Napomena: Tekst donosi sažetak brojnih svetskih istraživanja vršenih na naposećejnim portalima sa milionskim uzorcima (izvore možete videti na kraju). Stvaranje viralnog sadržaja je umetnost, a umetnost ne treba (previše) sputavati i ograničavati. Ipak, u realnosti, okolnosti su retko idealne. U…
Delo ruku jednog čoveka koji je „verovao u vatru, vodu i zemlju, više nego u refraktometre, termometre i tabele za konverziju“ je jednom prilikom, odlukom Poljoprivrednog fakulteta, svrstano među deset najboljih šljivovica u XX veku. Njegov unuk Radoje Marić rođen je i odrastao u Parizu, daleko od postojbine čuvene rakije. Tek nakon završenih studija došao je u zemlju iz koje potiče, u kojoj igrom slučaja (ili namera) ostaje, gradi karijeru u finansijama i – voćarstvu. Zahvaljujući prvobitnom „raspustu u Srbiji“, dedina rakija ponovo oživljava.
Radoje: Moj put do Srbije, pa i same rakije, počeo je mnogo pre nego što sam se rodio. Moj deda je bio vrstan, i prilično tvrdoglav, majstor za rakiju – pravio ju je „na osećaj“, umesto „prema udžbeniku“ i odbijao da sluša savete seoskih majstora. Ispostavilo se da je ipak bio u pravu, budući da je njegova rakija jedna od najboljih ikada ispečenih na ovim prostorima.
