Prema članu 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014), svaki zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Kako Zakon ne precizira šta se smatra sopstvenim prevozom, poslodavac može ispuniti svoju zakonsku obavezu tako što će umesto naknade troškova zaposlenom za dolazak i odlazak sa rada obezbediti sopstveni prevoz na bilo koji način koji bi bio racionalan i omogućavao zaposlenom dolazak i odlazak sa rada, bilo da se radi o sopstvenom vozilu, angažovanjem nekog prevoznika, kupovinom karte za prevoz u javnom saobraćaju i slično1 što mora biti navedeno u ugovoru o radu ili opštem aktu poslodavca.

Naknada troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, koju je po Zakonu poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom, ne određuje se prema adresi zaposlenog koja mu je navedena u ličnoj karti, već se određuje prema stvarnom prebivalištu zaposlenog, u zavisnosti od mesta gde se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti. Centar životnih aktivnosti se može odrediti prema mestu gde zaposleni faktički živi, gde ostvaruje biračko pravo, gde ostvaruje zdravstveno osiguranje i slično2.

Ako je stvarni centar životnih aktivnosti zaposlenog van mesta rada, zaposleni ostvaruje pravo na naknadu, bez obzira na bilo koje ograničenje koje poslodavac može da propiše ugovorom o radu ili opštim aktom3. Tako je Ustavni sud, svojom odlukom IUo broj 154/2011 od 3. jula 2014. Godine4 odlučio nisu u saglasnosti za zakonom odredbe opšteg akta kojim poslodavac uređuje uslove za ostvarivanje naknade troškova prevoza zaposlenih tako što pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada vezuje za udaljenost mesta stanovanja od mesta rada.

Takođe, poslodavac je dužan da zaposlenom nadoknadi troškove prevoza radi odlaska na rad i povratka sa rada, iako zaposleni nije podneo zahtev za isplatu troškova prevoza5, jer pravo na naknadu troškova prevoza pripada zaposlenom po samom Zakonu, i nikakav poseban zahtev nije potrebno da zaposleni podnosi poslodavcu.

Ukoliko poslodavac ne isplati naknadu troškova prevoza zaposlenom, zaposleni ima mogućnost da to pravo ostvari sudskim putem. Prethodno obraćanje poslodavcu za ostvarivanje prava na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla nije uslov za pokretanje sudskog postupka6.

Da bi tužbeni zahtev kojim se traži isplata naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla bio usvojen, potrebno je da uz tužbu budu dostavljeni dokazi o postojanju stvarnih troškova prevoza7. U suprotnom, zahtev zaposlenog za isplatu troškova prevoza ako zaposleni nije podneo zahtev tuženom za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla, niti je pružio dokaze da je imao troškove po ovom osnovu sud će oceniti kao neosnovan8.

Takođe, od izuzetnog je značaja pravna situacija koja može da nastane kada zaposleni promeni mesto stanovanja nakon zaključenja ugovora o radu, što bi za posledicu imalo uvećanje troškova prevoza. Posle stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 75/2014), odnosno 29.8.2014. godine, poslodavac nije u obavezi da isplaćuje iste u skladu sa promenjenim mestom stanovanja, ukoliko je zaposleni promenio mesto stanovanja nakon stupanja ovog zakona na snagu9. Naravno, poslodavac se može saglasiti da zaposlenom naknadi troškove prevoza koji su nastali usled promene mesta stanovanja nakon zaključenja ugovora o radu.


  1. Mišljenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Sektor za rad, br. 011-00-637/2015-02 od 31.7.2015. godine 

  2. Rešenje Apelacionog suda u Beogradu, Gž 127/2013 od 23.1.2013. godine 

  3. Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 4461/2010 od 11.11.2011. godine 

  4. objavljena u „Sl. glasniku RS“, br. 82/2014 od 4. avgusta 2014. godine 

  5. Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1 2933/2010 od 19.8.2010. godine 

  6. Pravni stav Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, Spp 21/2015 od 5.4.2016. godine 

  7. Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 844/2013 od 2.12.2015. godine 

  8. Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž2 6636/2012 od 16.10.2013. godine 

  9. Mišljenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, br. 011-00-00368/2014-02 od 23.10.2014. godine 

Poslednja izmena dana 30. aprila 2016. u 03:21


Žarko Ptiček

Žarko Ptiček je rođen u Beogradu 1977. godine. Završio Prvu beogradsku gimnaziju i Pravni fakultet Univerziteta Union, član je Statutarne komisije RNIDS. Od 2000. do 2003. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu bio administrator studentske računarske mreže sa zadacima…… Saznaj više »