Voleo bih da se pozabavimo pravom zaposlenog na godišnji odmor i obavezama poslodavca koje iz toga proziliaze. Osim toga, želeo bih da ukažem i na značaj godišnjeg odmora sa aspekta njegove svrhe, a ne samo kao zakonske obaveze. Verujem da će se osim ozbiljnih radoholičara većina složiti sa mnom da je godišnji odmor uz platu verovatno najlepši deo radnog odnosa. Ili bi tako barem trebalo da bude?

Pravo na godišnji odmor je u Republici Srbiji garantovano Ustavom koji u članu 60 između ostalog propisuje, „Svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Niko se tih prava ne može odreći.“ Takođe smo i potpisnici konvencije broj 132. Međunarodne organizacije rada o plaćenom godišnjem odmoru čije se odredbe za njene potpisnike primenjuju i preko nacionalnih zakona i propisa. Na osnovu Ustava i potpisanog međunarodnog sporazuma, Zakon o radu je bliže odredio pravo na godišnji odmor. Zakon o radu još jednom podseća da se zaposleni ne može odreći prava na godišnji odmor, da mu se to pravo ne može uskratiti niti zameniti novčanom naknadom osim u određenim slučajevima. Ovim se na posredan način naglašava obaveza poslodavca da zaposlenom mora omogućiti korišćenje godišnjeg odmora. Pravo na godišnji odmor nije uslovljeno zahtevom zaposlenog, već postoji obaveza poslodavca da o ovom  pravu odluči u skladu sa zakonom.

Dužina trajanja godišnjeg odmora utvrđuje se opštim aktom ili ugovorom o radu, ali on ne može biti kraći od 20 radnih dana pri čemu se radna nedelja računa kao 5 radnih dana uz napomenu da se praznici koji su neradni dani, odsustva sa rada uz naknadu zarade i privremena sprečenost za rad ne uračunavaju u godišnji odmor. 20 radnih dana je zakonski minimum za pun godišnji odmor, s tim što se ovaj minimimum može uvećati na osnovu kriterijuma koji se definišu ugovorom o radu ili opštim aktom, a ti kriterijumi su uslovi rada, minuli rad, radno iskustvo, radni učinak itd. U kalendarskoj godini u kojoj je zaposleni zasnovao radni odnos ili u kojoj zaposlenom prestaje radni odnos, zaposleni ima pravo na srazmerni deo godišnjeg odmora za svaki mesec rada. Srazmerni deo godišnjeg odmora se računa tako što se ukupan broj dana punog godišnjeg odmora podeli sa dvanaest meseci, pa se tako dobijen iznos pomnoži sa brojem meseci koji zaposleni ima u toj godini.

Zaposleni stiče pravo na korišćenje godišnjeg odmora posle mesec dana neprekidnog rada od dana zasnivanja radnog odnosa kod poslodavca. Međutim, to ne znači da zaposleni odmah posle mesec dana rada može bezuslovno da koristi godišnji odmor. O vremenu korišćenja godišnjeg odmora odlučuje poslodavac u zavisnosti od potreba posla, a uz prethodnu konsultaciju zaposlenog. Zaposleni može svoj godišnji odmor da koristi u dva ili više delova, s tim što prvi deo godišnjeg odmora ne može biti u trajanju manjem od 10 radnih dana. Ostatak godišnjeg odmora zaposleni je dužan da iskoristi najkasnije do 30. juna naredne godine. Poslodavac donosi rešenje o korišćenju godišnjeg odmora koje dostavlja zaposlenom najranije 15 dana pre početka korišćenja godišnjeg odmora, osim u slučaju kada je godišnji odmor odobren na zahtev zaposlenog i tada rešenje može biti dostavljeno neposredno pred korišćenje odmora. Važeći zakon o radu daje mogućnost poslodavcu da rešenje o korišćenju godišnjeg odmora zaposlenom dostave i putem mejla u elektronskom obliku. U tom slučaju važno je da postoji potvrda od strane zaposlenog da je to rešenje primio.

Ukoliko zaposlenom prestaje radni odnos i to po bilo kom osnovu, a nije iskoristio godišnji odmor u celosti, poslodavac ima obavezu da mu isplati naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor što predstavlja novinu predviđenu zakonom o radu iz 2014. godine. Ovo je dakle situacija koja se primenjuje samo u slučajevima kada zaposlenom prestaje radni odnos, a nije iskoristio godišnji odmor. Ne postoji mogućnost da se zaposleni i poslodavac dogovore da zaposleni ne koristi godišnji odmor, a da mu poslodavac za to isplati naknadu. Ovakvo rešenje nije u skladu sa zakonom. Jedini način da poslodavac izbegne obavezu plaćanja naknade za neiskorišćeni godišnji odmor jeste zaključivanje sporazuma sa novim poslodavcem zaposlenog o prenošenju neiskorišćenog godišnjeg odmora. Ranije zakonsko rešenje je predviđalo obavezu poslodavca da zaposlenom izda potvrdu o broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. Na taj način je zaposleni prilikom promene poslodavca obavezno prenosio neiskorišćeni godišnji odmor. Sada se neiskorišćeni godišnji odmor može preneti samo i isključivo ukoliko se zaključi sporazum.

Zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci za vreme trajanja godišnjeg odmora. Zaposleni takođe ima pravo na regres, odnosno naknadu troškova za korišćenje godišnjeg odmora. Visina regresa za korišćenje godišnje odmora generalno nije utvrđena osim kod posebnih kolektivnih ugovora, tako da je poslodavcu data mogućnost da ugovorom o radu ili opštim aktom definiše ovaj iznos.

Srbija je zemlja koja se po garantovanom broju dana godišnjeg odmora, odnosno predviđenom minimumu godišnjeg odmora nalazi negde u zlatnoj sredini. Verovatno jedina zemlja na svetu koja nema plaćeni godišnji odmor jesu SAD. U većini drugih zemalja situtacija je uglavnom takva da je godišnji minimum odmora dvadesetak radnih dana. Japanci imaju svega 10 radnih dana godišnjeg odmora, dok recimo Austrijanci predviđaju 25 radnih dana odmora za zaposlene mlađe od 25 godina i 30 radnih dana za starije od 25 godina. Nemci, Italijani i Švajcarci imaju takođe minimum od 20 dana odmora dok Francuzi i Italijani odmaraju nešto više.

Poslodavci često zanemaruju značaj godišnjeg odmora. Ceo koncept se sastoji u tome da se zaposleni dovoljno odmori kako bi kasnije bio produktivniji i spremniji za rad. Slažem se da je poslovanje u Srbiji „skupo“ i da svako odsustvo radnika na neki način košta poslodavca, ali značaj odmora nikako ne treba zanemariti. Verovatno je najveći problem u tome što prednosti godišnjeg odmora ne mogu da se kvantifikuju ili je to prilično teško. Odmoran radnik je bolje fokusiran na svoje radne zadatke, ima više motivacije za rad, veću kreativnost, bolje zdravlje i generalno je produktivniji. Nasuprot tome, neproduktivan zaposleni je najveći trošak poslodavca. Stvar je samo perspektive. Brojne studije su pokazale značaj godišnjeg odmora na opšte psihičko stanje, zdravlje i motivaciju zaposlenih.

Poslednja izmena dana 28. septembra 2017. u 02:23


Miljan Ćupurdija

Diplomirani pravnik, zaposlen u privrednim društvima Polet i Belica kao menadžer za pravne poslove i ljudske resurse. Obavlja funkciju predstavnika rukovodstva za IMS (QMS, EMS i OHSAS). Uređivanje poslovanja i funkcionisanja preduzeća shodno sistemu kvaliteta mu predstavlja poseban izazov i…… Saznaj više »