Od 1. maja 2018. sadržaj na portalu neće biti ažuriran.
klik za meni

Ovo je jedna neuobičajna, topla priča o dva čoveka i njihovim igračkama. Pronašli su se zahvaljujući jednoj emisiji na televiziji, od hobija napravili posao a od partnera postali prijatelji. Aleksandar Mičić i Zlatko Skender u mestu Rakovac u blizini Beočina stvaraju mala drvena čuda koja zahvaljujući vrednom radu i nesebičnoj pomoći na koji su njihovi stvaraoci naišli sada žive u dečjim sobama širom Srbije.

MF: Kako je sve počelo?

Aleksandar: Jednog sasvim običnog popodneva, negde krajem 2013. godine sedeo sam u svojoj dnevnoj sobi i gledao televiziju. Na programu je bila emisija o čoveku koji me je fascinirao – zvao se Zlatko Skender, pravio je igračke od drveta i ujedno tražio poslovnog partnera. Nedugo nakon toga pronašao sam njegov kontakt, pozvao ga i predložio da se sastanemo i dogovorimo oko eventualne saradnje. Upoznali smo se, prepoznali zajedničke interese i što je još lepše i najvažnije – pronašli zajednički jezik.

Čitava sledeća godina je služila za pripremu – osmišljavanje naziva brenda, kreiranje i izradu ambalaže, usavršavanje proizvodnih procesa, dizajniranje novih igračaka, sve to uz nesebičnu pomoć porodice, prijatelja i poslovnih saradnika. Decembra 2014. godine naše igračke su se pojavile na tržištu pod brendom Pika Pau – što na portugalskom jeziku znači detlić i eto nas – čovek sa televizije je postao moj partner i prijatelj, a naše igračke su dospele na police prodavnica.

Frame

Ecolino, foto Stefan Đaković

Zlatko: Pre nego što ću se sa Aleksandrom upoznati, ja sam radio u državnoj firmi i već izvesno vreme osećao da se toj fazi bliži kraj. U četrdesetoj godini svog života otkrio sam drvo kao poslovnu mogućnost, istim pukim slučajem kojim je Aleksandar našao mene – čitao sam članak u novinama koji je predlagao alternativne karijere u Srbiji u odnosu na prilike na tržištu rada. Jedan od predloga bila je proizvodnja drvenih igračaka. Iako sam imao zanat u rukama, nisam tačno znao kako jedna drvena igračka treba da izgleda.

Zamolio sam sina da mi potraži nešto o tome na internetu. Proučio sam slike i pokušao da prionem na posao, za šta su mi falile mašine. Potražio sam pomoć od prijatelja koji je imao svoju radionicu i sa njim napravio listu najneophodnijih mašina za svoj zanat. Lista se svodila na pet amaterskih mašina koje sam uspeo da nabavim uz pomoć sredstava kojima sam raspolagao. I tako počinje najlepši period u mom životu.

Ako izuzmemo roditeljsku ljubav i posmatranje svoje dece kako rastu, ponovno pronalaženje sebe, u mom slučaju – u hobiju koji je čak postao posao, je jedan od najlepših osećaja koje čovek može da doživi. Samom spoznajom da u ovom poslu mogućnostima nema kraja, svakog dana sam se budio sa novom idejom u glavi, kreirao, prepravljao, pravio jednu po jednu igračku i na svaku sam bio ponosan.

Frame

Ecolino, foto Stefan Đaković

MF: Kako se ideja razvila do brenda? Da li je bilo prepreka na tom putu?

Aleksandar: Na samom startu napravili smo koncept kog smo se slepo pridržavali. Logično smo raspodelili posao tako da je Zlatko zvanično postao rukovodilac proizvodnje, a ja sam na sebe preuzeo sve ostale poslovne obaveze. A kako smo krenuli u ovu priču bez prethodnog iskustva, pravili smo i neke greške sve dok nismo došli do pravog rešenja, ali kako to obično biva, na njima smo i učili. Prva i osnovna greška koju smo napravili bila je gledanje na igračke iz ugla odrasle osobe, što se na njih odrazilo i doslovno – neke igračke su bile predimenzionirane. Pravili smo ih iznova i iznova dok nismo dobili ono što je potrebno a to je igračka prilagodjena odredjenom uzrastu deteta.

Frame

Ecolino, foto Stefan Đaković

Međutim, mi smo u tom procesu uživali, čemu je doprinelo i neverovatno ophođenje drugih ljudi prema našem poslu i nama samima – ne samo što su svi uvek prihvatali da nam pomognu, nego su i nudili pomoć. Od samog starta veliku podršku i pomoć imali smo od naših drugara – dizajnera koji je uradio kompletan dizajn ambalaže i sajta, štampara – koji je uložio ogroman napor da naše kutije i štampa na njima izgledaju savršeno do udruženja Eneca iz Niša u vidu donacije profesionalnih mašina za obradu drveta.

Neizmernu zahvalnost dugujemo zaposlenim u firmi Dexy Co Kids koji su nam od samog početka davali dobronamerne savete kao i veliku podršku za sve što radimo. Ova praksa se nastavila i živi i dalje. Sve ovo navodim iz jednog jedinog razloga – da nije bilo plemenitih ljudi i njihove nesebične pomoći, Pika Pau drvene igračke verovatno ne bi bile to što jesu danas.

Zlatko: Iako je mnogo ljudi bilo uz nas, iznenadilo nas je i koliko predrasuda pojedini prodavci imaju prema domaćim proizvođačima. To bi bilo u redu, ako bi neko izdvojio deset minuta svog vremena, pogledao šta nudimo i odbio jer mu ne odgovara kvalitet ili koncept. Ali nije se radilo o tome – često smo jednostavno dobijali odgovor „mi ne radimo sa domaćim proizvođačima“. S obzirom da sam ja u proizvodnji, ovaj teret nosi Aleksandar i bori se sa svim nedaćama koje nosi ovaj posao.

Frame

Ecolino, foto Stefan Đaković

MF: Kako biste opisali vaše igračke?

Aleksandar: Osnovni materijal koji upotrebljavamo za izradu Pika Pau igračaka je beli jasen. Igračke su tretirane tako da sastav, oblik, površinska i završna obrada, korišćenje ekoloski sertifikovanih lepkova, rizik u igri svode na minimum, čak i kod dece najmlađeg uzrasta. Cilj nam je da deci omogućimo da u trenutcima odrastanja imaju ekološke, sigurne, kvalitetne, zdrave, edukativne i estetski oblikovane igračke koje će proces igre dovesti do novih znanja i spoznaja. U svoj paleti imamo 37 igračka od kojih se 24 trenutno nalaze u prodaji. Želja nam je da u svakom trenutku naše igračke, baš kao i igra, unose ljubav i radost u život deteta i da taj trenutak bude upamćen kao poseban.

Frame

Ecolino, foto Stefan Đaković

MF: Kakve su vaše dalje želje i planovi?

Aleksandar: Kada smo konačno dospeli na tržište, počeli smo zaista da učimo, jer se nijedan od nas dvojice nije posredno našao u tom svetu. U međuvremenu smo modifikovali igračke i korigovali proizvodne procese kako bi postigli veću produktivnost. Posle pozicioniranja igračaka u maloprodajnim objektima Dexy Co Kids-a usledila je i saradnja sa Univerzalom iz Novog Sada i lancom dečjih radnji Aksa. I tako radimo i živimo ovu divnu priču sa željom da je napravimo mnogo boljom, većom, kao i da pređemo granice Srbije.

Da bismo presli granice naše zemlje potrebna nam je veća finansijksa podrška, pa se nadamo da će u budućnosti biti nekih povoljnih podsticajnih kredita za proizvodnju. Cilj nam je da se sledeće godine pojavimo na sajmu igračaka u Nirnbergu koji je jedan od najvećih sajmova te vrste u svetu, a sve u cilju pronalska ino partnera.

Frame

Ecolino, foto Stefan Đaković

Zlatko: Trudimo se da dobijemo sve potrebne sertifikate. Trenutno posedujemo sertifikat od instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, koji je potvrda zdravstvene ispravnosti naših igračaka. Imamo u planu da u narednom periodu dobijemo sertifikat – CE znak koji potvrđuje da je proizvod projektovan i proizveden u skladu sa zdravstvenim, bezbedonosnim i drugim direktivama EU.

Kada se iskreno trudite i verujete u ono što radite, verovaće i drugi i to van svih vaših očekivanja.

Frame

Ecolino, foto Stefan Đaković

MF: Da li postoji neka igračka koju možete posebno da izdvojite?

Zlatko: Jednom prilikom smo upoznali ljude čija je ćerka imala probleme sa motorikom ruku, što joj je zadavalo probleme u školi – imala je poteškoće pri pisanju. Pitali su da li postoji nekakvo pomagalo koje bi moglo da olakša ovaj problem. Kako u tom trenutku nismo imali ništa što na taj način pomaže finu motoriku, uzeo sam njihov broj telefona i čitavu narednu noć proveo sam smišljajući način da pomognem ovoj devojčici. Narednog dana rodila se ideja i nastala je drvena igračka Lavirint dlanovi. Igračka se sastoji od dva velika dlana čija je unutrašnjost napravljena u obliku lavirinta kroz koji je potrebno voditi kuglicu i prebacivati je iz jednog dlana u drugi.

Iz ovog prototipa je nastalo još proizvoda koji služe razvijanju fine i krupne motorike kod dece, a meni je ostalo puno srce što se bavim poslom koji drugima mami osmeh na lice.

Posetite: Pika-Pau drvene igračke



Ivan Minić

Profesionalnu karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador. Prodao udeo u firmi investitorima iz Mađarske sa nepunih 23. godine i dobio…… Saznaj više »

Stefan Đaković

Rođen 1990. u Beogradu, profesionalnom fotografijom je počeo da se bavi 2008. godine, i do danas je uspešno sarađivao sa mnogim domaćim i svetskim kompanijama i brendovima, među kojima su Reebok, G-Shock, Mainstream, Home Center, Adidas, Shoestar, Telenor, Vip Mobile……. Saznaj više »

Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.


Prijavite grešku

OSTALI INTERVJUI

30. aprila 2018.

Holy SmokesTeksaški roštilj sa beogradskim šmekom

Kada hobi postane posao, koliko god on naporan bio i ma kakve probleme je potrebno prevazići, on postaje uživanje. Ovo je priča koja stoji iza Holy Smokes, teksaškog roštilja u Beogradu i Aleksandara Vulićevića, čoveka koji je bio spreman da…

23. aprila 2018.

Il PrimoŠkola kućnog kuvanja za prave gastronome

Slobodan Radeta, po obrazovanju hemičar, a po izboru i ljubavi gastronom, krajem 2010. godine pokrenuo je školu kućnog kuvanja Il Primo. U pitanju je mesto na kome svako, uz zabavu i odlično društvo, može naučiti kako se pripremaju različita jela…

16. aprila 2018.

Mile CvikMobilna aplikacija koja pomoć na putu donosi na jedan klik

Vladimir Šijaković, po zanimanju ekonomista sa 25 godina izuzetno uspešne karijere, danas je samouki programer koji, sa svojim timom, stoji iza aplikacije Mile Cvik. U pitanju je aplikacija preko koje, u slučaju da vam je potrebna pomoć na putu, brzo…

9. aprila 2018.

Slatka strastSrpska poslastičarnica koju Kinezi obožavaju

Danijela Glamočak poseduje dve fakultetske diplome, profesor je albanskog jezika i književnosti i diplomirani filolog grčkog jezika i književnosti.  Ipak, omiljeni jezik joj je poslastičarski. Jezik koji, bez obzira na kulturu i poreklo, uvek spaja ljude. Prevodilačkim poslom bavila se…