće je u praktičniji od svakodnevnog putovanja na posao. Smatra se da ovaj oblik rada povećava opštu zaposlenost, posebno osoba koje žive daleko od velikih gradova i privrednih centara. Pogodni su za poslove programiranja, projektovanja, za vođenje poslovnih knjiga, konsultantske poslove, marketing, unos podataka, uređivanje sajta, pisanje tekstova.

Od prirode posla zavisi da li se može odvijati van prostorija poslodavca. Važniji poslovi u firmi ne mogu se kvalitetno odvijati na daljinu.

Kada govorimo o fleksibilnim oblicima rada uopšteno možemo reći da su sve zastupljeniji kod nas. Međutim, potrebno je da se postigne ravnoteža između zahteva za povećanim profitom poslodavaca i potrebe da se obezbedi adekvatna pravna zaštita svih radno angažovanih na ovaj način. Takođe, ako bi se da se omogućilo da se radnici koji su uposleni na ovakav način vremenom izjednače sa stalno zaposlenima to bi sigurno doprinelo boljem prihvatanju i popularizaciji fleksibilnih oblika rada.

Poslednja izmena dana 1. marta 2018. u 00:01


Branka Srdić

Diplomirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Radno iskustvo u struci sticala baveći se privrednim i radnim pravom. Položila ispit za rad u zapošljavanju pri Ministarstvu rada i zaposlena u agenciji za HR konsalting. Saradnik je u pravnom savetovalištu…… Saznaj više »