Za većinu firmi, radno vreme podrazumeva pet radnih dana nedeljno, u kojima zaposleni obavljaju poslove od 8 do 16 ili od 9 do 17 časova. Radna nedelja od 40 časova je standard propisan Zakonom o radu.

Međutim, zbog prirode posla i njegove organizacije, u pojedinim firmama potrebno je da se rad obavlja i noću ili duže od 8 časova dnevno. U ovom tekstu govorimo o tome kako je prekovremeni rad uređen Zakonom o radu.

Radno vreme je Zakonom o radu definisano kao vremenski period u kome je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca, na mestu gde se poslovi obavljaju, u skladu sa zakonom.

Zaposleni i poslodavac mogu se sporazumeti da jedan period radnog vremena u okviru ugovorenog radnog vremena zaposleni poslove obavlja od kuće.

Radnim vremenom ne smatra se vreme u kome je zaposleni pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja poslove ako se ukaže takva potreba, pri čemu se zaposleni ne nalazi na mestu gde se njegovi poslovi obavljaju, u skladu sa zakonom.

Puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno. Opštim aktom poslodavac može da utvrdi da puno radno vreme bude kraće od 40 časova nedeljno, ali ne kraće od 36 časova nedeljno.

Nepuno radno vreme, u smislu ovog zakona, jeste radno vreme kraće od punog radnog vremena.

Svako vreme provedeno u obavljanju radnih zadataka iznad ugovorenog radnog vremena smatra se prekovremenim radom.

Zaposleni je dužan da radi duže od punog radnog vremena na zahtev poslodavca u sledećim slučajevima:

  • usled više sile,
  • iznenadnog povećanja obima posla i
  • u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (u daljem tekstu: prekovremeni rad).

Iz prethodnog se može zaključiti da prekovremeni rad treba da bude zastupljen izuzetno, usled nepredviđenih okolnosti, a nikako redovno. Prirodno se nameće zaključak da poslodavac koji ima stalnu potrebu za prekovremenim radom zaposlenih treba da angažuje dodatnu radnu snagu, kako bi obezbedio završetak svih poslovnih aktivnosti u roku.

Prekovremeni rad nije ograničen samo u pogledu uzroka već i dužine.

Prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno. Dakle, ukoliko je ugovorom o radu predviđeno da radnik radi 40 sati nedeljno, on ne može provesti više od 48 sati na radu u toku jedne nedelje.

Zaposleni ne može da radi duže od 12 časova dnevno uključujući i prekovremeni rad. S obzirom da je uobičajeno radno vreme osam sati dnevno, prekovremeni rad može da traje najviše 4 sata dnevno.

Prema članu 108 Zakona o radu, zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad, i to najmanje u visini od 26%.

Poslodavac može u opštem aktu predvideti veći procenat uvećanja, ali ne može manji.

Dakle, za svaki sat rada preko ugovorenog radnog vremena zaposleni će primiti platu koja je po jednom satu veća barem za 26% nego što iznosi njegova ugovorena zarada za redovan rad.

Vrednost uvećane zarade po satu prekovremenog rada dobijamo kada satnicu za redovan rad pomnožimo koeficijentom 1,26. Ukoliko je poslodavac predvideo drugi (veći) procenat uvećanja, koeficijent računamo tako što broju 1 dodamo procenat uvećanja podeljen sa sto. Na primer, za 32% koeficijent će biti 1,32.

Pogledajmo kako to izgleda na primeru

Pretpostavimo da zaposleni radi u firmi u kojoj se radna nedelje sastoji od 5 radnih dana, a svaki radni dan od 8 časova. Usled nepredviđenog povećanja obima posla, zaposleni je dva dana radio prekovremeno po dva sata. Pretpostavimo da je zarada zaposlenog po radnom satu 200,00 dinara.

Zaposlenom za redovan rad u toku radne nedelje pripada 5 dana x 8 sati x 200 dinara odnosno 8.000,00 dinara. Po osnovu prekovremenog rada zaposleni je ostvario zaradu od 2 dana x 2 sata x 200,00 dinara x 1,26 odnosno 1008,00 dinara. Ukupno, u ovoj radnoj nedelji zaposleni je “zaradio” 9.008,00 dinara. Za svaki sat prekovremenog, poslodavac će mu platiti 252,00 dinara, što je za 26% više u odnosu na satnicu za redovan rad (200,00 dinara).

Postoje kategorije zaposlenih kojima nije moguće odrediti prekovremeni rad.

To su zaposleni:

  • kojima je uvedeno skraćeno radno vreme, u skladu sa članom 52. Zakona o radu, s obzirom na to da rade na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim poslovima, utvrđenim zakonom ili opštim aktom, na kojima i pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu postoji povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog.
  • mlađi od 18. godina
  • zaposlene za vreme trudnoće i zaposlene koje doje dete (ne mogu da rade prekovremeno i noću, ako bi takav rad bio štetan za njeno zdravlje i zdravlje deteta, na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa.)

Jedan od roditelja sa detetom do tri godine života može da radi prekovremeno, odnosno noću, samo uz svoju pisanu saglasnost.

Samohrani roditelj koji ima dete do sedam godina života ili dete koje je težak invalid može da radi prekovremeno, odnosno noću, samo uz svoju pisanu saglasnost.

Da zaključimo, zaposleni koji ne pripadaju ugroženim kategorijama (maloletni, trudnice i dojilje i radnici kojima je uvedeno skraćeno radno vreme) dužni su da rade prekovremeno na zahtev poslodavca samo u izuzetnim situacijama (usled više sile, iznenadnog ili neplaniranog povećanja obima posla) ali je ovaj rad ograničen u pogledu dužine na 4 sata dnevno odnosno 8 sati nedeljno, a zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, najmanje u visini od 26%.

Poslednja izmena dana 5. juna 2017. u 01:37


Marija Đorđić

Rođena je 1984. godine u Beogradu. Završila je X gimnaziju. Na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu diplomirala je 2008. godine na smeru međunarodna ekonomija. Nakon nekoliko godina rada u spoljnotrgovinskom i IT sektoru, osniva Alibris d.o.o, knjigovodstvenu agenciju koja uspešno…… Saznaj više »