Zalihe predstavlju količinu robe ili gotovih proizvoda koja je akumulirana radi obezbedjenje kontintinuiteta proizvodnje i prodaje. Zalihe su roba koja se nalazi u magacinima firmi.

Klasifikacija zaliha

Zalihe su složena ekonomska kategorija i sastoje se od repromaterijala, proizvodnje u toku, zaliha gotovih proizvoda, zaliha za održavanje i popravku i zaliha trgovačke robe.

Pored navedene osnovne klasifikacije zaliha postoji i klasifikacija prema visini novčanih ulaganja u njih. Po ovoj klasifikaciji, sve stavke zaliha ne učestvuju u istom obimu u ukupnim zalihama.

Uobičajeni su sledeći odnosi:

  • 5 do 10 % fizičkih zaliha čini 60 do 70 % vrednosti ukupnih zaliha ( klasa A);
  • oko 30 % fizičkih zaliha čini oko 15 % vrednosti ukupnih zaliha (klasa B);
  • 50 do 60 % fizičkih zaliha čini 5 do 10 % vrednosti ukupnih zaliha (klasa C);

Ovako razvrstavanje zaliha pokazuje da je neophodno da se veća pažnja posveti artiklima na zalihama koji zahtevaju najveća novčana ulaganja, čak i ako oni čine manji procenat ukupnih zaliha.

Ova klasifikacija se naziva ABC klasifikacija.

Zalihe robe možemo klasifikovati i na:

  • minimalne zalihe;
  • zaštitne zalihe;
  • maksimalne zalihe;
  • optimalne zalihe;
  • prosečne zalihe;
  • špekulativne;
  • sezonske;
  • nekurentne;

Minimalne zalihe predstavljaju najmanju količinu robe koja sme biti u magacinu, a da ne dođe do zastoja u procesima. Minimalne zalihe su vrlo povoljne za one artikle za koje su troškovi skladištenja veliki i veći od troškova transporta.

Zaštitne zalihe su uvek veće od minimalnih zaliha. Zaštitne zalihe se koriste u slučaju nestašice materijala ili robe na tržištu.

Maksimalne zalihe predstavljaju gornju granicu nivoa zaliha iznad koje bi svaka količina robe bila ekonomski neopravdana.

Optimalne zalihe predstavljaju robu koju treba naručivati povremeno i dovoljnim količinama, utvrđuju se analizom troškova nabavke i troškova skladištenja.
Prosečne zalihe predstavljaju količinu robe ili materijala u magacinu, kojom se prosečno raspolaže. Prosečne zaliihe u praksi se izračunavaju tako što se stanje zaliha krajem svakog meseca sabere i podeli sa 12.

Špekulativne zalihe predstavljaju količinu robe u magacinu uskladištenu radi prodaje kada cena postane veća.

Sezonske zalihe su roba koja je akumulirana radi zadovoljenja povećanje tražnje u sezoni.

Nekurentne zalihe su roba koje se usled zastarelosti, gubitka svojstava ili demodiranosti može prodati samo po specijalnim uslovima i niskim cenama.

Uticaj zaliha na poslovanje (cash flow i dobit)

Ranije je većina proizvodnih i trgovinskih preduzeća mogla da bude likvidna i ostvaruje dobit uprkos neefikasnom upravljanju zalihama .

Danas to nije moguće jer većina preduzeće posluje sa ograničeom raspoloživošću gotovine i niskom stopom dobiti. Problemu praćenja zaliha mora se posvetiti veliki značaj, uzimajući u obzir da one angažuju značajan deo obrtnih sredstava koja se mogu uložiti u neku drugu svrhu.

Upravljanjem zalihama posmatra se stanje ponude i potražnje, kretanje cena i vreme isporuke.Cilj upravljanja zalihama je zadovoljstvo kupaca uz minimalne troškove.

Kao sedam smrtnih grehova u poslovanju navode se:

  1. Čekanje na repromaterijal;
  2. Prekomerena proizvodnja;
  3. Prevelike zalihe;
  4. Neispravni artikli;
  5. Neadekvatan transport;
  6. Prekomerna obrada;
  7. Nepotrebno kretanje;

Četiri od sedam „grehova“ su povezani sa zalihama, i otuda je značaj njihovog upravljanja veći.

Cilj upravljanja zalihama je da one budu što manje, ali uvek dovoljne za podmirenje potreba kupaca, potrošača, korisnika.

Veličina zaliha zavisi od:

  • Raspoloživosti novčanih sredstava;
  • Mogućnosti zaduživanja;
  • Vrstie robe;
  • Vrste procesa;
  • Mogućnosti nabavke;
  • Raspoloživosti skladišnog prostora;

Držanje zaliha košta jer treba obezbediti prostor i opremu za skladištenje, zatim zalihe mogu biti predmet raznih oštećenja (kvar, lom, kalo i rastur) i veoma brzo mogu zastariti. Za njihovo držanje potrebna su značajna sredstva. Uprkos tome, skoro sva preduzeća ih drže, a razlog tome je to što ma koliko držanje zaliha skupo bilo, ipak je jeftinije nego poslovati bez zaliha.

Zalihe vezuju novac, odnosno operativni kapital koji se ne može koristiti za druge svrhe. Zalihe predstavljaju jednu od najskupljih stavki u aktivi preduzeća, i dostižu skoro 50% ukupno investiranog kapitala. Redukovanjem zaliha preduzeća redukuju ukupne troškove ali time se rizikuje nezadovoljstvo potrošača.

Preterano visoke zalihe su atak na tokove gotovine, a zatim i na dobit preduzeća.

Just in case vs Just in time

Poslovni modeli iz druge polovine prošlog veka (70-ih, 80-ih, godine 20-og veka) nametali su ideju da preduzeće treba da se zaštiti od neizvesnosti držanjem rezervnih zaliha. Ova filozofija upravljanja zalihama se nazivala just-in-case.

Postoje razlozi zbog kojih je držanje zaliha veoma bitno za bilo koju vrstu preduzeća (proizvodno ili trgovački orjentisano):

  • Mnogi proizvodi imaju sezonski karakter proizvodnje, a konstantnu tražnju tokom cele godine, dok neki proizvodi imaju sezonski karakter tražnje i ravnomeran tok proizvodnje tokom godine;
  • Roba se skladišti iz predostrožnosti zbog očekivanog povišenja cena i kao zaštita od nestašice;
  • Veoma često, posebno u skorijoj trgovačkoj praksi, skladištenje se javlja kao nužna posledica nabavke u količinama koje su veće od onih koje su potrebne, da bi se ostvario količinski rabat na nabavke i niži troškovi transporta;
  • Mnoga dobra se drže na zalihama iz čisto špekulativnih razloga, da bi se ostvarile daleko veće cene u budućnosti;

Zalihe robe su posebno značajne za veleprodajno (distributersko) preduzeće jer se one nabavljaju radi dalje prodaje. Kako se distributer ili veleprodavac javlja u posredničkoj ulozi između proizvođača i krajnjeg potrošaća nužno je da raspolaže skladišnim kapacitetima radi kontinuiranog (bez zastoja) odvijanja procesa povezivanja proizvođača i kupca.

Bez obzira na koristi koje donose zalihe i njihovo držanje i to što zalihe doprinose boljem funkcionisanju svakog preduzeća zalihe imaju i svoje nedostatke.

Nedostaci držanja zaliha mogu biti:

  • Zarobljen novac utiče negativno na stanje gotovine;
  • Roba na zalihama može da zastari, može biti oštećena ili da se pokvari;
  • Može da se zagubi, može biti rizična za skladištenje, može zahtevati puno prostora;

Koncept Just-in-time, je u potpunosti suprotan od koncepta just-in case i koristi se kada je predvidjanje tražnje i ponude u potpunosti sigurno.

Roba se naručuje po nestanku zaliha, roba stiže na vreme i naručuje se u jednakim vremenskim intervalima. Ne uzimaju se u obzir nikakva ograničenja, kao što je na primer veličina skladišta, raspoloživost finansijskih resursa itd.

Just-in-time je jedna od menadžment metoda koja je u funkciji upravljanja ukupnim kvalitetom, a izvorno je razvijena i primenjena od strane Toyota Motor Company sredinom 80-ih godina prošlog veka (1984.godine).

Fabrika automobila Fiat iz Kragujevca ovaj koncept i
danas nameće svojim dobavljačima, te ukoliko njihov kooperant za proizvodnju auspuha Johanson Control, koji se nalazi u Fiatovom proizvodnom krugu, ne isporuči proizvod za 27minuta nakon potvrde porudžbine, koliko je usaglašeno, plaća 9,000Eur po minutu docnje.

Just in time predstavlja američku verziju kanaban sistema.

Kanaban sistem je inspirisan jednostavnim sistemom popunjavanja koji se koristi u velikim samoposlugama, gde kupac s polica bira robu koju želi i uzima je. Da bi sistem dobro funkcionisao police uvek moraju biti pune. Roba koja se potroši, naručuje se uz zahtev za trenutnom isporukom.

Just-in-time koncept nije uvek prilaz sa najnižim troškovima.

Proces upravljanja zalihama

Da bi proces upravljanja zalihama bio uspešan, odgovorna osoba za upravljanje zalihama mora dobro razmisliti o dva pitanjima i pribavi precizan odgovor na njih od drugih nadležnih službi:

  • Koje zalihe i u kojim količinama je potrebno posedovati? (Pitanje upravljanja asortimanom);
  • Koje zalihe i u kojim količinama organizacija poseduje u određenom trenutku? (Pitanje za skužbu Kontrolinga);

Dobri izveštajni i analitički prikazi su neophodni za upravljanje zalihama. Iz čisto ekonomskih razloga najbolje bi bilo kada bi organizacija mogla naručiti samo ono što joj u posmatranom trenutku treba. Kao osnovi preduslov za ovo je poznavanje trenutnog asortimana zaliha i pripadajućih količina.

Pristup upravljanju zalihama može biti:

  • Kontinuiran;
  • Periodičan;

Kontinuirani sistemi kretanje zaliha prate neprestano, i zalihe se obnavljaju kada njihovo stanje padne na neki unapred određeni nivo. Taj nivo se naziva tačkom naručivanja (Reorder Point), i tada se naručuje tzv. ekonomska opravdana količina naručivanja (Economic Order Quantity).

Kod periodičnog sistema upravljanja zalihama, stanje zaliha se utvrđuje u tačno određenim intervalima (npr. nedeljno, mesečno, kvartalno), i u svakom tom intervalu se naručuje ona količina koja je potrebna da stanje zaliha dođe na željeni nivo.

Mere uspešnosti procesa upravljanje zalihama – KPI procesa upravljanja zalihama

Koeficijent obrta zaliha i broj dana vezivanja zaliha su najrasprostranjeniji KPI za upravljanje zalihama.

Koeficijent obrta zaliha pokazuje broj obrta zaliha u toku obračunskog perioda, a broj dana vezivanja zaliha pokazuje prosečan broj dana zadržavanja zaliha na skladištu.

Drugi KPI, indeks efikasnosti upravljanja zalihama predstavlja odnos između viška i manjka u raspoloživim zalihma u odnosu na planirani nivo.

Pod raspoloživim zalihama podrazumijevamo one koje se nalaze u magacinu kao i one koje su već poručene. Planirane zalihe se utvrđuju na bazi nekog planiranog koeficijenta njihovog obrta. Sa tim planiranim zalihama upoređuju se raspoložive zalihe u skladištu i u fazi porudžbine da bi se utvrdio indeks efikasnosti upravljanja zalihama.

Zalihama se mora efikasno upravljati. Efikasano upravljanje zalihama podrazumijeva analizu troškova i koristi od posedovanja zaliha.

Upravljanja zalihama mora biti deo holističkog pristup upravljanja poslovanjem preduzeća i u tom smislu potrebna je edukacija za zaposlebne o potrebi držanja zaliha i rukovodioca službi o uticaju pojedinačnih nabavki na cash flow preduzeća kroz uslove ugovaranja (rabatna politika, raspoloživost gotovine, cena pozajmljnih sredstava, poreska uskladjivanja.

Takodje, mogućnost snabdevanja i raspolaganja zalihama je osnovna pretpostavka za ostvarivanje planiranih poslovnih rezultata i rasta preduzeća.

Miopija nabavke, odnosno kratkovidost strategije rasta koja se ne bazira na dugoročnoj projekciji razvoja izvora snabdevanja mogu biti ozbiljna pretnja u skorijoj budućnosti.

Dramatična upozorenja istraživača budućnosti na nedostatak pojedinih materijala i energije podstiču dodatno značaj nabavke i dugoročnog upravljanja zalihama i traženju alternativnih rešenja.

Poslednja izmena dana 25. marta 2017. u 17:05


Biljana Lazarević

Rođena je 1977. godine, na Ekonomskom fakultetu, Univerziteta u Kragujevcu, diplomirala smer menadžment; Nakon toga završila brojne obuke iz oblasti kontrolinga, pisanja EU projekata, menadžmenta i prava. Radno iskustvo u privredi i bankarskom sektoru, u velikim multinacionalnim sistemima i kompanijama…… Saznaj više »