klik za meni

Delo ruku jednog čoveka koji je „verovao u vatru, vodu i zemlju, više nego u refraktometre, termometre i tabele za konverziju“ je jednom prilikom, odlukom Poljoprivrednog fakulteta, svrstano među deset najboljih šljivovica u XX veku. Njegov unuk Radoje Marić rođen je i odrastao u Parizu, daleko od postojbine čuvene rakije. Tek nakon završenih studija došao je u zemlju iz koje potiče, u kojoj igrom slučaja (ili namera) ostaje, gradi karijeru u finansijama i – voćarstvu. Zahvaljujući prvobitnom „raspustu u Srbiji“, dedina rakija ponovo oživljava.

Radoje: Moj put do Srbije, pa i same rakije, počeo je mnogo pre nego što sam se rodio. Moj deda je bio vrstan, i prilično tvrdoglav, majstor za rakiju – pravio ju je „na osećaj“, umesto „prema udžbeniku“ i odbijao da sluša savete seoskih majstora. Ispostavilo se da je ipak bio u pravu, budući da je njegova rakija jedna od najboljih ikada ispečenih na ovim prostorima.

Dedina rakija

Dedina rakija, foto Stefan Đaković

On nas je, nažalost, napustio 1988. godine, kada je meni bilo osam godina. Rodio sam se i živeo sam u Parizu sve do završetka gimnazije, kada sam otputovao u Ameriku gde sam studirao i magistrirao finansije, nakon čega sam konačno došao u Srbiju sa idejom da tu provedem letnji odmor. Međutim, ostao sam mnogo duže od planiranog, našao posao u bankarstvu gde radim već celu deceniju.

Tokom svih tih godina sam nekako uspevao da odvojim vreme i energiju za nešto sasvim drugačije – posadio sam i gajim voćnjak u okolini Mladenovca, sa uverenjem da će on postati mesto na kome dedina rakija ponovo oživljava. Uz malo strpljenja i posvećenosti, to se i dogodilo i dovelo nas dalje, do flaširanja, brendiranja i distribucije.

Dedina rakija

Dedina rakija, foto Stefan Đaković

MF: Kako izgleda proces pripremanja vaše rakije?

Radoje: Sve počinje od sadnice. Koristimo samo naše voće, koje negujemo i pratimo. Čekamo da sazri, a znak da je spremno za obradu jeste njegovo otpadanje sa grane, budući da tek tad prikupljamo voće i nosimo ga na fermentaciju. Držimo se stare devize: Što u usta to u kazan, odnosno ne koristimo za rakiju voćku koju ne bismo pojeli.

Ubacujemo voće u burad i ostavljamo ga da fermentiše samo, bez dodavanja kvasaca i enzima jer svaka voćka u svojoj pokorici sadrži sasvim dovoljno ovih elemenata. Ono što se svakako mora kontrolisati jeste temperatura fermentacije, s obzirom na to da i previsoka i preniska temperatura mogu da ugroze kvalitet rakije.

Dedina rakija

Dedina rakija, foto Stefan Đaković

Sledi destilacija koja, da bi bila ispravna, mora biti spora. Mi pečemo rakiju na tradicionalan način što pre svega podrazumva bakarne kazane za dvostruku destilaciju od 120 litara. Neki ih smatraju nerentabilnim i sporim, zameraju im velike gubitke prilikom destilacije, međutim, rakija iz njih je ono pravo, čista magija.

Dužina ovog procesa varira od berbe do berbe, od godine do godine, i da bi se sve ispeklo potrebno je od mesec dana do dva. Dalje, destilat ide u burad gde je prepušten majci prirodi. Mi ga periodično probamo, testiramo, sve dok nije prave jačine, boje i ukusa. Kako je deda umeo da kaže: „Rakija je kao čovek – starost joj nije merilo zrelosti.“

Dedina rakija

Dedina rakija, foto Stefan Đaković

MF: Koju vrstu rakije proizvodite? Po čemu se ona razlikuje od drugih? 

Radoje: Ovde u Šumadiji koristimo skoro isključivo domaće sorte, što hibridne, u mom slučaju čačansku rodnu, što autohtone, pre svega crvenu ranku. Pečemo i rakiju od kajsija. Ono što je izdvaja jeste ta spora, prirodna proizvodnja koja garantuje vrhunski kvalitet. To je plemenito piće, aperitiv ili dižestiv, za razliku od imidža koji najčešće ima na našim prostorima, i potrebno joj je vaše vreme i pažnja, kako pri stvaranju rakije, tako i pri degustiranju.

Dedina rakija je zanatska rakija koja nema pretenzije da širi proizvodnju niti da postane dominantna na tržištu. Radije se odlučujemo za manji, ali odabran krug uživaoca koji istinski vole ovo tradicionano piće.

Kako ne nameravamo da zamenimo ruke mašinama, odnosno da industrijalizujemo proizvodnju, na tržite isto tako ulazimo lagano, kroz nekolicinu restorana i hotela, a imamo nameru da se uskoro nađemo i u pojedinim maloprodajnim objektima. Za sada, u Beogradu našu rakiju možete sresti u restoranu Šaran u Zemunu, restoranu Kovač na Bulevaru oslobođenja i hotelu Falkensteiner, a u okolini Novog Sada na Salašu 137.

Dedina rakija

Dedina rakija, foto Stefan Đaković

MF: Koji su bili najveći izazovi na putu nastanka Dedine rakije?

Radoje: Svaki proces ima svoje uspone i padove, ali se na kraju uhvatite kako uživate u njima. Ipak, registracija i pravna strana poslovanja je apsolutno najteža i, kako se ispostavlja, nikada se ne završava. Ovaj proces je izuzetno specifičan kada se radi o rakiji, dakle – jakom alkoholnom piću. Posao koji obavljate u poreskoj upravi i agenciji za privredne registre traje 4-5 dana.

Međutim, sledi znatno komplikovaniji nastavak u Ministarstvu poljoprivrede gde morate biti upisani u javni registar proizvođača alkoholnih pića. Najveći problem je, pritom, doći do informacija kojh, praktično, nema nigde, tako da se vaš angažman isprva svodi na to da pokušate da stupite u kontakt sa nekim ministarstva samo da biste dobili pravu informaciju. Kada se to završi, saznajete da postoji isti takav registar, ali u okviru Ministartstva finansija, tako da prolazite čitav proces registracije još jednom. Nakon toga dobijete potvrdu da ste registrovani na oba mesta, kada ste u obavezi da uzmete akcizne markice koje vam otvaraju put na tržište.

Dedina rakija

Dedina rakija, foto Stefan Đaković

Minimum markica, koji i mi uzimamo, jeste dve hiljade komada čije štampanje sami plaćate. Od tog trenutka nadalje imate još jednu obavezu: na 14 dana izveštavate Ministarstvo finansija koliko ste markica potrošili, a nakon toga plaćate taj utrošak. Ukratko – svake dve nedelje iznova popunjavate formulare i uplatnice.

Pored birokratije, svaki drugi izazov izgleda zaniimljivo. Takav je slučaj sa distribucijom i probijanjem na tržište, gde su glavne prepreke nepostojanje jakih, malih proizvođača i edukacija kako posrednika – konobara i prodavaca – tako i samih kupaca.

Dedina rakija

Dedina rakija, foto Stefan Đaković

MF: Šta podrazumevate pod edukacijom?

Radoje: To je problem koji nadilazi naše lične potrebe i dolazi do rakije kao tradicije i važne uloge u srpskoj kulturi. Lako je uložiti novac u marketing, teško je posvetiti pažnju kompletnoj sceni i sistemski izgraditi taj odnos prema degustaciji i kvalitetu rakije. Tu se najpre radi o komunikaciji između nas, proizvođača, koji smo morali da naučimo mnogo pre nego što smo došli do prve flaše rakije koju ćemo prodati, i kupaca, čiji se odnos sa rakijom gradi putem samog ispijanja, eventualno izgleda flaše i etikete.

U tom jazu nalaze se konobari i prodavci, koji bi morali da znaju da ispričaju priču o rakiji koju nude i da znaju odgovore na sva pitanja kupaca. Tak onda možete steći nekakvu predstavu o piću koje konzumirate. A zatim sledi i umeće degustacije – od vrste čaša, preko idealne temperature čaše i pića, do posluživanja. Veliku pomoć u ovom procesu imamo od Ilije i Zorana, naših prijatelja koji su pokrenuli blog »Rakija, uglavnom« i savetujemo svima koje ova tematika zanima da ga izuče.

Posetite: Dedina rakija



Ivan Minić

Profesionalnu karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador. Prodao udeo u firmi investitorima iz Mađarske sa nepunih 23. godine i dobio…… Saznaj više »

Stefan Đaković

Rođen 1990. u Beogradu, profesionalnom fotografijom je počeo da se bavi 2008. godine, i do danas je uspešno sarađivao sa mnogim domaćim i svetskim kompanijama i brendovima, među kojima su Reebok, G-Shock, Mainstream, Home Center, Adidas, Shoestar, Telenor, Vip Mobile……. Saznaj više »

Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.


Prijavite grešku

OSTALI INTERVJUI

11. decembra 2017.

MetaklinikaKljuč uspeha je u strpljenju

Nenad Trifunović i Lazar Bodroža, dva imena koja stoje iza dizajnerskog studija Metaklinika, još kao studenti Fakulteta primenjenih umetnosti, pomalo buntovno, tragali su za svojim ličnim stilom. Vođeni željom da dođu do svog vizuelnog izraza, nisu mnogo marili za komercijalne…

4. decembra 2017.

CrofnasSve krofne sveta na jednom mestu

Šta se dogodi kada se dva para sestara dogovore da pokrenu posao zajedno? Nastane slatko, glazirano čudo u koje se zaljubite već na prvi pogled, dok sa prvim zalogajem, za svakog sladokusca, nastaje prava ljubav. Dva para sestara ili četiri…

27. novembra 2017.

Archi PlayVeoma ozbiljno igranje

Pre nego što su delili isto prezime, Biljana i Bratislav Branković su zajedno studirali arhitekturu. Zajednička interesovanja i inicijativa prijatelja su ih doveli do inovativne ideje, arhitekture za decu, i to kroz niz kreativnih alata, svojevrsnih igračaka koje mališanima omogućuju…

20. novembra 2017.

Boya PorcelainDnevni podsetnik za uživanje

Kada nešto posvećeno tražiš, pre ili kasnije shvatićeš da ista stvar traži tebe. U životu Bojane Brkić to je bio smisao na različitim nivoima, koji se najjednostavnije oslikava željom da posao bude zadovoljstvo, nešto u šta će verovati i rado…