Jedan od glavnih fokusa svakog privrednika su (sa pravom) troškovi poslovanja. Od sposobnosti privrednika da upravlja troškovima umnogome zavisi i finansijski rezultat (dobitak odnosno gubitak). Jasno je da niži troškovi uz iste prihode, vode većoj dobiti. Međutim, neće svaki izdatak u poslovanju biti evidentiran u knjigama kao trošak. Razumevanje knjigovodstvenog tretmana troškova naročito je važno kod planiranja visine poreza na dobit.

Troškovi su novčani (vrednosni) prikaz potrošnje svih sredstava u procesu rada, do kojih dolazi usled stvaranja nove vrednosti (u vidu proizvoda, robe ili usluga). Tu možemo prepoznati troškove radne snage (zarade radnika), troškove materijala, amortizaciju osnovnih sredstava, ali i mnoge druge kao što su troškovi kamata, zakupnina, reklame, članarina, platnog prometa itd.

Troškovi se u poslovnim knjigama beleže onog momenta kada nastanu. Osnov za evidentiranje troška je ulazni račun, obračun, ugovor ili neki drugi verodostojan dokument. Trošak se beleži bez obzira na to da li je i plaćen ili ne. Na primer, račun za električnu energiju unosi se u knjige kada ga dobavljač dostavi, bez obzira na to da li ga je firma izmirila ili ne. Ukoliko je račun dostavljen i proknjižen u decembru 2014. godine, a plaćen u 2015. godini, trošak električne energije iz ovog računa umanjiće dobit 2014. godine, jer je nastao u 2014. godini tj odnosi se na 2014. poslovnu godinu.

Jednu od najčešćih zabluda stvara nabavka robe namenjene daljoj prodaji. Privrednici često nabavku robu tretiraju kao trošak, u svojim (internim) finansijskim evidencijama. U knjigovodstvu, nabavljena količina robe ne predstavlja trošak, sve dok se ne proda. Naime, u trenutku nabavke robe, knjigovođa beleži povećanje vrednosti robe na stanju i obavezu prema dobavljaču koji je robu fakturisao. Tek kada dođe do prodaje nabavljene robe, nastaju troškovi i to u visini nabavne vrednosti prodate robe. Ovaj metod naziva se metod troškova prodatih učinaka. Prema njemu, rashodima se smatra samo onaj deo troškova koji je sadržan u prodatoj robi. Tačan iznos troškova dobija se preciznom evidencijom robnog knjigovodstva, koju možete voditi interno, ili je prepustiti knjigovođi.

Svrha ove metode je da se “uparivanjem” prihoda i u vezi sa njima nastalih troškova dobije realniji finansijski rezultat. Kada bi se u trošak priznavala i nabavka robe koja nije prodata, desilo bi se da firma u godini u kojoj bi nabavila veliku količinu robe ima loš finansijski rezultat. Njen bilans ne bi realno prikazao stanje u firmi, jer firma nije poslovala loše – več je vršila velika ulaganja u robu. A tom robom raspolaže – dakle, nije bilo rashoda u smislu trajnog gubitka sredstava.

Treba imati na umu i da su troškovi samo oni izdaci koji se ne mogu povratiti. Tako u troškove ne ulaze vrednosti koje firma može refundirati. Na primer, trošak zarade radnice koja je na porodiljskom odsustvu nije trošak firme, jer će nakon što joj isplati zaradu, firma od države refundirate ovaj iznos sa pripadajućim porezom i doprinosima.

Trošak nije ni ulazni PDV koji PDV obveznik ima pravo da odbije u poreskoj prijavi. Naime, ovaj iznos poreza obveznik prebacuje na narednog učesnika u prometu, pa se u knjigama ne evidentira kao trošak. Za razliku od toga, ulazni PDV koje se ne može odbiti od poreske obaveze jeste trošak, jer ga poreski obveznik ne može nadoknaditi od narednog učesnika.

Specifičnosti postoje i prilikom nabavke osnovnih sredstava. Iako je preduzetnik platio pun iznos osnovnog sredstva dobavljaču, u troškovima poslovne godine pojaviće se samo srazmerna (godišnja) potrošnja osnovnog sredstva, u vidu obračunate amortizacije.

Poslednja izmena dana 31. avgusta 2015. u 11:10


Marija Đorđić

Rođena je 1984. godine u Beogradu. Završila je X gimnaziju. Na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu diplomirala je 2008. godine na smeru međunarodna ekonomija. Nakon nekoliko godina rada u spoljnotrgovinskom i IT sektoru, osniva Experta d.o.o, knjigovodstvenu agenciju koja uspešno…… Saznaj više »