Od 1. maja 2018. sadržaj na portalu neće biti ažuriran.
klik za meni

Više puta smo pisali o ljudima koji su uplovili u preduzetničke vode baveći se svojim hobijem koji je daleko od njihove zvanične profesije. Ova priča je, međutim, posebno zanimljiva, jer tranziciju možemo da vidimo golim okom. Iva Ljubinković je sa arhitekture prešla na dizajn nameštaja da bi sada bila na čelu brenda obuće. Njen osećaj za umetnost se pretače iz oblika u  oblik i možemo da vidimo kako, figurativno rečeno, stolice postaju cipele. Pročitajte kako je tekao njen put od arhitekture do mode i zašto je važno uživati u stvaranju.

Iva: Tokom školovanja sam verovala da ću se celog života biti arhitekturom. Zaljubljena u ovu ideju, upisala sam Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, završila ga, a onda krenula i na doktorske studije gde sam se bavila temom oblikovanja muzeja i psihologijom prostora istih. Posle dve godine sam napravila pauzu kako bih posvetila više vremena poslu u koji me je na neki način uvukla sestra Ana, koja je u svetu mode već 12 godina.

ABO shoes

ABO shoes, foto Stefan Đaković

Pre toga su moja okupacija bili dizajn enterijera i nameštaja i ovo je bio prvi put da sam se našla u svetu mode. A sve je počelo od moje lične potrage za savršenim cipelama – kako nigde nisam našla ono za čime sam tragala, odlučila sam da zavrnem rukave i sama dizajniram par za sebe. Pošto mi se jako dopalo kako su ispale, okačila sam fotografiju cipela na svoju stranicu i ona je eksplodirala. Dobila sam povratnu informciju kakvu nisam ni sanjala! Žene su poludele za njima, dobila sam gomilu upita i divnih komentara. Tako sam shvatila da bi i drugima dobro došao originalan, a udoban par obuće i da bi moj izlet u modne vode mogao da preraste u posao. To se i događa, sredinom 2014. godine.

ABO shoes

ABO shoes, foto Stefan Đaković

MF: Koliki je to izazov predstavljao za tebe, budući da si se pre toga bavila arhitekturom?

Iva: Mislim da su sve vrste umetnosti medjusobno povezane. Tako se moje znanje samo prelilo i proširilo, a vodila me je čista intuicija i moj lični ukus i osećaj za estetiku. Arhitektura mi je svakako bila dobra potpora kada se radi o dizajniranju i proporcijama, a sklapanje cipela sam prepustila majstorima ovih zanata.

ABO shoes

ABO shoes, foto Stefan Đaković

MF: Koliko je uopšte komplikovano bilo razviti proizvod? Kako je izgledalo nastajanje prve serije?

Iva: Prve komplikacije su se javljale već kada sam krenula u potragu za materijalom. Ponuda kože je na našem tržištu izuzetno mala što se tiče izbora boja, a čak i kada naiđem na veći izbor, dešavalo se da je kvalitet mnogo niži od onog koji želim za svoje cipele. Onda prelazim na zanatlije i susrećem se sa predugačkim vremenskim rokovima – razvoj novih modela je znao da traje i po osam meseci. U slučaju da je model razradjen, gde se menja samo kroj, potrebno je oko dva meseca.

Kada se jednom pročulo za ABO cipele, a reakcija medija je bila fantasična, trebalo je namoliti obućara za veće količine. I tako dolazimo do najvećeg problema – iako je potražnja uvek u porastu, tehnički problem mi ni danas ne dozvoljava da ispunim sav potencijal koji brend ima na tržištu. Kada smo uhvatili neki tempo, radili smo četiri serije mesečno, od kojih svaka ima petnaestak pari cipela. U tom procesu sam naučila i kako funkcioniše dinamika izrade, prodaje i opipavala teren i reakcije. Na primer, brojevi 36 i 40 su najmanje traženi, dok je 38 ubedljivo najčešći. Zato smo izrađivali tek po jedan par retkih brojeva po kolekciji. Trudila sam se i da iskoristim sve resurse koje imam do kraja – kombinujemo boje na novim modelima tako da se sav materijal upotrebi i da ima svoju svrhu.

ABO shoes

ABO shoes, foto Stefan Đaković

A najlepši deo, ideja i dizajn, dolaze sami od sebe. Jednostavno razmišljam o tome šta bih ja nosila, odem u nabavku materijala i na licu mesta, u odnosu na ponudu, slažem boje i osmišljavam kako kroj treba da izgleda, a onda cipela prelazi iz ruke u ruku majstora kako bi završila na policama, na kraju, na nečijim nogama. Da bi mi ovaj posao zaista bio uživanje, serije se ne ponavljaju i ne rade po porudzbini. To znači da je taj mali broj istih pari tu dok se ne rasproda i da je sva verovatnoća da ih više nikad neće biti. Ponovila sam seriju svega par puta, kada je potražnja za nekim modelom bila nekoliko puta veća nego što smo imali u ponudi, ali i tada su se radile izuzetno male serije, do osam pari.

ABO shoes

ABO shoes, foto Stefan Đaković

MF: Rekla si da je reakcija medija na ABO cipele bila fantastična. Kako je to uticalo na posao?

Iva: Pre ovih cipela nisam imala nikakve veze sa modom. Sada sam počela i ljudi su se toliko oduševili da smo i ja i Ana bile iznenadjene reakcijom. Ali pretpostavljam da to tako ide – kada radiš nešto sa velikom ljubavlju, iskreno i sa svom svojom energijom, to se vidi i oseća. Svaki par koji sam osmislila sama ili sa Anom, realizovala sam zato što bih ga i sama nosila. Ispostavilo se da imam istomišljenike i da su u tom trenutku, pre tri godine, ABO cipele bile jedine ove vrste na našem tržištu. Pritom su jedinstvene, šarene, a udobne – nešto što svaka žena može da ponese u svakoj prilici. Čak i one koje biraju jednostavnu odeću svedenih boja na cipele gledaju kao na aksesoar koji dozvoljava izlete u ekscentričnost i šarenilo.

ABO shoes

ABO shoes, foto Stefan Đaković

Tako je dobar glas daleko otišao a uspeh je stigao mnogo brže i jače nego što sam očekivala. Dobila sam i brojne pozive iz inostranstva, pa sam tako, prosle godine, završila i na festivalu u Francuskoj, pod imenom Balkan tranzit, gde sam svojim dizajnom predstavljala ceo Balkan. Mediji su se sami javljali i pisali o ABO brendu, a dalje reakcije su uvek bila sjajne. Jedina loša stvar kod velikog uspeha jesu pojave kopija. Ubrzo zatim se pojavilo nekoliko proizvođača sa istim ili slicnim modelima, samo nižeg kvaliteta.

Trudila sam se da ostanem pribrana i skocentrišem se na dobre stvari koje uspeh donosi, ali sam ipak krenula u zaštitu autorskih prava i sada sam jako srećna što sam to uradila, i to za svaki model koji je ikada izašao iz nase radionice. To je broj od 8 različitih modela i oko 800 različitih kombinacija boja – skup i komplikovan proces koji se na kraju isplati i koji na neki način dokazuje ozbiljnost onoga što radim.

ABO shoes

ABO shoes, foto Stefan Đaković

MF: S obzirom na visok kvalitet i sjajan odziv, da li su ABO cipele prešle granicu Srbije?

Iva: To je najkomplikovanija tema kojom se bavimo. Za ove tri godine ne mogu da se setim nijedne zemlje iz koje nas nisu zvali da nam ponude saradnju. Od toga smo uspeli da se nađemo u jednoj maloj dizajnerskoj radnji u Crnoj Gori i jednoj u Francuskoj. Razlog za sve to jeste nedostatak ozbiljnije proizvodnje. Sa timom i obućarom kojeg imamo, ne uspevamo da pređemo broj od 50-60 pari mesečno, što je za tako velika tržišta premalo.

To je ogromna mana poslovanja u Srbiji, jer ne mogu ni da zamislim gde bi smo sad bili da smo na svaki upit mogli da odgovorimo pozitivno. Međutim, držim se onoga „ko zna zašto je to dobro“, trudim se da unapredim proizvodnju i nikako ne prihvatam da kvalitet trpi zbog kvantiteta. Svaka pojedinačna cipela, a do sad ih je bilo oko 2 hiljade, je urađena sa mnogo pažnje i energije.

ABO shoes

ABO shoes, foto Stefan Đaković

MF: Da li to znači da je lov na ozbiljnije saradnike sledeći korak?

Iva: Svakako. Tražim veću proizvodnju i ozbiljnog obućara koji zaista može da mi posveti svo svoje vreme i podigne dinamiku na viši nivo, kako bismo mogli da se proširimo i na inostranstvo. Prioritet su nam Britanija i Amerika, jer su veliki ljubitelji cipela i veoma zainteresovani za naš brend. Isto tako sam i u potrazi za sponzorima, koji su nam potrebni kako bismo mogli da predstavimo ABO cipele i na Fashion Week-u, za pocetak, u Beogradu. A do tada radimo na novim modelima, koji će biti priično iznenađenje u odnosu na dosadašnju ponudu, a nastavljam i sa proizvodnjom torbi koju sam započela prošle godine i koja je takođe naišla na sjajne reakcije. Ostajem verna kvalitetu i ljubavi sa kojom pravim svaki par, kao da ga pravim za sebe.

Posetite: ABO shoes

Poslednja izmena dana 30. januara 2017. u 18:48


Ivan Minić

Profesionalnu karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador. Prodao udeo u firmi investitorima iz Mađarske sa nepunih 23. godine i dobio…… Saznaj više »

Stefan Đaković

Rođen 1990. u Beogradu, profesionalnom fotografijom je počeo da se bavi 2008. godine, i do danas je uspešno sarađivao sa mnogim domaćim i svetskim kompanijama i brendovima, među kojima su Reebok, G-Shock, Mainstream, Home Center, Adidas, Shoestar, Telenor, Vip Mobile……. Saznaj više »

Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.


Prijavite grešku

OSTALI INTERVJUI

30. aprila 2018.

Holy SmokesTeksaški roštilj sa beogradskim šmekom

Kada hobi postane posao, koliko god on naporan bio i ma kakve probleme je potrebno prevazići, on postaje uživanje. Ovo je priča koja stoji iza Holy Smokes, teksaškog roštilja u Beogradu i Aleksandara Vulićevića, čoveka koji je bio spreman da…

23. aprila 2018.

Il PrimoŠkola kućnog kuvanja za prave gastronome

Slobodan Radeta, po obrazovanju hemičar, a po izboru i ljubavi gastronom, krajem 2010. godine pokrenuo je školu kućnog kuvanja Il Primo. U pitanju je mesto na kome svako, uz zabavu i odlično društvo, može naučiti kako se pripremaju različita jela…

16. aprila 2018.

Mile CvikMobilna aplikacija koja pomoć na putu donosi na jedan klik

Vladimir Šijaković, po zanimanju ekonomista sa 25 godina izuzetno uspešne karijere, danas je samouki programer koji, sa svojim timom, stoji iza aplikacije Mile Cvik. U pitanju je aplikacija preko koje, u slučaju da vam je potrebna pomoć na putu, brzo…

9. aprila 2018.

Slatka strastSrpska poslastičarnica koju Kinezi obožavaju

Danijela Glamočak poseduje dve fakultetske diplome, profesor je albanskog jezika i književnosti i diplomirani filolog grčkog jezika i književnosti.  Ipak, omiljeni jezik joj je poslastičarski. Jezik koji, bez obzira na kulturu i poreklo, uvek spaja ljude. Prevodilačkim poslom bavila se…