Od 1. maja 2018. sadržaj na portalu neće biti ažuriran.
klik za meni

Kada su se istovremeno našle u nezavidnoj poziciji zauzetih mama,  nezadovoljnih svojim poslovima, dve sestre i jedna kuma su odlučile da napuste stara radna mesta i uzmu stvari u svoje ruke. Tako se rodila Gugadžina, maštovita linija odeće za decu.

Na čelu ove simpatične trojke nalazi se Marija Marjanović, diplomirani kostimograf i majka troje dece.

Marija: Pre par godina našla sam se na porodiljskom odsustvu, i to sa posla na koji sam znala da se neću vratiti. U isto vreme, moja sestra Olga je dobila otkaz kao tehnološki višak i nas dve smo se obrele u procepu koji je trebalo popuniti. Srećom, iz toga se izrodilo nešto sjajno.

Olga Pankeričan se bavi knjigovodstvom i zadužena je za menadžerski i finansijski deo života Gugadžine.

Olga: Mnogo puta sam se našla u tom klinču između uloge majke i zaposlenog. Naravno da se važnost ove dve uloge ne može porediti – zato sam čvrsto odlučila da prestanem da tražim posao i postanem sama svoj poslodavac. U okviru naše firme, ja sam najmanje popularna u društvu – bavim se papirima i finansijama i držim sve na okupu.

Milica Pajić je završila Fakultet primenjenih umetnosti, odsek za keramiku, i predstavlja kreativni deo i, kako njene koleginice kažu, najveće dete u ovoj priči.

Milica: U trenutku kada se ova ideja rodila, ja sam bila trudna i to mi je bila dodatna motivacija. Okupile smo se, ja sam počela da crtam, Olga da pravi „planove na papiru“… i počelo je!

Gugadzina

Gugadžina, foto Stefan Đaković

MF: Ko je Gugadžina i kako je nastala?

Marija: Pre dovlačenja mašina za šivenje, Gugadžina je bila izmišljeni prijatelj mog sina. To je zapravo oko jednog od likova naslikanih na našoj zavesi za kadu; jednog dana to oko je skliznulo na pod, a moj sin je osetio potrebu da mu da ime – Gugadžina! Kasnije će to postati ime našeg brenda garderobe za decu. A evo kako je došlo i do toga – balansirajući na žici između posla i roditeljstva, obe nezadovoljne trenutnim stanjem, Olga i ja smo sedele i strahovale od trenutka u kojem naša finansijska nezavisnost praktično više neće postojati. Tada je ona predložila da iskoristimo svoja znanja i započnemo svoju priču. To mi je isprva zazvučalo strašno, s obzirom da znam koliko posle oko papirologije zahteva proizvodnja i otvaranja firme. Srećom, Olga je moja sušta suprotnost.

Olga: Znala sam šta mi je činiti: rekla sam Mariji da se opusti i prepusti stvaranju, a ja ću voditi računa o „papirima“ i voditi posao. Zatim je Marija pozvala u pomoć svoju kumu Milicu.

Milica: Marija i ja se znamo od vrtića, i znala je da neću odbiti ovakvu ideju. Međutim, njena prvobitna zamisao je bila šivenje odeće za žene. Olga se malo bavila istraživanjem tržišta, a nas dve smo i bez toga došle do jednostavnog zaključka – svaki drugi diplomac odseka za kostim Fakulteta primenjenih umetnosti započinje istu ovu priču. Kako smo iz iskustva znale da ponuda dečje odeće, koja je u isto vreme kvalitetna, interesantna i povoljna, u Srbiji nije na zavidnom nivou, a ja sam oduvek volela da radim nešto vezano za decu, rodila se Gugadžina.

Gugadzina

Gugadžina, foto Stefan Đaković

MF: Kako je izgledao sam početak poslovanja i šta su bili najveći problemi sa kojima ste se susrele?

Milica: Naravno, počeli smo bez ikakvog kapitala. Predstavile smo svoju ideju porodicama, koje su odmah pokušale da nas odvrate. Srećom, oglušile smo se o te negativne reakcije. A kako to obično i biva kada je porodični biznis u pitanju, svi smo se skupili i uspeli da „skrpimo“ nekih 2000 evra, uz obećanje naših roditelja da će nas se odreći ako odustanemo.

Olga: Mislim da su se svi plašili činjenice da smo Marija i ja sestre, pritom neverovatno različite. Jedina istovetna stvar je ta što smo obe užasno temperamentne, što je, kada to spojite sa idejom poslovanja, tempirana bomba. Ali evo nas tri godine kasnije. Bilo je mnogo lepih i napetih trenutaka, ali nikad ništa što je moglo ozbiljno da ugrozi naš odnos.

Gugadzina

Gugadžina, foto Stefan Đaković

Marija: Čule smo za jednu zatvorenu fabriku u Aranđelovcu koja prodaje svoje stare mašine i tamo smo nabavile sve što smo mogle za novac kojim smo raspolagale. Materijale smo skupljale sa raznih strana – po kući, bakinim ormarima… Tako smo pronašle gomilu interesantnih materijala, koji stoje tu još od sedamdesetih i čekaju da ih neko upotrebi. Onda smo se suočile sa novim izazovom: pronalaženjem radnika – trebao nam je neko ko zna da radi na svim tim mašinama.

Milica: Tako smo krenule same da šijemo. Ispostavilo se da su veštine koje smo naučile još kao devojčice imale veliku korist za razvoj posla koji smo stvarale. I pored toga, šivenje na kućnim mašinama nije isto kao i na profesionalnim, tako da smo nastavile potragu za profesionalcima. Tako smo našle Ljiljanu Isailović koja je i danas sa nama.

Gugadzina

Gugadžina, foto Stefan Đaković

MF: Kako ste koncipirale svoj brend?

Olga: Osim što smo već došle do zaključka da se ženskom modom već svi bave, sinulo mi je i to da sebi nisam kupila novu odeću više od godinu dana. U isto vreme, moje ćerke rastu i svake godine, ako ne i češće, im je zaista potrebna nova garderoba. Dečje potrebe nikada ne umiru i njima se uvek poklanja pažnja. Tako se čini se da je zapravo proizvodnja za decu odabrala nas – te 2012. godine smo Marija i ja već imale malu decu, a Milicina beba je bila na putu.

Marija: Spojile smo posao i ljubav, i šile smo ono što se nama sviđa. Nakon što smo napravile prvu kolekciju došle smo do novog izazova – promocije. Opet je sve počelo „od štapa i kanapa“ – pozajmile smo foto aparat, u pomoć je pritekao Milicin suprug, koji je napravio fotografije u prirodi. Otvorile smo stranicu na Facebook-u i čekale reakcije.

Milica: Bile smo presrećne i sa prvih 200 lajkova na Facebook-u. Imale smo veliku sreću da su se par meseci kasnije, u proleće 2013. godine, otvorile koncept radnje kao što su Mini City i Mikser House. Bile smo pozvane da među prvima izlažemo svoju kolekciju, što je nama u tom trenutku izgledalo kao naučna fantastika. Za to je verovatno zaslužna činjenica da nismo imale veliku konkurenciju u svojoj niši, ali već krajem iste godine uveliko se znalo za nas.

Gugadzina

Gugadžina, foto Stefan Đaković

MF: Koji su bili najveći izazovi na razvojnom putu? Da li je bilo grešaka?

Marija: Posle tako iznenadnog i neočekivanog proboja smo se zaletele i udarile glavom u zid. Napravile smo narednu kolekciju koja je bila preveliki zalogaj za još uvek malu i nerazvijenu firmu i tržište koje još nije bilo do kraja formirano. Do toga je došlo u nameri da proširimo proizvodnju i prodaju po Srbiji, što nije išlo onako kako smo očekivale. Iako smo pronašle saradnike, prodaja je bila neuporedivo slabija nego u Beogradu, i činilo se da su ta područja još nespremna za nešto neuobičajeno kao što je bila odeća koju smo mi pravili. Ljudi se radije odlučuju za tradicionalno i ono na šta su odavno naviknuti, što je činilo da se osećamo nevidljivima.

Olga: Godina 2014. je bila najteža. Pomenute radnje po Srbiji su nam snizile cene, neki dugovi nikada nisu isplaćeni i našle smo se u velikom minusu. Srećom, ubrzo pokrećemo svoj online shop, koji se pokazuje odlično i daje nam energiju da nastavimo tamo gde smo stale. Ono što nas je iznenadilo je gomila kupaca iz unutrašnjosti, nasuprot fijasku koji smo imali sa direktnom prodajom u istim tim gradovima.

Milica: U jednom trenutku smo shvatile da mi radimo za prodavce, a ne oni za nas. Uslovi su bili takvi da smo morale da prelomimo – ili da zatvaramo posao ili da prekinemo saradnju sa njima. Srećom, 2014. godina se završila i to lepo: pozvane smo na Dečji beogradski sajam, a potom smo dobile ponudu od dve radnje u Beogradu kojima su naši uslovi, koje smo u međuvremenu ažurirale tako da ipak budu unosni za naš posao, odgovarali. To nas je naučilo da ipak treba da se držimo svojih ideja i principa.

Gugadzina

Gugadžina, foto Stefan Đaković

MF: Koja je odluka bila prelomna da Gugadžina nastavi uzvodno?

Olga: Najbolja računica koju smo postavile bilo je ulaganje u promociju na Facebook-u. Sa uloženih pedesetak evra smo dobile veliki promet. Zatim se opet posvećujemo dizajn marketima i promociji, i uspeva nam da se vratimo na tržište.

Marija: Nakon toga krećemo u inostranstvo. Opet zahvaljujući porodičnim vezama dospevamo na jedan dizajn festival u Beču, gde nailazimo na sjajan prijem. Ljudima se stvarno dopalo to što radimo i kupovali su naše stvari. Tako nam se vratilo samopouzdanje i shvatile smo da treba da se okrenemo onome u šta verujemo. Online shop je super radio, što je izazvalo i rađanje ideje o osnivanju prave, samo naše radnje.

Gugadzina

Gugadžina, foto Stefan Đaković

MF: Za šta smatrate da je najlepša strana vašeg posla?

Olga: Vreme provedeno sa decom, koje sam propustila zbog prethodnog posla, mi je bilo velika motivacija da pokrenem svoj posao. Dešavalo mi se da radim i po 10-11 sati dnevno, ne računajući put do posla i nazad. Sada sama sebi određujem radno vreme i prilagođavam ga uslovima jednog roditelja. S druge strane, kao finansijski direktor moram da istaknem i da smo jedna od retkih firmi koja nikada ne kasni sa platama i obavezama prema državi i dobavljačima. Odnosi u firmi su nam na prvom mestu, jer želimo zdravu atmosferu, čist račun i da rad u Gugadžini bude zadovoljstvo. Na kraju krajeva, mi i jesmo porodica.

Marija: Kao i svim majkama, zapostavljanje ove uloge zarad posla mi je teško padalo. Sećam se nelagode koju sam osećala kada je trebalo da tražim slobodne dane zbog dece. Sada mi radimo za njih. I ne samo to – oni rade sa nama! Oni su nam inspiracija, manekeni, pomagači, čak i kreatori. Često koristimo crteže mog sina Luke kao printove za garderobu, jer ko bolje od dece zna šta se deci sviđa.

Gugadzina

Gugadžina, foto Stefan Đaković

MF: Šta izdvaja Gugadžinu od drugih brendova dečje garderobe?

Milica: Ideja nam je da pravimo odeću u kojoj će deca uživati. Dete treba da trči po parku, zgazi u baru, popne se na drvo i mi to podržavamo. Isto to dete treba i da ode u toalet, da se obuče i svuče, pa se trudimo da budemo i praktični. Sve krojimo same, a kako nam deca često priskaču u pomoć sa svojim idejama, možemo da se pohvalimo i originalnošću svojih kreacija.

Marija: Iz ugla kostimografa, ja obraćam pažnju na materijale, na udobnost i maštovitost. Osim toga, sve kolekcije su male i gotovo unikatne. Na početku jednostavno nismo imale sredstava da šijemo velike količine, a onda se taj način rada ustalio kao naša vrlina. Svaka nova kolekcija je priča za sebe, ideja nam ne nedostaje, tako da čak i u slučaju odlične prodaje nekog komada, nećemo napraviti isti. Možda samo osveženo izdanje.

Gugadzina

Gugadžina, foto Stefan Đaković

Olga: Veoma smo ekonomične. Možemo čak da kažemo da čuvamo planetu, jer se u našoj proizvodnji nikada se ništa ne baca. Čak i najmanja trakica može da posluži za neki novi detalj. Uostalom, tako nastaju i kolekcije aksesoara, dok se trudimo da iscrpimo do kraja sve resurse koje imamo.

MF: Promenile ste politiku i ona je uspela. Kako sada teče poslovanje Gugadžine i koji su planovi za budućnost?

Olga: San je bio otvaranje naše radnje, a to se upravo i dešava. U junu 2015. smo otvorile online shop, a decembra 2015. smo prvi put mogle da kažemo da su nam se ulaganja zaista vratila – dobile smo prvu platu. Moj san je da se u narednom periodu proširimo dovoljno i da počnemo prodaju po inostranstvu. S tim ciljem smo napravili i malo udruženje sa još dva domaća brenda za decu, DajDaj i Archi PLAY, i imamo sve uslove da sarađujemo na ovom nivou jer smo u istoj branši, ali opet nismo konkurenti, jer svako pokriva svoju oblast proizvodnje odeće za decu. Napravili smo i sajt namenjen stranom tržištu, i sada se nadamo pozivima od distributera.

Gugadzina

Gugadžina, foto Stefan Đaković

Milica: Prošle godine smo aplicirali za projekat „Pokreni se za posao“ i tom prilikom dobili pomoć u nabavljanju mašina i opreme za posao. Tako nam se uvećala i proizvodnja i omogućila da danas kupujemo materijale kao profesionalci. Prvi put ne „krpimo“ i ne koristimo šta pronađemo, već zaista ulažemo novac u razvoj poslovanja, što nam daje novu notu ozbiljnosti. Ipak, ostajemo verni svojoj priči. Naša radnja je bila cilj i sada joj se posvećujemo svim snagama.

Marija: Kada pogledam unazad, drago mi je što je sve ispalo ovako kako je ispalo. Možda bi bilo lakše da smo na samom startu imale više para, ali onda ne bismo naučile sve što jesmo. Naš biznis je bio mali, baš kao i naša deca, i oni su paralelno rasli. Da je početak bio grandiozniji, možda ne bismo dali maksimum svoje kreativnosti i uključili naše klince u ceo taj proces. Sada se radujemo Gugadžina shop-u, baš kao i naši kupci, što nam daje jak vetar u leđa. Nadamo se da ćemo zaposliti još ljudi i nastaviti da rastemo u istom lepom okruženju, zajedno sa svom našom decom.

Od danas Gugadžina shop možete pronaći u Palmotićevoj 10 u Beogradu (blizu ćoška sa ulicom Majke Jevrosime).

Posetite: Gugadzina.rs

Poslednja izmena dana 18. maja 2016. u 00:48


Ivan Minić

Profesionalnu karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador. Prodao udeo u firmi investitorima iz Mađarske sa nepunih 23. godine i dobio…… Saznaj više »

Stefan Đaković

Rođen 1990. u Beogradu, profesionalnom fotografijom je počeo da se bavi 2008. godine, i do danas je uspešno sarađivao sa mnogim domaćim i svetskim kompanijama i brendovima, među kojima su Reebok, G-Shock, Mainstream, Home Center, Adidas, Shoestar, Telenor, Vip Mobile……. Saznaj više »


Prijavite grešku

OSTALI INTERVJUI

30. aprila 2018.

Holy SmokesTeksaški roštilj sa beogradskim šmekom

Kada hobi postane posao, koliko god on naporan bio i ma kakve probleme je potrebno prevazići, on postaje uživanje. Ovo je priča koja stoji iza Holy Smokes, teksaškog roštilja u Beogradu i Aleksandara Vulićevića, čoveka koji je bio spreman da…

23. aprila 2018.

Il PrimoŠkola kućnog kuvanja za prave gastronome

Slobodan Radeta, po obrazovanju hemičar, a po izboru i ljubavi gastronom, krajem 2010. godine pokrenuo je školu kućnog kuvanja Il Primo. U pitanju je mesto na kome svako, uz zabavu i odlično društvo, može naučiti kako se pripremaju različita jela…

16. aprila 2018.

Mile CvikMobilna aplikacija koja pomoć na putu donosi na jedan klik

Vladimir Šijaković, po zanimanju ekonomista sa 25 godina izuzetno uspešne karijere, danas je samouki programer koji, sa svojim timom, stoji iza aplikacije Mile Cvik. U pitanju je aplikacija preko koje, u slučaju da vam je potrebna pomoć na putu, brzo…

9. aprila 2018.

Slatka strastSrpska poslastičarnica koju Kinezi obožavaju

Danijela Glamočak poseduje dve fakultetske diplome, profesor je albanskog jezika i književnosti i diplomirani filolog grčkog jezika i književnosti.  Ipak, omiljeni jezik joj je poslastičarski. Jezik koji, bez obzira na kulturu i poreklo, uvek spaja ljude. Prevodilačkim poslom bavila se…