Ma koliko se trudili da odmeravamo svoje reči i ponašamo se profesionalno, ponekad se ipak desi da nešto kažemo, ne razmišljajući previše o tome kakav efekat će rečeno imati na onoga kome su reči upućene. Nekad to može biti sitnica, a nekad su u pitanju reči koje sugerišu da se ispod njih nalazi ipak nešto veće od same brzopletosti i nerazmišljanja.

To je posebno važno kada je reč o relaciji menadžer, odnosno rukovodilac i zaposleni. Ponekad upravo rukovodioci svojim zaposlenima, u žurbi, ljutnji, pod stresom ili pritiskom, govore stvari koje su obično mnogo više od u afektu nespretno izabranih reči. One mogu govoriti o tome kako rukovodilac doživljava svoje radnike i koliko je siguran u svoju ulogu. Ovu situaciju dodatno komplikuje činjenica da se ovako oštra i nefer komunikacija po pravilu odvija jednosmerno, što znači da zaposleni najčešće nije u mogućnosti da odgovori niti da se na bilo koji legitiman način odbrani.

Evo najčešće izgovaranih stvari zbog kojih biste kasnije mogli da zažalite, čak iako njihovi efekti ne budu vidljivi istog trena. Poruka koju ove rečenice šalju daleko je šira i dublja nego što se to na prvi pogled čini. A evo i zašto.

  • „Nemoj se sa mnom raspravljati.” Ova rečenica lako se može reći u nameri da se razgovor privede kraju, ali ako malo bolje razmislite, njom u stvari saopštavate da je vaša uvek poslednja i da ste vi uvek apriori u pravu. Ona se takođe poteže onda kada ste ostali bez argumenata i kada ste svesni da nemate pravo, pa silom (to jest autoritetom svoje uloge) pokušavate zaposlenog da „postavite na svoje mesto”. Osim ako, iz bilo kog razloga, ne birate da budete rukovodilac koji se služi ovakvim metodama, ovu rečenicu zaobilazite u širokom luku. 
  • „Ako nećeš ti, ima ko hoće.” Ova skrivena pretnja otkazom nikako nije dobar način da svojim zaposlenima natrljavate na nos koliko su zamenljivi i koliko vam aktuelno stranje na tržištu rada ide na ruku. Nijedna dobra stvar ne može da proistekne iz ovako sročenog završetka razgovora, a sve što će se desiti je da će zaposleni znati da ne marite da li će on ostati u vašoj firmi ili ne, pa onda nemojte ni da očekujete da će on istinski ulagati svoj trud u vaše poslovanje. Zašto bi, ako je tako zamenljiv i nevažan? Nemojte koristiti argumente na ovom nivou rasprave, posebno zato što i nije reč o argumentima, već o demonstraciji, odnosno zloupotrebi moći.
  • „Samo tebe čujem da se žališ.” Ovde je reč o ne baš suptilnom prebacivanju zaposlenom da previše izvoljeva, jer ako se niko drugi ne žali, onda problem mora biti do njega. Bez obzira da li je zaista tako, postoje uljudniji načini da mu se to kaže, kako bi se ustanovilo da li je problem u tome o čemu on govori ili u njegovom doživljaju tog problema. Čak i ako se zaista niko drugi ne žali, posvetite pažnju i vreme onome što vam on govori, jer možda ima drugačiji uvid u situaciju i može vam reći nešto što drugi još nisu ni primetili, pa ni vi sami. Ukoliko je, pak, u pitanju neko ko se stalno žali bez opravdanog osnova, možete ga za to pitati na načine koji ne sadrže prebacivanje i poziv za pravdanje, a ova rečenica sadrži oba, uključujući i nevidljivi znak pitanja koji podstiče onog kome je upućena da objašnjava nešto za šta mu se već u startu, između redova, ne veruje.
  • „Ma kakav stres, budi srećan što uopšte imaš posao.” Ako ovakve rečenice upućujete svojim zaposlenima, onda bi i vi trebalo da budete srećni što uopšte imate zaposlene. Šalu na stranu (mada je ovo ona vrsta šale u kojoj ima dosta zbilje), ovakva rečenica omalovažava ono što zaposleni ima da vam kaže, a na to dodaje i da on ne samo da nema prava da se žali, već bi zapravo trebalo da bude srećan što ga je neko, takvog nikakvog, uopšte zaposlio. Uostalom, zapitajte se kako bi vama zvučalo da vam neko kaže sličnu stvar i ako ne vidite problem, razmislite još jednom. Stres je realan problem koji uzima svoj danak, a ovakvim rečenicama samo ga pogoršavate. 
  • „Ja stvarno time ne mogu da se bavim.” Ako vam zaposleni dolaze sa problemima koji su zapravo ono za čije rešavanje ih plaćate i zapošljavate, to može biti vaša krivica isto koliko i njihova. Vaša je ako im niste dobro delegirali i definisali njihove radne zadatke, a njihova ako sami nisu načisto sa tim kada je vreme da se obrate vama, kao u onoj reklami kada žena zove šefa da mu saopšti da se toner na štampaču ispraznio i pita ga šta da radi. Bez obzira na to šta ovde bio slučaj, način na koji im saopštavate da nešto jeste ili nije „vaš problem” može – a i ne mora – postati deo problema samog. Dobra je vest da od vas zavisi.

Načini na koje komuniciramo sa drugim ljudima i te kako govore o tome kako te iste ljude i odnose sa njima doživljavamo. Ponekad se desi ishitrena ili nečim sasvim drugim posredovana reakcija, ali ako se neka stvar – kao što je dosledno korišćenje goreopisanih i njima sličnih rečenica – dosledno ponavlja, onda ona govori nešto o tome kako doživljavate svoje zaposlene. Imajte to na umu sledeći put kada vas obuzme emocija koja vas podstiče da upotrebite neko od ovih oružja, zato što će sasvim sigurno, pre ili kasnije, da rikošetiraju i naprave štetu koja je mogla biti sprečena.

Poslednja izmena dana 16. avgusta 2016. u 01:42


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »