Od 1. maja 2018. sadržaj na portalu neće biti ažuriran.
klik za meni

Kada malu decu pitate „šta želiš da budeš kad porasteš?“ odgovori su najčešće „fudbaler“, „astronaut“ ili „balerina“. 34-godišnji Dejan Todorović iz Niša je još kao mali imao odgovor koji nećete često čuti: „želim da budem časovničar.“ I nakon mnogo uloženog truda i vremena, on se danas uspešno bavi poslom za koji se školovao.

MF: Kako jedna mlada osoba poželi da postane časovničar?

Dejan Todorović: Ja sam još kao mali počeo da se interesujem za satove, zanimalo me je šta se sve nalazi unutra, kako to radi… Odrastao sam u porodici umetnika i želeo sam da nastavim tu tradiciju, ali su me i satovi snažno privlačili, kao jedna specifična umetnost. I tako sam ja odlučio da postanem časovničar, upisao sam srednju mašinsko-tehničku školu, smer za preciznu mehaniku, uz čvrst dogovor da moja stručna praksa bude kod časovničara. I eto me danas, bavim se zanatom za koji sam se školovao i zanimanjem koje sam želeo. Ja sam bio prvi učenik posle skoro 25 godina koji je upisao i završio školu za časovničara.

Praksu sam završio u tada najstarijoj časovničarskoj radnji u Nišu, osnovanoj 1936. godine. Programom je bilo predviđeno da tri puta nedeljno idem na praksu u tu radnju kod majstora Miće Đurđevića, ali pošto je mene časovničarski zanat veoma interesovao ja sam išao tamo kad god sam mogao, i prepodne i popodne i vikendima. Hteo sam da naučim što je moguće više, jer zanat se uči samo kroz praksu, mora da se „ukrade“ od majstora. Značajno je bilo i to da kod nas praksa kreće od najosnovnijih stvari, pa sam ja tako napredovao od budilnika i zidnih satova pa sve do najmodernijih i najkomplikovanijih ručnih satova. I tako sam kroz tri godine stekao mnogo više iskustva i prakse nego što bih uspeo u nekim zapadnim školama koje su usko specijalizovane.

Časovničar Todorović

Časovničar Todorović, foto Stefan Đaković

Po završetku prakse morao sam da u zanatskom centru u Nišu polažem ispit pred komisijom kako bih dobio zvaničnu zanatsku diplomu, tzv. majstorsko pismo. Komisiju su sačinjavali juvelir, časovničar i jedno tehničko lice, i ja sam pred njima branio svoj maturski rad, čija je tema bio tada popularni sat sa automatskim navijanjem. Naravno, ispit sam položio i tako sam i zvanično postao ponosni član esnafa čiji koreni u Srbiji sežu čak do 14. veka.

Nema uspeha bez prakse

MF: Šta si morao novo da naučiš nakon završetka zanata i kako je tekla ta edukacija?

Dejan: Kada sam ja završio školu polovinom 90-ih nismo imali pristup dokumentaciji aktuelnih satova, koja je presudna da bi ovaj posao mogao da se radi kako treba. Sada je to mnogo lakše jer sve postoji u elektronskoj formi i može se nabaviti putem interneta ili na važnim sajmovima. Meni su prijatelji iz inostranstva slali dokumentaciju u formi knjiga iz kojih sam ja učio i na konkretnim satovima sticao rutinu skapanja, rasklapanja i zamene pokvarenih delova.

Ono što je važno znati je da se kod nekih tipova satova mehanizmi nisu značajno promenili od početka 20. veka do danas, već su samo promenjeni materijali od kojih se prave njihovi delovi. Uvedeni su novi, otporniji materijali, ali se suština nije izmenila. Pored dokumentacije, za popravku tih satova su potrebni i posebni uređaji, koje sam ja morao da uvezem i naučim da koristim. Jedan od njih je uređaj za digitalnu regulaciju satova, koji u sebi ima softver koji prepoznaje oscilacije sata i njegove mane, ali i pored tih tehnologija koje vam pomažu da uvidite kvar, ako nemate praksu da znate šta prouzrokuje nepravilnost u radu nećete uspeti da popravite taj sat. I to je specifično znanje koje mi je bilo neophodno, a koje sam stekao praksom, kako bih mogao da započnem sopstveni posao i 2007. otvorim svoju radnju.

Časovničar Todorović

Časovničar Todorović, foto Stefan Đaković

MF: Uspeo si da se specijalizuješ za neke specifične mehanizme, po čemu si poznat i van okvira Srbije. Kako časovničar iz Niša dobija šansu da radi na retkim i skupocenim satovima?

Dejan: Ključne su dve stvari. Prva je praksa, koju sam ja stekao kao mlađi radeći kod kolega, vežbajući kod kuće, i kasnije tokom godina rada u svojoj radnji, a druga je poverenje, jer mušterija mora da veruje da ste vi majstor koji će moći da popravi njegov, često veoma skupocen ili njemu dragocen sat. Priča se uglavnom širila od usta do usta, jer je zajednica ljubitelja satova veoma dobro povezana i među njima dobre priče se uvek brzo i lako rašire i stignu daleko. Postoje i manji skupovi koji se održavaju nekoliko puta godišnje, gde se sastaju ljudi iz cele Srbije i okolnih zemalja, i to je jedno od mesta na kojem mušterije mogu da me pronađu i povere mi svoj sat. A kada jednom uspete da nekome rešite problem, on će to rado podeliti i sa drugima, i tako se dobar glas širi dalje i stičete poverenje mušterija.

Naravno, čovek uvek mora da prati trendove i da se uvek usavršava. Zato ću ja za nekoliko meseci ići u školu visokog časovničarstva u Švajcarskoj, na stručno usavršavanje i usku specijalizaciju za jedan od najrasprostranjenijih tipova mehanizama koji se nalazi u preko 60% vrhunskih svetskih brendova, kao što su Longines, Omega ili Schaffhausen. Po završetku tog kursa ću dobiti sertifikat koji će biti kruna mog višegodišnjeg neformalnog učenja i prakse na tim satovima, a do te šanse sam došao tek nakon nekoliko godina, i zahvaljujući kvalifikacionim testovima koje su mi oni slali i koje sam ja uspešno položio.

Časovničar Todorović

Časovničar Todorović, foto Stefan Đaković

Satovi su uvek u trendu

MF: Pored znanja i iskustva u popravci specifičnih satnih mehanizama, ti si i zvanični servis velikih popularnih brendova koji se prodaju u Srbiji. Kako jedan mali časovničar postane partner tako velikih kompanija?

Dejan: Kod nas je model rada takav da većina prodavnica satova nema svoje servise. I opet se priča o meni širila od jednog do drugog zadovoljnog korisnika i tako stizala do vlasnika tih prodavnica, koji su onda dolazili do mene i angažovali me kao njihovog saradnika. Nema tu neke posebne tajne – kvalitet rada je ono što dovodi kupce u bilo koju zanatsku radnju, i nema magičnog recepta koji će vam pomoći da budete popularan i uspešan časovničar. Naravno, iza toga stoje i veliki trud i godine iskustva, ali ako radite svoj posao maksimalno kvalitetno, klijenti će sami doći i za njih uvek morate naći dovoljno vremena.

Ja se uvek trudim da mušterija bude na prvom mestu, i spreman sam da radim sa nulom… ma šta sa nulom, sa minusom ako treba, samo da bi mušterija bila zadovoljna, da bi čovek kome popravim sat došao i rekao „majstore, svaka čast, hvala vam, završili ste mi važnu stvar“. Nažalost, nema mnogo konkurencije u ovom poslu, jer bi onda kvalitet rada bio možda i bolji, a sve u korist mušterija.

Časovničar Todorović

Časovničar Todorović, foto Stefan Đaković

MF: Kakva je perspektiva za jednog časovničara u Srbiji?

Dejan: Ja sam veoma zadovoljan što se bavim ovim poslom, jer je to nešto što me zanima i u šta sam uložio godine i godine truda. To mi je omogućilo i da se izdvojim i izborim za svoju poziciju, da me ljudi prepoznaju, i da živim sasvim pristojno od svog rada, što je danas ovde retkost, nažalost.

Iako se tokom proteklih godina stalno smanjivao broj ljudi koji nose ručne ili džepne satove, u poslednje vreme mi dolazi sve više mušterija sa starim satovima koje su nosili njihovi očevi ili dedovi, koji su stajali pokvareni po fiokama i kredencima, sa željom da ih poprave i počnu da ih nose. To mi je izuzetno drago, jer taj sat posle servisa dobija svoj novi život, i to je u skladu sa sloganom moje radnje: „Sačuvajte vaš sat za narednu generaciju.“ Sat je predmet koji traje, a moja uloga je da mu pomognem da tu poziciju održi i u vremenu koje dolazi.

Posetite: Časovničarska radnja Todorović

Poslednja izmena dana 19. decembra 2015. u 01:53


Ivan Minić

Profesionalnu karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador. Prodao udeo u firmi investitorima iz Mađarske sa nepunih 23. godine i dobio…… Saznaj više »

Stefan Đaković

Rođen 1990. u Beogradu, profesionalnom fotografijom je počeo da se bavi 2008. godine, i do danas je uspešno sarađivao sa mnogim domaćim i svetskim kompanijama i brendovima, među kojima su Reebok, G-Shock, Mainstream, Home Center, Adidas, Shoestar, Telenor, Vip Mobile……. Saznaj više »

Vladimir Cerić

Već deceniju i po bavi se stvaranjem i uređivanjem sadržaja, i iza sebe ima preko 300 objavljenih članaka u štampanim i elektronskim medijima. Zahvaljujući specijalizaciji za IT i telekomunikacionu industriju imao je priliku da radi sa nekim od najvećih svetskih…… Saznaj više »


Prijavite grešku

OSTALI INTERVJUI

30. aprila 2018.

Holy SmokesTeksaški roštilj sa beogradskim šmekom

Kada hobi postane posao, koliko god on naporan bio i ma kakve probleme je potrebno prevazići, on postaje uživanje. Ovo je priča koja stoji iza Holy Smokes, teksaškog roštilja u Beogradu i Aleksandara Vulićevića, čoveka koji je bio spreman da…

23. aprila 2018.

Il PrimoŠkola kućnog kuvanja za prave gastronome

Slobodan Radeta, po obrazovanju hemičar, a po izboru i ljubavi gastronom, krajem 2010. godine pokrenuo je školu kućnog kuvanja Il Primo. U pitanju je mesto na kome svako, uz zabavu i odlično društvo, može naučiti kako se pripremaju različita jela…

16. aprila 2018.

Mile CvikMobilna aplikacija koja pomoć na putu donosi na jedan klik

Vladimir Šijaković, po zanimanju ekonomista sa 25 godina izuzetno uspešne karijere, danas je samouki programer koji, sa svojim timom, stoji iza aplikacije Mile Cvik. U pitanju je aplikacija preko koje, u slučaju da vam je potrebna pomoć na putu, brzo…

9. aprila 2018.

Slatka strastSrpska poslastičarnica koju Kinezi obožavaju

Danijela Glamočak poseduje dve fakultetske diplome, profesor je albanskog jezika i književnosti i diplomirani filolog grčkog jezika i književnosti.  Ipak, omiljeni jezik joj je poslastičarski. Jezik koji, bez obzira na kulturu i poreklo, uvek spaja ljude. Prevodilačkim poslom bavila se…