Od 1. maja 2018. sadržaj na portalu neće biti ažuriran.
klik za meni

Nikola i Nenad Radojčić, mladi grafički dizajneri iz Beograda, svoju ljubav ka vizuelnom su pretočili u posao iz snova od kojeg žive. Ali tek zahvaljujući želji da naprave odeću koju će oni i njihovi drugari nositi „bez blama“ nastao je brend DechkoTzar.

MF: Vas dvojica ste prepoznati po dizajn studiju Braća Burazeri i brendu odeće DechkoTzar. Kako je tekao taj vaš razvojni put?

BB: Ako gledamo daleko u prošlost, onda možemo reći da postojimo čak 33 godine, jer je toliko prošlo od rođenja mlađeg brata Nenada i od tada smo upravo to – Braća Burazeri. Iduće godine će biti 15 godina kako se profesionalno bavimo grafičkim dizajnom i radimo na projektu DechkoTzar, a kreativnim idejama smo krenuli da se bavimo još u srednjoj školi. Počeli smo od crtanja grafita sa drugarima sa Novog Beograda, i to nam je pomoglo da shvatimo da su vizuelne umetnosti nešto čime želimo da se bavimo. Taj osećaj zadovoljstva kada se odmakneš od zida i pogledaš šta si napravio nam je i pomogao da rano izaberemo poziv od kojeg danas živimo.

Ime DechkoTzar je nastalo 2001. za seriju majica koju smo napravili za bend Red Zmaja, čija pesma se tako zvala. Nismo imali pretenzije ka masovnoj proizvodnji, već je akcenat bio na dobrim dizajnerskim rešenjima, kvalitetnim majicama, izuzetnoj sito štampi i originalnim pakovanjima. Mi smo i pre toga za sebe pravili majice sa nazivima hip-hop bendova koje smo voleli, a koje nismo mogli nigde da kupimo. Koristili smo flomastere za tekstil i sprejeve, i na majicama crtali motive koji su nam bili interesantni. I tada smo često dobijali pitanja „odakle ti ta majica?“ što je bio jedan od signala da od toga može da se napravi nešto.

DechkoTzar

DechkoTzar, foto Stefan Đaković

MF: U kom trenutku taj hobi prerasta u posao?

BB: Otprilike u isto to vreme smo dobili naš prvi dizajnerski posao – dizajnirali smo muzičko izdanje koje je pratilo hip-hop festival organizovan u Barutani na Kalemegdanu. Muzika je neraskidivi deo svega što radimo, pa smo u narednom periodu radili postere za koncerte koji su bili prepoznati po originalnom pristupu dizajnu i štampi. Ubrzo nakon toga, 2002. smo počeli da radimo na TV B92 kao dizajneri. Bilo nam je zanimljivo da radimo na dizajnu televizije koja je već izgradila prepoznatljiv identitet, negde između MTV-ja i BBC-ja, gde je bio izazov povezati urbani likovni jezik i korporativni „strejt“ identitet. To je bila super sredina u kojoj smo se razvijali kao autori i mnogo toga naučili.

Istovremeno smo radili i kao frilenseri kroz dizajn studio Braća Burazeri, čemu smo se potpuno posvetili od 2011. godine kada smo napustili B92. Jednostavno, osećali smo neko zasićenje redovnim poslom koji smo radili, sve se nekako vrtelo u krug, i želeli smo da pokrenemo nešto novo. U međuvremenu DechkoTzar je ostao u drugom planu, i postojao je više kao ventil kojim smo se bavili kako bismo pobegli od svakodnevnih obaveza. Tokom prvih nekoliko godina smo napravili samo par modela majica, nije postojao nikakav precizan plan, ali priča se polako širila, od čoveka do čoveka. Vremenom je broj prodatih majica krenuo da raste i DechkoTzar je postajao posao za sebe – obaveze su rasle, jer je trebalo sve to napraviti, zapakovati, poslati… Paralelno sa širenjem priče o DechkoTzaru se širila i priča o našem dizajn studiju, i tako smo dobijali sve više poslova i stvari su se kretale u dva paralelna, pozitivna smera.

DechkoTzar

DechkoTzar, foto Stefan Đaković

MF: U jednom trenutku ste lansirali seriju sa motivima Beograda, koja je vrlo brzo postala popularan suvenir. Odakle ideja za baš takav motiv na majicama?

BB: Sama ideja nije revolucionarna, ali smo mi hteli da uradimo nešto što nije kliše, već da napravimo nešto originalno i da priđemo tom motivu sa druge strane. Problem koji je trebalo rešiti je kako predstaviti nešto opšteprihvaćeno u jednom potpuno drugačijem svetlu. Većina suvenira jesu tipski i mi smo hteli da razbijemo taj šablon zbog kojeg ti ne bi hteo da nosiš majicu sa imenom svog grada, a OK ti je da nosiš Berlin, New York, Bangkok, Budapest… Inicijativa je zapravo stigla od Beoizloga u proleće 2013. godine, jer su oni želeli da mi počnemo da prodajemo DechkoTzar majice kod njih. I tako smo mi napravili majice sa motivom Beograda za koje smo bili sigurni da će biti kul.

DechkoTzar

DechkoTzar, foto Stefan Đaković

Insistiranje na kvalitetu ume da bude naporno

MF: Vremenom ste počeli da pravite i druge stvari osim majica. Kako ste se odlučili za to i da li se to pokazalo kao pravi potez?

BB: Dukserice smo zapravo pravili od samog početka, ali se nekako više sećamo majica iz tog doba. O kvalitetu i modelima tada nismo vodili previše računa, važnije nam je bilo da to bude neka zanimljiva boja i da print na njoj bude interesantan. Ideje za nove predmete koje smo uvodili u ponudu su uglavnom dolazile iz nekih ličnih potreba. Na primer Nikoli se raspao novčanik, koji je već bio izlepljen DechkoTzar nalepnicama. Onda smo shvatili da je bezveze da lepimo nalepnice, već da treba da imamo i svoj novčanik. Napravili smo saradnju sa kompanijom Manual, koja je poznata po proverenim proizvodima od kože, gde smo mi kao mladi dizajneri uneli neki novi izraz u njihove proizvode, a oni su s druge strane garantovali kvalitet.

Vremenom smo shvatili da želimo da napravimo što više stvari koje ljudi koriste svakodnevno, koji im, kao i nama, ulepšavaju te neke dnevne rituale, kao što su šolje iz kojih piju prvu jutarnju kafu. Takođe, želeli smo da sarađujemo sa ljudima za koje verujemo da prave dobre stvari i dobre priče. Tako je recimo i započela saradnja sa firmom Sanja Design, koja se bavi izradom čarapa i sa kojom smo zajednički uradili nekoliko modela. Znamo se godinama, dopalo nam se kako rade i pre svega to što garantuju visok kvalitet, što je nama danas veoma važno.

DechkoTzar

DechkoTzar, foto Stefan Đaković

MF: Koliko je teško insistirati na kvalitetu kada radite u Srbiji?

BB: Na početku nismo imali predstavu koliko je zapravo velika tekstilna industrija, pa čak i kod nas. Međutim, i pored toga roba dolazi u zemlju samo kroz samo par kanala, a mi smo premali klijent da bismo mogli da tražimo neke posebne uslove i posebnu robu. Tragajući za ljudima koji mogu da nam izađu u susret i pomognu da napravimo ono što želimo došli smo do nekolicine dobavljača sa kojim imamo odličnu saradnju i koji hoće da se potrude, kao što je recimo Skip Intro od kojeg nabavljamo tekstilnu robu i kod kojih završavamo čitavu produkciju.

Ali jednostavno kvalitet robe koja stiže u Srbiju nije na nivou na kojem bi trebao da bude i često varira, što je još gore i dodatno nas nervira. Dešavalo nam se mnogo puta da naručimo istu robu, sa istom deklaracijom, i da dobijemo potpuno različite nijanse boje koju smo naručili. No, i pored takvih situacija za sada ne želimo da naručujemo gotove stvari iz inostranstva, jer nam je stalo da prodajemo robu koja je stvarno „Made in Serbia“.

DechkoTzar

DechkoTzar, foto Stefan Đaković

MF: Šta se dešava kada ti materijali stignu do vas?

BB: Imamo ljude koji šiju za nas, na osnovu modela koje smo razvili. Muški modeli su odavno usvojeni i razrađeni, dok kod ženskih uvek nešto menjamo i dorađujemo i dodajemo nove detalje. Zato nam je i bitno da imamo saradnike na koje možemo da se oslonimo i koji će obezbediti kvalitet koji tražimo. Nakon što od njih dobijemo skrojene majice idemo u štampu, pa onda sledi pakovanje, distribucija, slikanje kataloga… Sve to mora da se uradi da bi se zaokružio ceo proces, ali sad već imamo dovoljno iskustva da to organizujemo na pravi način.

Znamo koliko vremena je potrebno za svaki od segmenata, kad se šta radi, i pravimo plan prema tome. Želja nam je da uskoro počnemo da spremamo stvari malo više unapred i da kolekcije budu spremne mnogo ranije. Zapravo, najveći izazov nam je da ostanemo svoji i da izbegnemo zamke modne industrije. Jer glavno pitanje je kako napraviti nešto što svi nose, a da to i dalje bude kul.

DechkoTzar

DechkoTzar, foto Stefan Đaković

Najbolje stvari se dese bez plana

MF: Nedavno ste u centru Beograda otvorili svoju prodavnicu. U kom trenutku je nastala ideja o otvaranju ovakvog mesta?

BB: Cela naša priča je krenula od neke gerilske varijante, gde dizajneri-entuzijasti prave svoj brend i lično raznose svoje proizvode kupcima po gradu, ali se vremenom uozbiljila i porasla. Kako je prodaja rasla i kako se posao širio bilo je jasno da moramo da pronađemo neke nove kanale prodaje, i otvaranje prodavnice je u tom smislu sasvim logičan potez. Mi prodajemo stvari koje ljudi vole da pipnu, da probaju, i prodavnica je odličan način da im to pružimo, i to u okruženju koje je napravljeno prema našim željama i idejama.

Nije ni ovo bio deo nekog velikog plana, već se jednostavno desilo. Da nam je neko pre godinu dana rekao „imaćete prodavnicu u centru grada“ mi bismo rekli „jeeeeste, kako da ne“. A eto nas danas. Potrudili smo se da izvučemo maksimum iz tog malog prostora i da izložimo i predstavimo sve naše proizvode na najbolji način, ali i da imamo dovoljno magacinskog prostora, koji se ne vidi. Naravno, postoji gomila naših starih mušterija koje već znaju koja im veličina naših majica odgovara, i onda im nije nikakav problem da preko interneta naruče nove modele, ali za one koji do sada nisu imali dodira sa DechkoTzar robom ovo je idealna prilika da sve nađu i vide na jednom mestu.

DechkoTzar

DechkoTzar, foto Stefan Đaković

MF: Neposredno pored DechkoTzar prodavnice se nalazi još jedna potpuno nova radnja. Objasnite nam – šta je Mandarina?

BB: Mandarina je porodični projekat koji spaja iskustvo u marketingu Nikoline žene i poslastičarskog majstorskog posla njenog brata, a sve to vuče korene iz njihove porodične ugostiteljske tradicije. I možda će zvučati smešno, ali nije nam bila ideja da otvorimo dva porodična lokala jedan do drugog, već se to jednostavno tako pogodilo. I ovde smo želeli da ponovimo taj neki jedinstveni osećaj i da donesemo nešto novo, neke drugačije kolače, drugačijeg ukusa. Zapravo, Mandarina kolači su majstorstvo predstavljanja slatkiša na potpuno novi način, tako da kada ih probate imate osećaj kao da na primer prvi put jedete čokoladu, poslasticu koju ste jeli hiljadu puta.

Svako može da napravi dobar kolač, ali retko ko može da napravi kolač sa tako finim nijansama koji kada probate imate potpuno nov osećaj. Slično je kao i kod DechkoTzar proizvoda. Kod nas možete da kupite majicu, a možete i u bilo kojoj drugoj prodavnici, i to po ceni od 100 dinara do 100 evra. Naše glavno pitanje je kako da neko kupi tvoj proizvod, a da se ne oseti da si mu nešto prodao.

Posetite: DechkoTzar.com

Poslednja izmena dana 3. januara 2016. u 02:17


Ivan Minić

Profesionalnu karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador. Prodao udeo u firmi investitorima iz Mađarske sa nepunih 23. godine i dobio…… Saznaj više »

Stefan Đaković

Rođen 1990. u Beogradu, profesionalnom fotografijom je počeo da se bavi 2008. godine, i do danas je uspešno sarađivao sa mnogim domaćim i svetskim kompanijama i brendovima, među kojima su Reebok, G-Shock, Mainstream, Home Center, Adidas, Shoestar, Telenor, Vip Mobile……. Saznaj više »

Vladimir Cerić

Već deceniju i po bavi se stvaranjem i uređivanjem sadržaja, i iza sebe ima preko 300 objavljenih članaka u štampanim i elektronskim medijima. Zahvaljujući specijalizaciji za IT i telekomunikacionu industriju imao je priliku da radi sa nekim od najvećih svetskih…… Saznaj više »


Prijavite grešku

OSTALI INTERVJUI

30. aprila 2018.

Holy SmokesTeksaški roštilj sa beogradskim šmekom

Kada hobi postane posao, koliko god on naporan bio i ma kakve probleme je potrebno prevazići, on postaje uživanje. Ovo je priča koja stoji iza Holy Smokes, teksaškog roštilja u Beogradu i Aleksandara Vulićevića, čoveka koji je bio spreman da…

23. aprila 2018.

Il PrimoŠkola kućnog kuvanja za prave gastronome

Slobodan Radeta, po obrazovanju hemičar, a po izboru i ljubavi gastronom, krajem 2010. godine pokrenuo je školu kućnog kuvanja Il Primo. U pitanju je mesto na kome svako, uz zabavu i odlično društvo, može naučiti kako se pripremaju različita jela…

16. aprila 2018.

Mile CvikMobilna aplikacija koja pomoć na putu donosi na jedan klik

Vladimir Šijaković, po zanimanju ekonomista sa 25 godina izuzetno uspešne karijere, danas je samouki programer koji, sa svojim timom, stoji iza aplikacije Mile Cvik. U pitanju je aplikacija preko koje, u slučaju da vam je potrebna pomoć na putu, brzo…

9. aprila 2018.

Slatka strastSrpska poslastičarnica koju Kinezi obožavaju

Danijela Glamočak poseduje dve fakultetske diplome, profesor je albanskog jezika i književnosti i diplomirani filolog grčkog jezika i književnosti.  Ipak, omiljeni jezik joj je poslastičarski. Jezik koji, bez obzira na kulturu i poreklo, uvek spaja ljude. Prevodilačkim poslom bavila se…