Svako ko je odlučio da se pozabavi, na primer, optimizacijom svog online sadržaja za web pretraživače, zna da je osim kvaliteta, pravilnog linkovanja stranica i odabira odgovarajućih ključnih reči, važno i kakav odziv on ima među čitaocima. Jer, što je više klikova i lajkova, to će pre i Google shvatiti da je u pitanju relevantan sadržaj, te će nagraditi sajt i višom pozicijom u pretraživaču. Značajnu ulogu u tome već odavno igraju i društvene mreže, budući da ogroman broj ljudi upravo preko njih dolazi do stranica nekog portala ili web sajta.

U svemu tome, jedno od onih pitanja od milion dolara glasi i – šta to ljude navodi da kliknu na link, a zatim određenu objavu lajkuju i podele sa svojim prijateljima? Iako je sveobuhvatan odgovor na ovo pitanje nezamisliv bez zalaženja u tematiku važnosti ciljne grupe ili veština kreiranja kvalitetne objave, korisno je znati da postoje i vrlo konkretni psihološki okidači koji utiču na potrebu ljudi da sa drugima podele neki članak, reklamu ili video sadržaj. Evo i o kojim razlozima je najčešće reč.

Ljudima je stalo do toga kako ih drugi procenjuju.

I to je jedna od onih potreba koja je kod svih prisutna praktično od malih nogu.

Na primer, kada ste bili sasvim mali, svašta nešto u okruženju vam je izazivalo pažnju. Ukoliko biste naišli na neku zaista zanimljivu sitnicu, ushićeno ste trčali da je svima pokažete.

To je moglo biti nešto sasvim jednostavno, poput školjke neobičnog izgleda koju ste slučajno pronašli marljivo kopajući po pesku na obali mora. Zbog čega ste istog trenutka poželeli sa svima da podelite svoje sjajno otkriće?

Pa, pre svega – zato što ste se u tom trenutku osetili toliko posebno. Samim tim što ste otkrili nešto toliko interesantno – i to baš vi, a ne neko drugi – stekli ste utisak da će vas i drugi na osnovu toga pozitivno proceniti.

Naravno, jasno je da stvari ne funkcionišu baš uvek na takav način, i da to što ste pronašli neku fantastičnu sitnicu ne čini automatski i vas same posebnim. Međutim, naš mozak zbog svoje prirode to ipak shvata malo drugačije. Ljudi su po prirodi takmičarski nastrojeni, imaju potrebu da se predstave u svom najboljem izdanju, te da ih na taj način doživljavaju i drugi. A to praktično znači da je onaj sjajan osećaj koji ste imali nakon što ste otkrili onu lepu školjku, u neku ruku vrlo sličan kao kada danas na društvenim mrežama naiđete na neku korisnu ili zanimljivu informaciju.

Zbog toga ćete želeti i da je podelite sa drugima, stavljajući im na taj način do znanja da ste otkrili i saznali nešto novo. Po istom principu, kada podelite zanimljiv ili duhovit sadržaj, time praktično i sebe predstavljate kao zanimljivog ili duhovitog pojedinca – a efekat je još jači ukoliko takva objava pritom sadrži i neke neobične, specifične ili ljudima manje poznate detalje.

Prema tome, pre no što odluče da lajkuju ili podele nešto na svojim profilima, ljudi najpre određuju na koji način će ih neko drugi na osnovu te objave procenjivati. Potpuno logično, veća je verovatnoća da će to učiniti ukoliko steknu utisak da će zbog toga delovati pametnije, interesantnije ili zabavnije. Ili će se bar tako u tom trenutku osetiti, što je sasvim dovoljno za početak.

Ljudi žele da ostanu povezani.

Nekada su se ljudi najviše okupljali na zabavama i u restoranima, u školama ili u crkvama, odnosno svugde gde su mogli da se povežu sa drugima i ostvare potrebu za socijalizacijom kroz međusobnu interakciju u okviru svoje zajednice.

U međuvremenu, kao i većina stvari koje čine svakodnevni život, i ljudske zajednice su dobile svoju onlajn verziju. Društvene mreže postaju savremena okupljališta, s tom razlikom što, u odnosu na „analognu“ komunikaciju, ta međusobna interakcija gotovo nikada ne prestaje. Ovaj digitalizovani način povezivanja se, osim preko standardnih aplikacija za chat, odvija i putem lajkovanja tuđih objava, ostavljanja komentara i međusobnog deljenja sadržaja. Poprilično jednostavno – kao što bi neko u razgovoru uputio kompliment na račun izgleda nekog od svojih poznanika, na društvenim mrežama će to učiniti kliknuvši na like. Osim potrebe za interakcijom, upućivanje takve vrste podrše ili odobrenja onima do kojih im je stalo, utiče i na subjektivni osećaj zadovoljstva kod ljudi.

Slično važi i u slučaju favorizovanja sadržaja predstavljenog od strane različitih brendova kojima je cilj da dopru do što većeg broja pratilaca. Iako ponekad nije lako na prvi pogled proceniti kakva vrsta objave bi ljude navela da je podele sa drugima, sugerisanje ciljne grupe kojoj je taj sadržaj namenjen može biti dobra polazna osnova. Na primer: „3 šaljive istine koje će razumeti samo dizajneri/inženjeri/prodavci/ljudi koji obožavaju mačke/majke trogodišnjaka“ – u zavisnosti od tematike ili stila komunikacije prilagođene karakteristikama ciljne grupe, pojedini sadržaji ovakve vrste ne samo da mogu navesti ljude da takav link podele na svojim profilima uz gomilu tagovanih imena svojih prijatelja, već će ih podstaći i na međusobnu (virtuelnu) komunikaciju.

Sve se svodi na to da deljenje nekog zanimljivog ili korisnog sadržaja ljudima omogućava da održe međusobnu interakciju i povežu se sa onima do kojih im je stalo – pogotovo ukoliko pritom procene da će na taj način još nekome pomoći da sazna nešto novo. U tom smislu se ovaj faktor nadovezuje i na prethodni, budući da ima direktnog uticaja na osećaj prihvatanja i odobravanja od strane drugih, ali i sa odgovarajućom predstavom koju ljudi o sebi žele da stvore.

Ljudi instinktivno žele da pomognu drugima.

Teorijske pretpostavke o tome da su ljudi koji pomažu drugima zadovoljniji i srećniji već odavno nisu nove. Njih je potvrdila i jedna psihološka studija u kojoj je studentima Univerziteta Britanske Kolumbije ponuđen izbor da odluče da li će određenu svotu novca potrošiti na sebe, ili će je nekome pokloniti.

Rezultati su nedvosmisleno pokazali da je kod studenata koji su odabrali da poklone novac osećaj sreće i lične satisfakcije bio mnogo veći nego od onih koji su se odlučili za prvu opciju. Ono što je zanimljivo jeste da intenzitet sreće nije zavisio od količine poklonjenog novca, što dovodi i do zaključka da će se ljudi jednako dobro osećati bez obzira na to koliko je skromna pomoć koju ukažu drugima.

Sličan princip, u malo drugačijem kontekstu, odnosi se i na virtuelni svet – kada sa nekim podelimo inspirativnu ili motivišuću poruku, satisfakcija koju zbog toga osećamo biće mnogo veća nego da smo podelili, recimo, neki trač. Isto tako, kakav god sadržaj bio u pitanju, na njegovu popularnost utiče i pozitivan stil komunikacije sa čitaocima. Sve ovo praktično znači da će, bez obzira na to da li su u pitanju citati, statistički podaci ili sadržaj sa sajta nekog preduzeća ili firme, korisnici društvenih mreža te informacije rado podeliti sa drugima ukoliko procene da im time na neki način mogu pomoći ili preneti pozitivnu poruku.

Ljudi žele da podrže druge ljude, ali i vrednosti i ideje za koje se zalažu.

Podrška plemenitim idejama ili aktivnostima oduvek je bila snažan motivator ljudskog ponašanja i delovanja, pogotovo u virtuelnom svetu. Tako će, recimo, oni koji podržavaju rad neke ogranizacije za očuvanje ugroženih vrsta životinja, brže-bolje lajkovati ili podeliti informaciju vezanu za aktivnosti koje ta organizacija na tom polju sprovodi. Ovo je relativno brz i jednostavan način iskazivanja podrške idejama do kojih nam je stalo – međutim, teško da je i jedini.

Već je istaknuto da na ponašanje korisnika društvenih mreža utiču faktori poput potrebe za međusobnom povezanošću i utiska koji žele da ostave na druge. U tom kontekstu je i ova vrsta virtuelnog aktivizma jedan od načina na koji drugima pokazujemo koja su nam interesovanja i za kakve ideje se zalažemo. Iako u tome uglavnom nema sebičnih motiva (odnosno, bar ne bi trebalo da ih bude), činjenica je da većina ljudi, makar na nesvesnom nivou, na taj način i drugima želi da stavi do znanja koje su to vrednosti koje podržava, i pritom se svojoj onlajn zajednici predstavi u najboljem svetlu.

Isto važi i ukoliko neko želi da podrži određenu osobu prema kojoj gaji poštovanje. Kada u svom News feedu primete novi blog post koji je objavio njihov prijatelj ili bloger čije tekstove redovno čitaju, mnogi će instinktivno „zalepiti“ lajk, ostaviti ohrabrujući komentar ili podeliti taj tekst na svom profilu – a pritom će i osećaj satisfakcije zbog pružene podrške biti veći. Pored toga, sve dok su stavovi, vrednosti ili ideje za koje se zalažu identični njihovim, većina ljudi će slično reagovati čak i kada je u pitanju osoba koju ne poznaju ili, recimo, brend koji na taj način promoviše neki svoj proizvod.

Zbog toga ovo može biti dobra strategija i iz perspektive nekoga ko želi da njegov onlajn sadržaj dođe do što većeg broja pratilaca, bez obzira na što sama delatnost, zanimanje ili proizvod na koji se objava odnosi nemaju direktne veze sa nekom konkretnom ideologijom. Iako bi jedna zanatska radnja verovatno privukla manji broj virtuelnih aktivista od organizacije za pomoć ugroženim vrstama životinja, to ne znači i da ne može kao svoju prednost istaći, na primer, transparentan i pošten odnos prema klijentima.

Zato bi i objava poput „Izbegnite najčešće zamke nepoštenih zanatlija“ ne samo privukla pažnju određenog broja čitalaca, već bi im na indirektan način sugerisala da su poštenje i korektan odnos sa klijentima neke od osnovnih vrednosti za koje se ovo preduzeće zalaže. Osim toga, većina ljudi, bar deklarativno, navedene osobine vrednuje i podržava – ili to želi drugima da stavi do znanja. Stoga, iako u ovom slučaju sadržaj nije direktno vezan za oblast zanatstva, isticanje vrednosti sa kojima čitaoci mogu da se identifikuju automatski će izazvati i njihovu pozitivnu reakciju.

Prema tome, kada je reč o isticanju pojedinih stavova, vrednosti ili ideja, ljudi će ih bez mnogo dvoumljenja podržati ukoliko one odražavaju njihove lične težnje i uverenja, ili ukoliko u okviru svoje onlajn zajednice imaju prostora da o njima pokrenu diskusiju.

Ono što je zajedničko svim navedenim psihološkim faktorima, jeste i to da su međusobno vrlo tesno povezani. Većina ljudi o njima ne razmišlja svesno, što znači da je objavljivanje i međusobno deljenje sadržaja donekle i rezultat instinktivnog delovanja. Na kraju krajeva, u eri u kojoj su korisnici društvenih mreža gotovo u svakom trenutku preplavljeni ogromnom količinom informacija, za očekivati je da će ostati ravnodušni na automatizovane i generičke objave. Zbog toga uvek treba imati na umu i to da neko ko na ovaj način želi da pridobije pažnju čitalaca, prvenstveno mora staviti akcenat na autentičnost i originalnost sadržaja koji će prezentovati.

Poslednja izmena dana 27. januara 2017. u 23:07


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »