Da nastavimo gde smo stali. Većina preduzetnika (a pod preduzetnikom mislim na osobu koja započinje sopstveni posao, a ne na preduzetnika kao pravnu formu) pita se u jednom trenutku – kako da započnem posao sa što manje troškova i sa što manje obaveza prema državi.

Prilikom izbora pravne forme (preduzetnik, ortačko društvo, društvo ograničene odgovornosti, akcionarsko društvo itd) potrebno je sagledati nekoliko aspekata, od kojih je jedan od važnijih model oporezivanja.

U prethodnom tekstu obradili smo rad u okviru društva ograničene odgovornosti (d.o.o.), a u ovom nastavku bavimo se preduzetnicima.

Dva osnovna modela oporezivanja preduzetnika su:

  1. Paušalno oporezivanje, i
  2. Samooporezivanje, koje podrazumeva dve podopcije:
    1. Opredeljivanje za isplatu lične zarade preduzetnika, i
    2. Opredeljenje da se lična zarada ne isplaćuje.

Opcija I – paušalno oporezovani preduzetnici

Dažbine po osnovu rada i rezultata poslovanja Porez na prihod i socijalni doprinosi (određuje ih Poreska uprava na osnovu prosečne zarade u određenoj delatnosti, visina varira u zavisnostiod šifre delatnosti)
Prednost Vrlo malo administracije i papirologije, slobodno raspolaganje gotovinom
Mane Fiksni iznos dažbina, koji se ne prilagođava rezulatatu poslovanja
Kome može odgovarati ovaj model? Malim biznisima koji su u mogućnosti da izdvoje određeni iznos sredstava za plaćanje mesečnih obaveza koje u proseku iznose oko 35.000 – 40.000 dinara mesečno ili licima koja imaju vrlo izvesne ili već ugovorene poslove u dužem periodu u budućnosti, i očekuju značajne godišnje prihode (maksimalno do 6 miliona dinara).

 

Ovaj model podrazumeva da ste se registrovali kao preduzetnik i da ste Poreskoj upravi podneli zahtev da vam oni propišu iznos poreza i doprinosa koji ćete plaćati svakog meseca tokom poslovne godine, bez obzira na to da li zarađujete i koliko, kao i da vam je ovaj zahtev odobren.

Paušalno oporezivanje namenjeno je samo preduzetnicima. Privredna društva ne mogu biti paušalno oporezovana.

Oslobođeni ste obaveze vođenja knjigovodstva i beleženja troškova, a u obavezi ste da izdajete račune za svako prodato dobro i pruženu uslugu, da ove račune beležite u Knjizi ostvarenog prometa (Obrazac KPO) i da redovno plaćate dažbine određene u rešenju Poreske uprave.

Ukoliko već negde radite, odnosno ukoliko ste u radnom odnosu kod drugog poslodavca, kao preduzetnik ćete plaćati manje dažbine, nego kada biste preduzetničku radnju osnivali kao nezaposleno lice.

Prednost ovog modela je što vas rasterećuje obaveza i troškova u vezi sa knjigovodstvom i dokumentacijom, i što je preduzetnicima najvažnije, slobodni su da podižu novac sa tekućeg računa neograničeno, bez potrebe da podizanje novca pravdaju prilaganjem računa ili plaćanjem nekog dodatnog poreza (osim poreza i doprinosa po rešenju).

Naime, redovnim plaćanje poreza i doprinosa iz rešenja preduzetnik paušalac praktično izmiruje sve obaveze na svoj prihod, koji nakon toga može da podigne sa računa i troši za privatne potrebe.

Ovaj model ipak nije tako atraktivan i “najbolji za sve” kao što vlada mišljenje među preduzetnicima. Mnogi ljudi ulaze u poslovni poduhvat sa skromnim resursima, neugovorenim poslovima i velikom neizvesnošću. U toj okolnosti, izdvojiti od 22.000 – 35.000, a za neke delatnosti i 60.000 dinara mesečno za podmirivanje poreza i doprinosa ne samo da nije isplativo već nije ni moguće.

Iznos dažbina je nefleksibilan, i nećete biti pošteđeni obaveze plaćanja dažbina ako u nekom mesecu niste dobro poslovali.

Takođe, paušalno oporezivanje ne može se odobriti svim preduzetnicima. Postoje propisani uslovi koje treba ispuniti. Još jedna mana ovog modela je nemogućnost planiranja iznosa dažbina, s obzirom da one postaju poznate preduzetnicima tek nakon uručenja rešenja, do kojeg ponekad prođu meseci, a u poslednje vreme nažalost i godine rada.

Opcija II – preduzetnik koji obračunava porez po sistemu samooporezivanja

Dažbine po osnovu rada i rezultata poslovanja Porez i socijalni doprinosi na ostvareni neto prihod odnosno minimalnu osnovicu doprinosa, ukoliko je neto prihod manji od nje
Prednost Iznos dažbina prati rezultat poslovanja
Mane Visoke dažbine na rad i na rezultat poslovanja
Kome može odgovarati ovaj model? Pojedincima kojima paušalno oporezivanje nije isplativo ili nije dostupno

 

Ovo je verovatno najmanje atraktivna opcija. Ona podrazumeva da na sve što zaradite plaćate i porez na prihod (10%) i socijalne doprinose po vrlo visokim stopama (zbirno 37,8%).

Umesto da iznos dažbina određuje Poreska uprava, to činite sami (odnosno knjigovođa koga ste angažovali). Zbog toga se ovaj model naziva samooporezivanje.

Kao i kod paušalnog oporezivanja, u ovom modelu ne postoji podvajanje “prihoda od rada preduzetnika” i “dobitka od poslovanja”. Sve je objedinjeno u jednu poresku osnovicu i na nju plaćate porez (10%) i socijalne doprinose (koji u zbiru iznose 37,8%). Dakle, izuzetno veliki deo svog prihoda presmerićete državi, i to je osnovna mana ovog modela.

Zbog toga što je “poreski skup” ovaj model sa finansijskog aspekta nema lako uočljive prednosti.

Možemo reći da bi preduzetnik koji bi se odlučio za ovaj model, a uz to jako dobro poslovao, imao atraktivnu osnovicu za obračun penzije (jer bi plaćao doprinos za PIO na visoku osnovicu). Međutim, većini preduzetnika to nije dovoljan motiv da se za ovaj model odluče.

U odnosu na paušalno oporezivanje on je fleksibilan, odnosno prati zaradu preduzetnika, uslovno. U načelu, ako budete bolje poslovali, platićete više poreza, ali će vaše obaveze biti niže u periodima kada vam ne bude tako dobro išlo.

Treba istaći da se doprinosi ne mogu računati na osnovicu nižu od najniže mesečne osnovice doprinosa. Ovo je iznos koji se svaka tri meseca objavljuje u Službenom glasniku RS. Ukoliko bi vaš mesečni prihod bio ispod ove osnovice (koja iglavnom varira oko 21.000 odnosno 22.000 dinara), doprinose biste obračunavali barem na minimalnu osnovicu. To znači da preduzetnik koji posluje sa gubitkom, po osnovu doprinosa mora platiti svakog meseca barem 8.000 – 9.000 dinara. To je trošak koji se ne može eliminisati.

Ipak, u odnosu na pašalno oporezivanje, koje vas uslovljava da svakog meseca platite određeni iznos (primera radi 35.000 dinara), ako se odlućite za samooporezivanje, vaše obaveze prema državi biće niže ako poslujete skromno ili sa gubitkom. U prvim mesecima i godinama poslovanja ovo može biti dobar izbor za vas.

Kako vaš prihod bude rastao, rašće i obaveze za dažbine. A kada iznos dažbina bude previsok, možete da razmislite o opciji broj 3.

Opcija III – preduzetnik koji obračunava porez po sistemu samooporezivanja i isplaćuje ličnu zaradu

Dažbine po osnovu rada Porez i socijalni doprinosi na zaradu čiju visinu preduzetnik sam određuje (pandan plati zaposlenih). Doprinosi se plaćaju na minimalnu osnovicu ako je niža od lične zarade preduzetnika. Na neto zaradu od 24.000 dinara, preduzetnik plaća  oko 20.000 dinara poreza i doprinosa
Dažbine po osnovu rezultata poslovanja 10 % porez na neto prihod
Prednost Iznos dažbina prati rezultat poslovanja, doprinosi se plaćaju samo na iznos lične zarade, ne i na godišnji rezultat (neto prihod preduzetnika odnosno dobit)
Mane Visoke dažbine na rad
Kome može odgovarati ovaj model? Preduzetnicima koji posluju stabilno, sa visokim prihodima

 

Ovaj model podrazumeva vođenje knjigovodstva i utvrđivanje stvarnih prihoda, a različito oporezuje dve kategorije:

  • Ličnu zaradu preduzetnika
  • Neto prihod od samostalne delatnosti (dobit poslovanja)

Naime, pre uvođenja lične zarade, preduzetnici koji nisu bili paušalno oporezovani imali su na raspolaganju samo opciju II. Sve što bi zaradili ulazilo bi u osnovicu poreza, ali i doprinosa, koji se obračunavaju po vrlo visokim stopama. Praktično, biti preduzetnik koji nije paušalac, a poslovati uspešno podrazumevalo je daleko veće poreze nego što bi na isti prihod plaćalo privredno društvo ili paušalac.

Kako bi uveo ravnopravniji položaj za preduzetnike koji vode poslovne knjige, zakonodavac je implementirao institut lične zarade preduzetnika, kao iznosa koji će biti oporezovan doprinosima.

Neto prihod odnosno dobitak poslovanja preduzetnika na kraju godine oporezuje se u ovom slučaju samo porezom na prihode po stopi od 10%.

Dakle, u odnosu na opciju II možemo vrlo grubo reći da sa ovim modelom štedite doprinose koji bi bili obračunati na neto prihod kao dobitak od poslovanja na kraju godine.

Za jednog prosečnog preduzetnika, koji isplaćuje ličnu zaradu od recimo 24.000 dinara (a može i veću, ako ima interes) a na kraju godine po finalnom obračunu prikaže neto prihod od 2.000.000 dinara dažbine na zaradu bile bi oko 20.000 dinara svakog meseca plus 200.000 dinara poreza na kraju godine. Nakon plaćanja ovih dažbina, preduzetnik može da podigne preostalu zaradu. Preduzetnici ne plaćaju dodatni porez prilikom podizanja dobiti, kao što je to slučaj sa osnivačima privrednih društava (koji plaćaju 15% prihoda na dividendu nakon što je samo društvo već platilo 15% na dobit).

Ovaj model nije ograničen dodatnim uslovima, kao što je to slučaj sa paušalno oporezovanim preduzetnicima.

Ne postoji “gornja granica” prihoda nakon koje više ne možete da primenjujete samooporezivanje i da sebi isplaćujete ličnu zaradu. Takođe, niste uslovljeni ni vrstom delatnosti koju obavljate.

Za nekog sa razvijenim poslovanjem, a uzimajući u obzir samo visinu poreza i doprinosa, ovo je verovatno najbolja opcija.

Naravno, izbor pravne forme i modela oporezivanja za posledicu nema samo način na koji obračunavamo porez i visinu dažbina. Posledice su brojne i ozbiljne, a osim opštih načela koja smo vrlo uopšteno izneli u tekstu, treba uzeti u obzir i druge detalje i specifičnosti, koji u pojedinačnim slučajevima mogu biti i presudni.

Poslednja izmena dana 19. septembra 2016. u 12:09


Marija Đorđić

Rođena je 1984. godine u Beogradu. Završila je X gimnaziju. Na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu diplomirala je 2008. godine na smeru međunarodna ekonomija. Nakon nekoliko godina rada u spoljnotrgovinskom i IT sektoru, osniva Experta d.o.o, knjigovodstvenu agenciju koja uspešno…… Saznaj više »