U trenutku kada postane jasno da je neophodno pokrenuti neki od mehanizama naplate dospelih neplaćenih fakture, prva dilema sa kojom se susrećemo je kako od raspoloživih načina odabrati onaj pravi?

Kao i kod većine poslovnih odluka, i u ovoj situaciji ne postoje jasna matematička formula čijom primenom bismo došli do nepogrešivog odgovora. Međutim, dosadašnja iskustva u oblasti naplate potraživanja ukazuju na neke od okolnosti koje nam u ovom izboru mogu biti od koristi.

Prvo: visina duga

Svakako da je jedno od prvih pitanja od značaja prilikom odabira načina naplate potraživanja visina duga koji se želi ostvariti. Razlog toga leži u činjenici da je izvesnost naplate faktura koje glase na iznose za koje kažemo da pripadaju kategoriji tzv. sporova male vrednosti putem dogovora mnogo veća u odnosu na obaveze i od već nekoliko stotina hiljada dinara.

Naime, vrlo je mala verovatnoća da je vaš kupac, eto, slučajno zaboravio da pusti nalog od milion dinara i da mu je sasvim dovoljan mali podsetnik od vas kako bi to uradio. Dakle, manji iznosi faktura govore u prilog odabira i onih komfornijih metode naplate. Međutim što je iznos duga viši, neophodno je pored pokušaja dogovornog rešenja preduzeti i određene pripremne korake postupka njegove prinudne naplate.

Drugo: dužina docnje

Okolnost na koju je, takođe, neophodno obratiti pažnju je vreme koje je proteklo od dana valute neplaćene fakture.

Kada se govori o periodu u kome vaš kupac nije ispunio svoju obavezu, mora se naglasiti da se ovde nikako misli na mogućnost zastarelosti. Poverilac koji u roku koji u privredi najčešće iznosi 3 godine nije preduzeo nikakve korake da svoje potraživanje naplati je i sam prilično doprineo situaciji u kojoj se našao i vrlo verovatno će snositi cenu takvog izbora.

Periodi na koje se ovde misli, a koji mogu biti od značaja prilikom donošenja odluke, se mogu svrstati u raspone do 60 dana i preko toga, pri čemu je svaki napor za samostalni dogovor sa kupcem po isteku roka od 90 dana od dana dogovorenog plaćanja sve problematičniji i tada je već sasvim preporučljivo angažovati nekoga sa strane.

Nakon pola godine neuspelih pregovora, a posebno u situaciji u kojima se suočavate sa očiglednim obmanama i smicalicama od strane kupca, može se reći da je sazrelo vreme za pokretanje postupka prinudne naplate.

Treće: pitanje očuvanja poslovnog odnosa

Izbor između dogovorne i prinudne naplate najplastičnije dolazi do izraza kada se postavi sledeće pitanje: da li ste kao svoj pretežni interes prepoznali očuvanje kakvog-takvog poslovnog odnosa sa kupcem ili ste se odlučili da to, ipak, bude naplata duga?

Naplata putem uporne komunikacije sa dužnikom je, najčešće, jedini način da se dati poslovni odnos sačuva i u tom smislu se raspoloživi mehanizmi realizacije fakture zaustavljaju na angažovanju agencija za naplatu potraživanja, odnosno on u svom najradikalnijem vidu obuhvataju advokatsku opomenu. Teško se može zamisliti scenario po kome bi vam stigla narudžba od kupca kome ste pre nekoliko meseci pustili menicu.

Međutim, ukoliko je vaša namera da bez obzira na rizik prekida poslovnog odnosa naplatite ono što vam pripada, vaš manevarski prostor je gotovo neograničen i on podrazumeva pun spektar: od pregovora do izvršitelja.

Četvrto: osporavanje obaveze

Podatak koji se, takođe, pokazao od značaja prilikom odabira načina naplate potraživanja je i pitanje da li je vaš kupac u nekom trenutku odlučio da ospori visinu, opravdanost ili bilo koje drugo svojstvo vaše fakture. Naravno, kupčevi prigovori ne moraju sami po sebi biti razlog za uzbunu i nije nemoguće da prostim razjašnjenjem spornih činjenica dođete do zajedničkog rešenja.

Međutim, činjenica da kupac nakon prijema isporučene robe ili izvršene usluge nije ukazivao na bilo kakve nedostatke posla ili na drugi način osporavao ranije ugovorenu cenu, već to čini tek nakon što ste mu ukazali na dospelost obaveze plaćanja, bi sama po sebi morala da vas navede na potrebu primene povećane pažnje u daljem odnosu sa istim.

I peto: troškovi i brzina naplate

Naravno da se konačni izbor pravog mehanizma naplate nikako ne može doneti bez uračunavanja njegovih pripadajućih troškova.

Cena formiranja sopstvenih kapaciteta za menadžment potraživanja se iskazuje u zaradama zaposlenih, troškovima njihove obuke, vremenu koji posvećuju poslovima naplate u odnosu na svoja druga zaduženja (ukoliko ih imaju), kao i načinima očuvanja njihove motivisanosti i posvećenosti ovim prilično nepopularnim radnim zadacima.

Poveravanje naplate potraživanja agencijama za naplatu se smatra smislenim samo u situaciji kada se ono zasniva na tzv. no win – no fee klauzuli, po kojoj se provizija za usluge agencije naplaćuje samo za one iznose koji su naplaćeni ili na drugi način namireni.

Prinudna naplata kao vid ostvarenja dospelih potraživanja koji se ne zasniva na dobroj volji dužnika, u sebi podrazumeva i jasne troškove suda, advokata i izvršitelja, te se tako primena ovog postupka preporučuje samo u situaciji u kojoj je moguće očekivati da će do naplate zaista i doći. Naravno, ne smeju se smesti sa uma i poreski aspekti otpisa potraživanja koji su primenjivi samo u situaciji kada je pokrenut adekvatni postupak njegovog prinudnog ostvarenja.

Na kraju, ostalo mi je još samo da, kao i svaki put do sada, naglasim kako je najgori izbor koji možete doneti onaj da ne preduzmete ništa. Na neplaćenu fakturu morate reagovati! Odabrati ma koji od raspoloživih mehanizama naplate je uvek mnogo bolji izbor nego stvar prepustiti slučaju. Naime, samo tako vaša se poslovna priča neće pretvoriti u baš to: još jedan propali slučaj.

Poslednja izmena dana 28. februara 2018. u 23:59


Damir Šite

Nakon završenog Pravnog fakulteta 2009. godine, Damir Šite je svoju poslovnu karijeru započeo kao pravnik u privredi, da bi 31. maja 2012. godine, zajedno sa trideset osam kolega, bio u grupi prvih imenovanih “privatnih” izvršitelja u Republici Srbiji, kada je…… Saznaj više »