Iako ponašanje na radnom mestu sa sobom donosi određena pravila i specifičnosti koja se obično definišu unapred, činjenica je da iza tih istih ponašanja stoje ljudi, koji su možda u svoje slobodno vreme sasvim drugačiji u odnosu na to kakvi su na radnom mestu. Neka očekivanja od određenih radnih mesta svakako postoje, ali isto tako su nosioci radnih uloga i sa njima povezanih očekivanja ipak ljudi – sa svim svojim posebnostima i različitostima.

Zato u firmu uvek donosimo i deo sebe, onaj autentični deo koji ne prestaje da postoji samo time što biramo da ga ne pokazujemo.

Sa druge strane, ako ste vi rukovodilac ili vlasnik firme, sigurno je da želite da izgradite tim koji će deliti vaše vrednosti. Međutim, ponekad se može desiti da dođe do prevelikog insistiranja na nekim stvarima koje suštinski možda nisu važne, već predstavljaju odraz vaših ličnih stavova, ukusa i preferencija. Evo jednog banalnog primera: vlasnik kompanije koji je Zvezdaš neće ni za živu glavu zaposliti Partizanovca. Jasno je da se ovakav vlasnik ne bi baš dobro proveo u realnosti (jer možda je baš taj Partizanovac “idealan” zaposleni), ali on isto tako ima svako pravo da bira svoj tim po svim kriterijumima koje smatra relevantnim, ma kakvi oni u stvarnosti bili.

Ako u ovom trenutku izađete na ulicu i osvrnete se oko sebe, videćete mnoštvo ljudi. Različitih ljudi – raznih godina, životnih stilova, ukusa, preferencija, a da ne pričamo o različitosti njihovih života i unutrašnjih svetova. Međutim, kada tražite nove članove svog tima, obično tražite određeni profil, pa se samim tim polje pretrage sužava i na osnovu njega se kreiraju izvesna očekivanja spram kandidata. Ali, šta je sa onima koji se po nekim kriterijumima uklapaju u vaše aršine, a ne po nekima ne? Ili, da pojednostavimo priču – da li biste na mesto prodavca bele tehnike postavili momka sa kompletno istetoviranim rukama ili na mesto poslovnog asistenta devojku koja, recimo, ima tirkizno zelenu boju kose, a pritom oboje odgovaraju baš onome što vi tražite?

Naše okruženje još uvek je tradicionalno i prilično zatvoreno prema ljudima nešto alternativnijeg životnog stila i izgleda, pa makar se ta različitost ogledala samo u odevanju ili drugim detaljima. I dok je kod nas još uvek vrlo neobično videti lekara sa, recimo, pirsingom, u zemljama zapadne Evrope to i nije tako neobično. I kod nas se stvari menjaju kada je reč o takvim stvarima, ali se menjaju daleko sporije nego što ljudi koji žele da imaju za našu sredinu nesvakidašnje stilove odlučuju da ih usvoje, uprkos društvenom pritisku.

Ono što je, zapravo, najvažnije pitanje, jeste da li neka osobenost ličnog stila zaista predstavlja prepreku u obavljanju posla ili je reč o vašoj ličnoj nepreferenciji datog stila? Da li će ta zelena kosa zaista da ometa vašu saradnicu u obavljanju posla i da li će kupci možda negativno da reaguju na tetovaže prodavca bele tehnike? Imaju li ove stvari zaista ikakve veze sa tim kako neko obavlja svoj posao? I ako imaju, kako?

Postoje mnoge firme koje insistiraju na kodeksima oblačenja i ponašanja, a mnoga od tih pravila i te kako su smislena. Na primer, da li je pametno da vaspitač u vrtiću na glavi ima istetoviranog iskeženog đavola? To jeste ekstreman primer koji u praksi gotovo i da ne postoji, ali korporativan stil koji mnoge firme neguju ne dozvoljava mnogo odstupanja od već utvrđenih obrazaca. Manje firme, s druge strane, imaju veću slobodu u kreiranju sopstvenih pravila, ali ono što im nameće izvesne kodekse jeste i delatnost koju obavljaju. Ako držite prodavnicu egzotičnih kućnih ljubimaca, tetovaža ogromnog pauka na ruci devojke koja je tu zaposlena može baš da se dopadne kupcima i da učini da lakše sa njom stupe u komunikaciju. S druge strane, ako se bavite prodajom luksuznih automobila, nema baš mnogo smisla da vaši zaposleni, koji dolaze u direktan kontakt sa korisnicima vaših usluga, nose bermude? Ako se, najzad, bavite poslom kao što je izrada softverskih rešenja za strane klijente, onda tetovaža pauka ili letnje bermude ne igraju nikakvu ulogu u tome kako će kupci da dožive članove vašeg tima, već je u pitanju vaš lični utisak koji stvarate u kontaktu sa osobama koje takav stil neguju.

Iz svega ovoga je jasno da jednoznačan odgovor na pitanje: “Gde prestaje zahtev radnog mesta, a počinje lični stav ili, u ekstremnijoj varijanti, diskriminacija?” ne postoji, te da od mnogih faktora zavisi koja kombinacija ličnog i profesionalnog stila bi bila optimalna. Previše nepoznatih je u igri, ali ono što je najvažnije je to da budete u stanju da posmatrate širu sliku i da svaku od tih nepoznatih procenite i odgovorite na pitanje – šta je ono što se vama lično dopada ili ne, i kakve veze to ima sa poslovanjem vaše firme? Odvajanje ličnog od profesionalnog, koje tražite od svojih zaposlenih, primenjujte i sami; jedino tako ćete znati šta je ono što je (pisani ili nepisani) zahtev radnog mesta, a šta je vaša lična preferencija. I na taj način ćete sutra možda baš zaposliti tog Partizanovca, koji osim što navija za pogrešan klub, zna vraški dobro da komunicira sa kupcima.

Poslednja izmena dana 16. avgusta 2016. u 01:36


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »