Danas se pod storytellingom podrazumeva širok dijapazon pisanog sadržaja. I tu je reč o, zapravo, novom – a u našem jeziku i ne jednostavno prevodivom – izrazu za staru ideju. Pripovedanje?

Ako pitate nekoga ko se bavi storrytellingom o tome kakva je priča koju žele da ispričaju, velika je šansa da ćete biti preplavljeni pridevima, kao što su zabavna, informativna, edukativna, dirljiva, provokativna… Lista je, u suštini, neiscrpna, ali ideja je da priča bude takva da otkrije suštinu, probudi neku emociju, izrazi potrebu ili se obraća svima koji su otvoreni ka tome da je čuju.

Ovo, međutim, obično ne radi posao.

To je zato što takva priča ne drži pažnju. Ne postoji ništa u njoj što bi čitaoca vezalo za nju. Kako onda to rešiti? Čovek koji je storytelling doveo na viši nivo – Stiven Presfild – koristio je svoju formulu u pisanju reklama, scenarija, romana. I napisao je i knjigu koja se zove „Niko ne želi da čita vaša sranja”.

Kakva je to tehnika? Zapravo, prilično jednostavna. Ali efektna. Pomalo nalik na ono kako su nas u školi učili da se pišu sastavi. Ali mi smo stvari u međuvremenu bespotrebno zakomplikovali. Evo kako izgleda ova univerzalna struktura svih priča:

Prvi deo je udica. To je početak koji će privući pažnju čitaoca. Apsolutno neophodan preduslov dobrog pisanja.

Drugi deo je gradnja priče. Ovo je sredina, u kojoj se stvara klima za treći deo; on nudi uzbuđenje, budi tenziju, intrigira. Takozvano „zakuvavanje”.

Treći deo je klimaks. To je kraj koji zaokružuje priču, ali ekspresivno. Bez suvišnih stvari, bez mlakih fraza. Već – „u glavu”.

To je struktura dobre priče, bez obzira na to da li je u pitanju šala, marketinška kampanja, film, pozorišna predstava, govor na konferenciji, diplomski rad ili opsežan roman o uzbudljivom životu vašeg pradede.

Zato spakujte sve prideve u jednu mentalnu kutiju i koristite ih pažljivo i po potrebi, imajući u vidu da nisu oni to što čini dobru priču. Ako nema udice, gradnje priče i klimaksa, nema ni priče.

Ključni deo ove formule je udica: ako ne privučete pažnju ljudi da čitaju vaš tekst, onda vam je uzalud što je to možda najbolji tekst ikada napisan. Ipak, ako napišete efektnu udicu, ali priču izgradite klimavo i neuverljivo, onda je opet sve uzalud. Ljudi, jednostavno, neće nastaviti da čitaju ako im je to što čitaju dosadno ili nebitno. Zato se priča mora plesti, tako da svaka reč ima svoju svrhu i smisao. Ako ima suvišnih reči, secite ih nemilice. Najzad – klimaks. To je ono što će čitalac na kraju teksta poneti sa sobom, što će se ugnezditi u njegov um i tu biti i nakon što je završio sa čitanjem. To je čitava poenta. Dobićete je odgovorom na pitanje – šta je ono što ja hoću da moji čitaoci zapamte?

Na ovaj način funkcioniše efektno pisanje: uhvatite pažnju čitalaca, držite tu pažnju i na kraju im date nešto što će poneti. Ova formula je efektna zato što prati način na koji funkcioniše ljudski um.

Svako ko se bavi pisanjem obično ima svoj stil, koji je više ili manje prilagodljiv različitim formama pisanja. Ali, bez obzira na lični stil, ova struktura sa tri opisana elementa je način na koji priča funkcioniše. Vi možete biti ljubitelj opakih sportskih automobila, ili pak uživati u laganoj vožnji u malom gradskom automobilu. Ali, svakako morate da uđete u automobil, pokrenete njegov motor i vozite ga. Bez obzira kakav je automobil, bez obzira na vaš stil vožnje. Potpuno je ista stvar sa pričom – morate pokrenuti motor, voziti se do destinacije, a zatim izaći iz auta zadovoljni zato što ste stigli tamo gde ste nameravali.

Poslednja izmena dana 8. oktobra 2016. u 01:11


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »