Radni dan jednog preduzetnika obično se može opisati kao naporan. Gustog rasporeda, sa mnoštvom stvari o kojima treba misliti. I ma kako dobro da ste organizovani i efikasni, dešava se da vas preplavi briga o svim stvarima koje tek treba da uradite… posebno zato što na dnevnom nivou donosite mnogo odluka. Dakle, sva je prilika da će vas nadgledanje vašeg poslovanja dovesti u stanje – brige.

Ništa u vezi te brige nije nenormalno, niti neurotsko. Briga nam služi kao emocionalni podsetnik na teme i stvari kojima moramo da se vratimo, jer se niko osim nas njima neće baviti. Nevažno je da li pričamo o odluci kad će, recimo, neki sastanak da se održi ili o tome da li zaposliti nekog novog. I male i velike odluke sa sobom nose brigu, čiji verni pratilac je često poriv da se dela, odnosno da se sa tom brigom nešto uradi, kako bi se ona umanjila.

To je zato što je briga, odnosno ono što je čini kad je raščlanimo – što sledi u nastavku teksta – neprijatno stanje, a u prirodi nam je da težimo da se takvih stanja oslobodimo. Niko, ili barem većina nas, ne voli da mu je neprijatno, nelagodno, da ga boli. I zato se trudimo da odbacimo, ućitkamo ili ignorišemo negativne emocije i senzacije koje osećamo u datom trenutku.

Briga se neretko poistovećuje sa anksioznošću, iako bi u ovom kontekstu bilo dobro razdvojiti ih. Imaju mnoge sličnosti, ali brigu ćemo ovde razlikovati prevashodno po kognitivnoj komponenti, koja se sastoji od onoga što su naši dominantni obrasci mišljenja u situacijama koje nam izazivaju brigu.

Na primer, ako je situacija tesan rok za zadatak u okviru važnog projekta, briga može da ima sledeće komponente:

  • Kognitivnu: „Da li ćemo stići sve da uradimo? Da li je trebalo da X uradim drugačije? Da li je bolje sada ili kasnije da održimo sastanak?”
  • Emocionalnu: Osećanje anksioznosti i/ili razdražljivosti, uznemirenost
  • Ponašajnu: Poriv da se nešto uradi ili da se izbegne suočavanje sa objektom brige, odnosno zatrpavanje radnim zadacima, loša organizacija ili ponašanja kao što su prokrastinacija, pasivnost ili agresivnost, itd.

Ono što u ovom kontekstu odvaja brigu od anksioznosti nalazi se u kognitivnoj komponenti. Naime, sva pitanja koja odražavaju strepnju u vezi sa prošlim događajima pripadaju anksioznosti, pošto prošlost ne može biti izmenjena. Sve ono čiji sadržaj su sadašnjost i budućnost pripada brizi, tako da kognitivna komponenta brige – za razliku od anksioznosti, koja je sklona katastrofiranju, samoomalovažavanju i precenjivanju važnosti određenih aspekata stvarnosti i nas samih – nije problematična.

Drugim rečima, kad ste preduzetnik, normalno je i očekivano da brinete, jer za to svakako imate dobre razloge.

Šta onda može da se učini da nas briga ne obuzme i ne proguta svaki put kad pomislimo na sve što nas čeka u narednih nedelju, mesec, godinu?

Prvo, već znamo da na emocionalnu komponentu ne možemo direktno da utičemo. To možemo da učinimo jedino posredno, tako što ćemo prestati da trošimo vreme i energiju na menjanje nečega što ne može da se svesno i voljno promeni, a to je odgovor našeg autonomnog nervnog sistema na podražaj iz spoljašnje ili unutrašnje okoline. To jest, ne možemo promeniti emociju. Ako, međutim, vremenom odustanemo od onih ponašanja i obrazaca koji vode učvršćivanju te emocije kao našeg emocionalnog odgovora, onda može doći i do promene samog emocionalnog odgovora. No, šta nam je činiti dok se to ne desi?

Odgovor je jednostavan: uticati na ponašajnu komponentu. Kako? Tako što ćemo napraviti plan akcije kog ćemo se držati. On će biti promišljen i zasnovan na činjenicama. Dalje, kad nas uhvati „neizdrž”, reći ćemo sebi da već radimo sve što možemo (i zaista je važno da to i radimo – to je suština promene u ponašajnoj komponenti) i da ne treba trčati pred rudu. Ako neka odluka može da sačeka, neka sačeka. Ako neka mora da se donese odmah, neka se donese. I pored toga što osećate brigu, možete sebi dati oduška – prihvatiti tu emociju kao normalnu i potom delati na način za koji znate da je konstruktivan.

Na ovaj način zatvaramo krug: umesto starog, dobrog uticaja situacije (rok koji se približava) na kognitivnu komponentu („Da li ćemo stići sve da uradimo?!”), pa na emocionalnu (anksioznost, osećaj sagorelosti, te frka, trka i panika) i ponašajnu (odlaganje obaveza ili sagorevanje), mi idemo u drugom pravcu: ponašanje (bolja organizacija pred nastupajuć stresan period), dovodi do redefinisanja situacije, i to više nije ista ona situacija u kom vam se rok beznadežno približava, već situacija za koju imate resurse. Samim tim, može doći do drugačijeg emocionalnog odgovora, a čak i ako do toga ne dođe, setite se da – u sadašnjem trenutku – činite sve što je u vašoj moći. Tako ponovo dolazimo do ponašanja, i krug je zatvoren.

Primena ove strategije zahtevaće dve veoma važne stvari: prva je kognitivna i tiče se toga šta mislimo o predmetu naše brige. Naravno da ćemo se njemu posvećivati u mislima i od toga ne treba bežati. Štaviše, premetanje predmeta brige po mislima dok radimo nešto sasvim drugo, može dati uvide i perspektive koji nam inače ne bi bili dostupni. Dakle, možemo sebi dozvoliti da se time bavimo, koristeći sve svoje organizacione veštine sortiranja, postavljanja prioriteta, planiranja i slično.

Druga važna stvar spoj je kognitivnog i emocionalnog aspekta, a tiče se našeg odnosa prema nama samima. Ukoliko taj odnos karakterišu nežnost i razumevanje ka samima sebi, uz prihvatanje da smo pogrešivi, nestrpljivi ili previše sitničavi, oni predstavljaju važan katalizator (re)akcije koja za cilj ima izgradnju kvalitativno drugačijeg odnosa koji imamo sa samima sobom.

I zato, kad dođe stresan dan, neka sumorna sreda prepodne, i sve vam brige ovog sveta zakucaju na prozor, pustite ih da privire. One koje će vam pomoći da se nečeg dosetite, uradite danas umesto sutra ili delegirate, pozovite. One koje su tu samo da vas nerviraju mnogo pre vremena zamolite da sačekaju svoj red. A potom odaberite šta ćete i kako sa njima raditi, imajući na umu da to često neće biti ni lepo ni prijatno. Ali, dok god se držite upravo osmišljenog pravila „Jedna briga po jedinici vremena”, imate šanse da vas ne usisa vrtlog sačinjen od stresa i anksioznosti, već da ga okrenete u svoju korist ili makar ga iz daljine pozdravite.

Poslednja izmena dana 1. marta 2018. u 00:00


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »