Jedna od ključnih stvari na koju se oslanjaju HR menadžeri i oni koji obavljaju njihovu funkciju u nekoj firmi kod odabira kandidata za određeno radno mesto jeste utisak koji ta osoba ostavlja na one koji je procenjuju. Kada je radno mesto takvo da zahteva intenzivan kontakt sa ljudima, onda je utisak koji je kandidat ostavio na vas još važniji, jer je sva prilika da će isti takav utisak ostaviti i na ljude sa kojima će na svom radnom mestu da komunicira.

Sa druge strane, kada smo u ulozi kupca, odnosno kadgod imamo direktan kontakt sa nekim ko nešto prodaje, važno nam je kakav je dominantan afekat te osobe. Dominantan afekat predstavlja to kakvog je ta osoba raspoloženja, kakve emocije su na njoj vidljive – ako ih ima – i šta ona sa njima radi. Tako je pozitivan afekat onaj koji odiše ljubaznošću, osmehom, prijatnošću, dok negativan možemo definisati kao zatvoren stav koji može ići do toga da je osoba neprijatna, ćudljiva ili svadljiva. Naravno, većina nas pozicionira se u toku samo jednog dana na različitim tačkama spektra čije su krajnosti upravo opisani pozitivan i negativan afekat.

Ako u obzir uzmemo još jednu stvar, a to je osmeh kao najbolji saveznik u komunikaciji – bio on iskren ili naučen – onda je jasno da bi većina nas radije komunicirala sa otvorenom i prijatnom osobom, nego sa nekim ko deluje nepristupačno ili hladno. To su, naravno, prvi shvatili HR-ovi velikih zapadnih kompanija, koji su i uveli globalni trend da se pažnja obraća i na kvalitet komunikacije kao neizostavni deo bilo kod procesa kupovine. I naše okruženje prihvatilo je ovaj trend, a počeo je onda kada je neka velika kompanija kupila mali supermaket u komšiluku, pa umesto „Zdravo, komšija”, sada dobijate „Dobar dan” i „Doviđenja, prijatno”.

Svakako da je ovo aspekt o kom treba voditi računa kada birate ili obučavate svoje prodavce, ali postoji jedan potencijalno veoma problematičan momenat u celoj priči. Taj momenat odnosi se na insistiranju na pozitivnom afektu uvek i svugde, od strane svih ljudi koji rade u vašoj firmi, bez obzira da li komuniciraju sa eksternim entitetima (kupcima, poslovnim saradnicima i slično) ili samo unutar kompanije (sa zaposlenima).

Zašto postoji insistiranje na pozitivnom afektu? Zato što zaista jeste prijatnije komunicirati sa ljudima koji imaju dominantno pozitivan afekat. Međutim, nekada se u tome ide predaleko: do te mere da se smatra da bi svi, čak i oni koji u okviru svog radnog mesta nemaju intenzivnu komunikaciju sa drugima, trebalo stalno da budu pozitivni i nasmejani. Nekada se ide čak jedan korak dalje, pa se insistira i na određenom izgledu i pojavnim karakteristikama zaposlenih. Ponekad je to opravdano (kada se, recimo, radi sa decom ili na na nekim zaista specifičnim pozicijama, na čemu se u svetu sve manje insistira; naša sredina je tradicionalna i još uvek postoje izvesna očekivanja o tome kako bi jedan, recimo, medicinski radnik ili službenik u banci trebalo da izgleda), a ponekad je reč o kompletno subjektivnim kriterijumima (nekad se čak ide i do diskriminacije za koju postoje zakonske sankcije). I tako se može desiti da zaposlite manje stručnu, ali osobu koja ima lep osmeh, umesto osobe koja ne deluje kao da joj je stalno do smejuljenja, ali je stručnija u svom poslu od ove prve.

Ono što je ključno u vezi sa ovim trendom primiti k znanju je stvar o kojoj smo već pisali, a to je činjenica da ne postoji idealan zaposleni po nekim opšteusaglašenim i rigidnim kriterijumima, već se radi o usklađenosti nečijih osobina sa onim što njegovo ili njeno radno mesto zahteva. Drugim rečima, ako birate prodavca, biće vam važno kakav je njegov dominantan stil komunikacije, koliko ume da se približi ljudima, kako oni na njega reaguju i tome slično. Ali, sa druge strane, ako birate programera, da li je stvarno najvažnije da li je on neko ko je nasmejan, vedar i uvek spreman da poskoči na vašu šalu? Ili je „dozvoljeno” da to bude i ćudljiva, zatvorena ili ne preterano komunikativna osoba, a koja će umeti čuda da stvara za tastaturom i monitorom, što i jeste ono za šta ga plaćate?

Kao i u mnogim stvarima, ni ovde se ne može izvući zaključak koji će moći da se koristi u svim slučajevima i situacijama. Ali, ako se vodite logikom da tražite zaposlene koji će odgovarati na zahteve svog radnog mesta, onda se pobrinite da jako dobro procenite šta su sve ti zahtevi, kako se ne bi desilo da vam promakne vrstan stručnjak samo zato što vam se nije dovoljno puta nasmejao tokom intervjua.

Poslednja izmena dana 6. jula 2017. u 17:09


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »