,,Veliko mi je zadovoljstvo da vam poželim dobrodošlicu!”  Kako da dobrodošlica ne bude kliše 

,,Dragi gosti, veliko mi je zadovoljstvo da vam poželim dobrodošlicu bla-bla-bla-­bla.” i tu je otprilike već pola ljudi spustilo pogled na telefone.

Koliko puta ste bili na nekom skupu, slušali takvo otvaranje i ironično pomislili ,,Vrlo inspirativno.” S druge strane, kako biste vi taj uvod ispričali drugačije? To jest, da li biste ga uopšte ispričali drugačije, ili biste se pravdali frazom da se to ,,prosto tako kaže”?

Mora li da bude tako? Postoji li drugi način? Ako mislite da ovo nije bitno, varate se – takvi stereotipni uvodi su samo jedan od simptoma pogrešnog načina razmišljanja zbog kojeg toliki broj javnih nastupa deluje dosadno.

Rešenje se krije u razumevanju razloga dosadnih uvoda – strukturu takvog uvoda i ton kojim se obraćamo ne biramo svesno, već po automatizmu. Obavezno započinjemo sa nečim tipa ,,Veliko mi je zadovoljstvo da vam poželim…”, i to ne samo sa tim istim izborom reči, već i sa gotovo identičnim redosledom…. Zatim ide nagli prelaz na ono što je tema okupljanja, zbog čega se još jasnije oseća koliko je uvod zapravo ispričan mehanički.

Isto tako, ton izlaganja je često monoton, bez završavanja rečenica, kao da je u pitanju vremenska prognoza, i samim tim još više štrči taj kontrast između dosadnog tona i poruke koja bi trebalo da poruči nešto tipa ,,Oduševljeni smo što ste ovde!”.

U postavci ovog problema se krije i rešenje: Neophodno je da svesno definišete strukturu otvaranja i obratite se autentičnim tonom.

Što se tiče strukture, ne morate da započnete sa ,,Veliko mi je zadovoljstvo…”. Kako znamo da li vam je zaista veliko zadovoljstvo?  Zašto ne biste krenuli npr. sa ,,Dragi svi, danas smo suočeni sa situacijom da je sve manje…” ili neki drugi način koji bi postavio kontekst vašeg izlaganja, da biste u nekom trenutku rekli ,,i zato mi je zaista veliko zadovoljstvo da vam poželim dobrodošlicu, jer kad vas vidim u tolikom broju, to znači da…”. Dakle, dobrodošlica i vaše zadovoljstvo sada dobijaju na smislu.

Što se tiče tona, on zavisi od vašeg stanja i trenutne atmosfere. Dakle, prvo osetite svoje stanje – da li ste odmorni ili umorni, da li osećate zašto je bitno to što ćete govoriti, u kojoj meri to inspiriše vas lično. Zatim se povežite sa publikom i okolnostima – kakvo je raspoloženje, generalna atmosfera… Ono što u ovom trenutku najčešće usledi su misli tipa ,,Ljudima je dosadno”, ,,Ja sam odmoran“ i slično. Zaboravite na to, jer takvo eksplicitno definisanje rečima vas vodi u dalja razmišljanja i odvajanje od tog trenutka (npr. ,,Jao ljudima je dosadno, to je sigurno zato što znaju da sad ide obraćanje, jao opet me niko neće slušati, to je kao kad sam onomad pričao…”). Racionalnu analizu ostavite za posle, u tom trenutku neposredno osećajte i prihvatite stanje stvari.

Kada ste sve ovo osetili, održavajući tu vezu sa osećajem obratite se prisutnim ljudima. Morate svesno da odlučite da se obratite autentično i iskreno, u suprotnom ćete skliznuti u mehaničko obraćanje.

Da li je ovo izazovno? U početku često jeste, ali ovo je jedini put ka autentičnoj komunikaciji sa publikom, i to je ono zbog čega će ljudi posle celog događaja na putu do kuće razmišljati ,,Zaista mi je bilo lepo i zaista sam inspirisan.”.

Mala pomoć u traženju tog osećaja: prepoznaćete razliku u komunikaciji tokom ispijanja kafe sa dragim prijateljem ili kafe sa egocentričnim poznanikom. Sa prijateljem uživate da komunicirate o najrazličitijim temama, od banalnih do onih dubljih, jer ono što krasi tu komunikaciju je obostrana želja da se razumete, da neposredno prenesete ono što mislite i osećate u tom trenutku. Tokom takvog razgovora ste živi, animirani, i pažnja je sve vreme na visokom nivou.

S druge strane, isto tako znate onaj osećaj kada sednete sa nekim na kafu ko samo čeka na svoj red da priča. On vam se možda i vrlo živo obraća, ali kao da mu je svejedno da li ste ispred njega vi ili neko drugi. I pored visoke energije te osobe, nakon takvog susreta se ne osećate ispunjeno ili inspirisano.

Dakle, bitno je ne samo da se povežete sa onime što želite da kažete, već i neposredno sa publikom kojoj se obraćate.

Kada ovime ovladate, onda možete da počnete govor i sa ,,Dragi gosti, veliko mi je zadovoljstvo da…”, jer u tom slučaju vi ćete vrlo iskreno to govoriti, i ljudi će to osetiti.

Poslednja izmena dana 17. septembra 2015. u 11:19


Relja Dereta

Poseduje deceniju iskustva gotovo svakodnevnog javnog nastupa i komunikacije, od držanja radionica do plesnih performansa, sa hiljadama ljudi. Thinking assistant & communications coach – pomaže internacionalnim ekspertima da formulišu svoje misli, individualno pripremao 50 govornika na 6 TEDx konferencija, drži…… Saznaj više »