Odvajanje privatnog od poslovnog života je odlična ideja. I u teoriji, i u praksi. Tako se trudimo da posao ne donosimo kući, da sa kolegama ne pričamo previše o privatnim problemima koji nas muče. Da odvojimo vreme za „kod kuće“ i za „na poslu“. Ponekad nam to uspeva, a ponekad ne. Ponekad svesno prelazimo granicu privatnog i poslovnog, a ponekad je se čvrsto držimo. Ponekad izmenimo neki svoj princip jer smo shvatili da nam stari više ne funkcioniše na način na koji bismo to želeli.

Važno je znati da, ma koliko se trudili (i uspevali ili ne) da zadržimo jasno razgraničenje toga šta spada u sferu privatnog, a šta poslovnog, mi smo u obe ove životne sfere ista osoba. Iako postoje primeri da se ljudi drugačije ponašaju na poslu u odnosu na to kakvi su privatno, i dalje ostaje činjenica da su to iste osobe, samo u različitim kontekstima, koje svesno biraju da u određenim situacijama (ne) pokazuju izvesne osobine, sklonosti, stavove ili ponašanja.

„Ja sam prosto takva osoba“

Jedna od osnovih karakteristika ljudske ličnosti jeste njena doslednost. Našu ličnost čini upravo ono što se pokazuje u brojnim situacijama, ne samo u nekim. To je ono što zovemo svojim osobinama. Mi smo i u radnom kolektivu takođe osoba sa svim svojim osobinama koje inače imamo (kod kuće, sa prijateljima, u odnosu sa drugim ljudima). Nekada neke od tih osobina biramo da ne pokazujemo, ali to ne znači da ih nemamo.

Najveća zabluda o tome na koji način ljudi shvataju sopstvene osobine jeste to da su one nepromenljive. Istina je da u definiciju ličnosti spada i da je reč o relativno trajnim karakteristikama, ali upravo je naglasak na reči „relativno“. Svaki put kad čujemo nešto poput „Ja sam prosto takav/takva“, možemo da steknemo utisak da se kao nekakvi rađamo i takvima ostajemo tokom čitavog života. A to je obična zabluda.

Ljudi se menjaju tokom celog života. Njihove osobine, mada relativno trajne, takođe mogu da se menjaju. Zapitajte se – da li ste danas ista osoba koja ste bili pre 10 godina? A pre 15? Naravno da ne. Znanja koje stičemo, iskustva koja proživljavamo, novi uvidi, vidici, saznanja – sve to postaje sastavni deo naše ličnosti. I samim tim ona se stalno menja. Njena baza može biti relativno trajna, ali ona je u celosti podložna nadgradnji i unapređenju. Ličnost je dinamična, živa, ona upija sve ono što vidimo, čujemo, naučimo, iskusimo. Postoje periodi u životu kada su takve promene intenzivnije (na primer, u pubertetu), ali smatrati da se ličnost formira tokom određenog životnog doba a zatim njen razvoj prestaje je pogrešno. U suprotnom, svi bismo sa 20 i 60 godina bili potpuno iste osobe, što bi bilo prilično zastrašujuće.

Zašto ne bismo isključili negativne emocije?

Ljudi se, generalno, svojim osobinama najviše bave u kontekstu emocija. To se obično odnosi na dve stvari: na eliminisanje negativnih emocija i na kontrolu emocija (takođe najčešće negativnih).

Kada je reč o negativnim emocijama, one nisu prijatne i samim tim obično želimo da ih ne osećamo. Kada nas uhvati nervoza zbog rokova koji se približavaju, kada se rastužimo što nam neki projekat u koji smo polagali velike nade propadne, kada se razočaramo u nekoga… mi tada želimo da te emocije eliminišemo. Da ih odstranimo, da se vratimo u stanje kada takvih emocija nema. Ali, to obično nema rezultat kakav bismo želeli. Emocije patnje, straha, bola, ljutnje, tuge… su neprijatne emocije, ali su isto tako prirodne, ljudske i sasvim normalne. Međutim, kada nas ophrvaju, sve što želimo je da nestanu ili barem da se njihov intenzitet smanji. A to ne samo da nije moguće, već nije ni zdravo. Emocije imaju svoju biološku svrhu i sasvim je očekivano da se prestrašimo kada pomislimo da će na glavu da nam padne mašina od dve tone.

Emocije, dakle, ne možemo da izbegnemo, ma koliko bile neprijatne. One imaju svoju svrhu. Kada naglo zakočimo jer je ispred nas iznenada izleteo drugi auto, naš razum nije imao dovoljno vremena da obradi sve informacije koje su nam u tom trenutku na raspolaganju. Da procenjuje, analizira, smišlja šta mu je činiti. Upravo je onaj instinktivni deo mozga zadužen za emocije „pustio“ emociju straha, koja je (kroz niz fizioloških reakcija koje se dešavaju u vremenu kraćem od sekunde) momentalno uticala na to da se stopalo nađe na kočnici. Bez pripreme, bez razmišljanja, bez racionalne analize i odabira akcije. I tako nam je ta neprijatna emocija straha zapravo spasila život.

Emocije, dakle, ne možemo da izbegnemo. Šta nam onda ostaje? Da ih kontrolišemo? Hajde da vidimo šta možemo da uradimo po tom pitanju.

Možemo li da vladamo svojim emocijama?

Zamislite da ste na sastanku sa važnim poslovnim partnerom. To je sastanak od kog očekujete mnogo, pa ste došli spremni, sa namerom da izložite sve svoje ideje i da produbite saradnju, na obostranu korist. Ponosni ste na to kako ste sve dobro promislili i jedva čekate da mu izložite svoje planove. Međutim, na sastanku se vaš partner ponaša čudno. Stalno vam upada u reč, ne dozvoljava vam da bilo šta do kraja kažete, ne može da zadrži koncentraciju i stalno skreće sa teme razgovora. Počinjete da osećate bes. Isprva je to samo neznatna iritiranost situacijom, ali vrlo brzo počinje da „kulja“ u vašem stomaku. Imate želju da ga uhvatite za ramena i prodrmate. Da vičete. Da besno izađete napolje. A zar ne bi bilo bolje kad biste mogli da kontrolišete svoju emociju? Da, čim se ona javi, kažete neke magične reči ili pomislite nešto i emocija istog trenutka nestaje? Tako ne biste morali da se nosite sa tim besom.

Međutim, takvo nešto nije moguće. Jer, kod emocije besa, vrlo brzo nas (između ostalog) „preplavi“ adrenalin. To je ono kada imamo ne samo želju da prevrnemo ogroman sto u sali za sastanke i izađemo napolje, već kad za to stvarno imamo i snage. Telo je odreagovalo, emocija je tu. Ništa, dakle, od kontrole. Postoji li onda ipak nešto što možemo da učinimo?

Naravno da postoji. Upravo to što niste stvarno vikali na svog poslovnog partnera koji vas ne sluša i kome je više do ćaskanja, a malo ili nimalo do razgovora o poslu, govori da se emocijom niste poveli. Da ste, iako ste je osećali, niste iskazali. Možda ljudima oko vas nije promaklo da ste stiskali vilicu ili tapkali nogom, ali ipak niste uradili ono na šta bi vas bes mogao pokrenuti. Dakle, iako niste kontrolisali samu emociju (jer ona je i dalje tu), kontrolisali ste svoje ponašanje, jer ste znali da ispoljavanje tog besa nije prihvatljivo, nije nešto što bi trebalo da se desi. U nekoj drugoj situaciji, to vam možda ne bi pošlo za rukom, ali u ovoj jeste. Procenili ste da je pametnije da ne reagujete besom. Pa niste.

I to je, zapravo, cela mudrost oko kontrole emocija. Da li je lako? Pa, uglavnom nije. Nije ni prijatno. Upravo to što mi biramo kad ćemo kako da se ponašamo je ključ u „vladanju“ emocijama. Niko se ne oseća lepo dok je besan, ali isto tako to ne mora da znači da ćemo neobuzdano da vičemo na nekog ko nas je iznervirao. Mi biramo kakav će ishod imati data emocija koja nam se javila, iako nju samu nismo birali.

Emocije ne možemo da izbegnemo, jer su one važan deo našeg unutrašnjeg sveta. Ne možemo da sprečimo njihovo pojavljivanje, jer se one stvaraju mimo naše volje i kontrole. Ali – šta ćemo da uradimo povodom neke emocije koja nam se u trenutku javila – pravo je pitanje. Posebno kada radimo sa ljudima, koji takođe imaju svoje unutrašnje svetove i emocije, kao i načine da se sa njima nose… konstruktivne ili ne.

Nastaviće se…

Poslednja izmena dana 8. novembra 2015. u 03:56


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »