Dva je ujutru. Ja – u pidžami, kosa raščupana, jedva držim oči otvorene, mrmljam u kameru: ,,Jako je važno da nastupite sa stavom, mis’im, energično, kada se, ovaj, obraćate ljudima. Morate da zvučite, hmmm… BAŠ uverljivo, da stojite iza svoje reči, ovaj svojih reči. Ne, ne, nisam hteo to da kažem, moraću ovaj deo opet.”

Preko 100 ljudi u publici gleda sa nevericom. ,,Ovo si ti?”, pitaju me.

,,Jesam”, priznajem. Posleponoćna scena, snimljena kamerom, zapravo je moje prvo vežbanje za predavanje koje sam pre nekoliko minuta održao.

,,Ali, zvučiš tako… dosadno! Neuverljivo! Misli su ti skroz nepovezane. Kao da se radi o nekon drugom govoru.”

Sve tačno. Moj prvi pokušaj je bio stvarno loš. Kontrast je bio još veći, imajući u vidu koliko energično sam nastupio malopre pred tim istim ljudima.

Upravo zato sam im i pustio svoj snimak – da bih srušio iluziju da se govornici dele na   nekolicinu onih  koji su “rođeni s tim”, koji izađu bez pripreme i razbiju svako predavanje, sa sjajnim, potpuno improvizovanim rečenicama… i na ogroman broj “običnih smrtnika” koji se bore da “prežive” na bini.

Javni nastup je veština, i kao svaka veština, poseduje niz tehnika koje se vežbom usvajaju i unapređuju. Svako ko se bavi javnim nastupom ih koristi. Da, ako bih ovog trenutka morao da izađem nepripremljen na binu i pričam nešto, verovatno bih se snašao bolje od većine – osmotrio bih publiku, postavio cilj u glavi šta želim da kažem i osetio kako da to najbolje izrazim. Međutim, vrlo dobro znam da bih mnogo bolje zvučao ako bih imao vremena da se pripremim.

Ovo važi i u slučaju kada nam je tema o kojoj govorimo veoma dobro poznata. Zapravo, tada treba da obratimo naročitu pažnju na pripremu. Jer u takvim slučajevima često nastupa kletva znaznja zbog koje nam je teško da publici dočaramo ono što je nama sasvim očigledno.

Dakle, to što nam je neka tema dobro poznata ne znači da smo spremni da pričamo drugima o njoj.

Kako inače najčešće izgleda priprema? Ono što čujem od ljudi, uglavnom su sledeći scenariji:

  • Izrada Powerpoint prezentacije noć pred nastup. Dok se ređaju slajdovi pravi se i neka osnovna struktura govora: ,,Hmmm, kod ovog slajda ću da pričam o tome, a ovde ću naglasiti to i to…”
  • Zapisivanje teza u svesku/na ekranu. Osvrt na teze u stilu ,,Kod ove teze ću pričati o ovome…”
  • Pisanje kompletnog govora koji je možda jednom pročitan naglas pre nastupa.

Nijedan od ovih scenarija nije ni blizu prave pripreme za nastup, već samo stvara privid da smo se pripremali. To što smo mnogo razmišljali o temi i poređali slajdove, ne znači da imamo realnu ideju kako će to zvučati naglas. Upravo zbog ovakvog odsustva pravilne pripreme,  dešavaju se situacije  u kojima se ljudi zbune kada se suoče sa činjenicom da mnogo toga nije moguće reći u trideset sekundi.

Kako se možemo pripremiti? Opisaću tehniku koju koristim i kada radim sa svojim klijentima i kada se sam pripremam za svoje nastupe.

  1. Definisanje osnovne postavke nastupa – kome, o čemu i zbog čega govorimo;
  2. Razvoj strukture nastupa, uz praćenje osnovne postavke;
  3. Vežba – brojna ponavljanja naglas na osnovu kojih testiramo i rafiniramo strukturu.

Iz ovoga se vidi koliko je zapravo oskudna priprema kojoj uglavnom pribegavamo – svi loši primeri koje sam iznad naveo,  tiču se manje-više samo razvoja strukture nastupa, bez pravog osvrta na osnovnu postavku – na pitanja zašto i kome  govorimo – kao i bez vežbe koja bi proverila kako će govor zvučati, koliko će trajati itd.

Dakle, ne krećemo odmah od samog izlaganja, već od njegove osnovne postavke. Jer vaše izlaganje od 15 minuta je samo sredstvo za komuniciranje (vaše ideje), a ne cilj.

Da biste definisali osnovnu postavku, neophodno je da postavite sebi sledeća pitanja:

  1. Kome se obraćam? Ko sve čini moju publiku? Šta oni (ne) znaju o ovoj temi? Koje stavove i predrasude možda imaju? Kakva su im očekivanja? Kakve su okolnosti – da li sam ja sedmi govornik po redu tog dana koji će pričati o istoj temi? Da li nastupam posle ručka kada su već svi umorni.
  1. Šta je ono najbitnije što želim da podelim sa njima i zašto? Direktno u vezi sa tim – šta želim da postignem svojim nastupom? Da publiku inspirišem, motivišem za neku akciju, ubedim u neki stav?

Ovo nije osam bitnih stvari, već jedna najbitnija. Dakle, ako biste morali da izaberete samo jednu najbitniju ideju, stav itd. –  šta bi to bilo? Nakon definisanja onog najbitnijeg, mogu uslediti dve-tri bitne stvari koje će biti središte komunikacije. Nema jasnog pravila, ali ako se pojavljuje više od tri bitne stvari, verovatno pokušavate da kažete previše.

  1. Šta će možda biti izazovno za objasniti? Zašto? Razmislite šta vam je inače teško da objasnite klijentima, prijateljima ili nekom trećem. Šta je ono što drugi smatraju podrazumevanim, te često ispuštaju iz vida istinsku važnost toga? Koje su uobičajne floskule koje svi očekuju da čuju, kakve važne poente se kriju iza njih, i kako ih možete ispričati na novi način?
  1. Kako se ovaj nastup uklapa u moju širu sliku? Nastup ne treba gledati kao posebno izdvojen događaj, već kao jednu u nizu situacija koje koristite da nešto predstavite svojoj publici.

Kada ste dobili odgovore, oni vam služe kao vodič za definisanje strukture izlaganja. Za svaku rečenicu koju  izgovorite/napišete, možete da postavite pitanje – da li se ova misao uklapa u cilj nastupa? Da li uzima u obzir njihove stavove i predrasude?

Kao što možda naslućujete, ova tehnika se može koristiti u nizu situacija, od sastanka sa potencijalnim klijentom do obraćanja stotinama ljudi. S tim u vezi, u narednom tekstu ću primeniti ovaj sistem na različitim primerima iz prakse, kroz koji ćemo takođe otići detaljnije u drugi korak – razvoj strukture izlaganja.

Poslednja izmena dana 8. novembra 2015. u 03:56


Relja Dereta

Poseduje deceniju iskustva gotovo svakodnevnog javnog nastupa i komunikacije, od držanja radionica do plesnih performansa, sa hiljadama ljudi. Thinking assistant & communications coach – pomaže internacionalnim ekspertima da formulišu svoje misli, individualno pripremao 50 govornika na 6 TEDx konferencija, drži…… Saznaj više »