U prethodna dva teksta smo pričali o osnovnoj postavci, na osnovu koje ćemo izraditi strukturu nastupa.

Na internetu ćete na ovu temu pronaći različite savete: nastup treba otvoriti nekom duhovitom ili upečatljivom rečenicom, treba pridobiti pažnju publike anegdotom ili ličnom pričom, treba postaviti provokativno pitanje… S druge strane, zaključak mora da ima glavne lekcije (key takeaways), ili neku rečenicu koja inspiriše na dalju akciju…

Šta je onda rešenje? Po meni, najrealniji odgovor je: zavisi. Svaka od goreponudjenih opcija može biti dobra u nekom slučaju, a potpuno pogrešna u drugom. Ali – kako ćete znati šta je pravi izbor?

Ukratko: isprobaćete različite verzije dok ne dođete do najbolje. Možda najbitnija stvar koju treba da izvučete iz ovog teksta je:

Vaša prezentacija, pred određenom publikom, u datim okolnostima, jeste jedinstvena, i zahteva njoj jedinstvenu strukturu koju ćete vi izgraditi kroz proces koji podrazumeva brojne pokušaje.

Nigde ne postoji magični priručnik od 7000 strana u kojem na 364. strani piše: ,,U slučaju da držite prezentaciju od 15 minuta na temu fotosinteze grupi smorenih studenata, prava struktura je…”. Ono što, međutim imate uz sebe, jeste niz principa i pitanja koja će vam pomoći u vašoj potrazi za strukturom.

Prvi korak bi, dakle bio definisanje osnovne postavke koja vam služi kao glavni vodič u izradi strukture (evo i jednog primera osnovne postavke). Osnovnom postavkom smo fiksirali makar neke od brojnih varijabli kod pripreme prezentacije – sada znamo kome se obraćamo, šta želimo da postignemo, koja su očekivanja i predrasude publike… Ove teze ujedno postaju i pitanja kojima se vodimo u čitavom procesu izrade strukture. Npr: ,,Imajući u vidu predrasude publike o ovoj temi, kako bi mogao da izgleda početak prezentacije?

Nakon definisanja osnovne postavke, imate nekoliko opcija, ali u načelu, kao najsigurnije i vrlo efektno rešenje, preporučujem sledeće:

Odvojite sat, dva ili više da zapišete sve što vam padne na pamet u vezi sa oblašću o kojoj ćete pričati, imajući u vidu osnovnu postavku vašeg nastupa. Bez cenzure ili strukture, bez vremenskog ograničenja, slobodnom asocijacijom – zapisujte sve. Možete i da snimite sebe kako pričate i posle pregledate snimak, ako vam je lakše da se izrazite na taj način. Jedina smernica, kao što rekoh, jeste da pratite osnovnu postavku. Kroz ovu vežbu vi, zapravo težite da definišete što veći broj delova “slagalice” o vašoj temi.

Drugi korak je izbor materijala za sam nastup. Postavljajući pitanja u skladu sa osnovnom postavkom, vi birate koji su vam delovi neophodni i najvažniji: ,,Imajući u vidu šta želim da postignem svojim nastupom, da li treba uopšte da pričam o ovom delu?”. Takođe, kada ste na papir stavili očigledno daleko više materijala nego što se može naći u nastupu, biće vam malo lakše da shvatite da ne možete da kažete sve.

Dakle, na osnovu vremenskog ograničenja, karakteristika publike i drugih faktora definisanih u osnovnoj postavci, pravite izbor koji to delovi slagalice idu u prvu verziju vašeg nastupa. Nju možete prvo da napišete (u tezama, kratkim rečenicama ili u vidu scenarija), pa ispričate naglas ili da bez zapisivanja, odmah spontano ispričate.

U svakom slučaju, obavezno probajte naglas, i obavezno se snimajte. Jako je važno probati naglas, jer čitanje svojim tempom, uz podsvesno vraćanje na propušteno itd, daje drugačiji efekat od izgovorene reči. Snimanje je krucijalno iz više razloga: dok pričamo naglas, mi smo fokusirani na priču, te ne možemo sebe aktivno da slušamo i analiziramo svaku reč, a da ne izgubimo spontanost izlaganja. Dalje, dok pričamo, u sebi konstantno pravimo niz fusnota, pojašnjenja i sitnih korekcija za koje publika ne zna (,,Ovde gde sam rekao da je to jako važno, zapravo sam mislio samo na taj i taj slučaj, ali biće to valjda jasno.”). Zbog toga, mi imamo dosta drugačiji doživljaj svog nastupa od nekog spoljnog posmatrača.

Nikako nemojte da se snimate držeći telefon u ruci, jer time dosta ograničavate svoje kretanje. Postavite kameru ili telefon na sto/policu, udaljite se i pričajte u objektiv onako kako biste pričali na samom nastupu. Kada završite, pre nego što pregledate snimak, možete i da zapišete utiske o tome kako ste zvučali, te da ih uporedite sa snimkom.

Pregledajte snimak i ocenite se potpuno iskreno (uporedite i sa prethodno zapisanim utiscima). Koliko god vam možda delovalo loše, zapamtite – ovo je samo prvi pokušaj, samo jedna od brojnih skica, na osnovu kojih ćete doći do dobre strukture. Postavljajte pitanja u skladu sa osnovnom postavkom: ,,Imajući u vidu vremensko ograničenje, da li je uvod predugo trajao? Da li je ovaj primer dovoljno plastičan, budući da publika verovatno ne zna ništa o tome?

Zapišite sebi jasne sugestije kako da izmenite strukturu: ,,Moraš uvod skratiti na 40 sekundi, kada iznosiš primer u trećem minutu probaj da ga ilustruješ što jednostavnijim rečima, a kada navodiš onu baš bitnu misao u petom minutu, napravi pauzu i naglasi svaku reč.

Zatim ponovite ceo proces više puta. Kada osetite zamor, napravite pauzu, prošetajte, pustite da tekst ,,prenoći”. Sa vremenskom distancom možete svežim očima da pogledate prethodne snimke i još objektivnije ih ocenite. Verujte mi, bićete vrlo iznenađeni kada narednog dana probate ponovo, snimite se i uporedite snimke.

Ovime ste dobili osnovni recept za jedan od najbitnijih principa u izradi strukture – proces u kojem vežbate, ocenjujete se, menjate i pokušavate puno puta. U narednom tekstu ćemo otići dublje u strukturiranje samog teksta nastupa, kao i u tehnike vežbe.

Poslednja izmena dana 14. februara 2016. u 16:25


Relja Dereta

Poseduje deceniju iskustva gotovo svakodnevnog javnog nastupa i komunikacije, od držanja radionica do plesnih performansa, sa hiljadama ljudi. Thinking assistant & communications coach – pomaže internacionalnim ekspertima da formulišu svoje misli, individualno pripremao 50 govornika na 6 TEDx konferencija, drži…… Saznaj više »