Mnogi korisnici LinkedIn još uvek doživljavaju kao jedno veliko lovište. Tu lovci na posao traže bolje prilike, dok lovci na talente traže nove zaposlene. Pored ove neosporne uloge, LinkedIn može da bude mnogo više od toga. Ako se koristi na…
Kada je naručivanje hrane putem interneta u pitanju, Donesi.com je sinonim za ovakvu uslugu u Srbiji. Iza njega stoje bračni par Ivana i Vladan Zirojević, koji su sopstvenim snagama podigli ovaj servis na noge, a danas ga vode kao sastavni deo foodpanda grupe, jednog od najvećih globalnih servisa ovog tipa koji je 2014. kupio Donesi.com.
MF: Kako ste prelomili da uopšte pokušate nešto ovakvo, jer je mnogo ljudi bilo zainteresovano da pokuša da napravi neku varijantu dostave putem interneta, ali niko nije imao hrabrosti to da i uradi?
Ivana Pavlović-Zirojević: Ja sam završila spoljnu i unutrašnju trgovinu na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, sada već davne 1998. godine. Nakon toga sam upisala postdiplomske studije menadžmenta u trgovini, ali sam ubrzo dobila stipendiju i otišla za Italiju gde sam završila master iz međunarodne ekonomije i finansija. Pre i posle tih postdiplomskih studija sam radila u marketing i PR odeljenjima raznih firmi i institucija, u Srbiji i u inostranstvu, a cela priča oko Donesi.com je krenula tako sam ja poželela da pokrenemo nešto naše, jer nisam više želela da radim u drugim firmama.
Kako se Vladan bavi web razvojem već dugi niz godina, tragali smo za nečim što bismo mogli da postavimo tako da ja mogu da radim od kuće, da možemo da gradimo i porodicu pored toga, jer smo znali da kad radiš u tuđoj firmi radiš 10-12 sati dnevno i imaš brojna druga ograničenja. Smišljali smo šta možemo da radimo, pričali smo sa drugima, a okidač je bio kada smo videli kako kod Vladana na poslu, u tadašnjoj programerskoj firmi, naručuju hranu i koje probleme imaju tokom naručivanja i dostave hrane.
Tako smo i shvatili kako bi ovo bio super posao i nešto što bismo zaista mogli da napravimo da bude uspešno. U tom trenutku smo razmišljali da otvorimo čak i italijanski restoran, međutim on bi zahtevao mnogo više ulaganja i neka znanja koja mi nismo imali u tom trenutku, recimo oko samog vođenja restorana i pripreme hrane. A za ovo smo imali potrebna poslovna i tehnička znanja koja možemo da uložimo, bez nekog velikog ulaganja novca, i mogli bismo da maksimalno skratimo vreme do monetizacije ili kako Vladan u šali voli da kaže do „parizer profitabilnosti“, gde od tog posla može da se živi, doduše samo na hlebu i parizeru.
