Od 1. maja 2018. sadržaj na portalu neće biti ažuriran.
klik za meni

Trend snimanja iz vazduha promenio je standarde video produkcije širom sveta. Sa željom da saznamo više o ovoj tehnici, razgovarali smo sa čovekom koji je među prvima u Srbiji počeo da koristi bespilotne letelice kako bi napravio efektne snimke koji nas „gledaju odozgo“.

MF: Ko je Dragan Trifunović i čime se bavi?

Dragan Trifunović: Ja se od malih nogu bavim fotografijom – u osnovnoj i srednjoj školi sam učestvovao na svim gradskim, republičkim i saveznim takmičenjima u staroj Jugoslaviji. Polovinom 90-ih sam započeo profesionalnu karijeru, i kroz 17-18 godina rada na raznim domaćim televizijama naučio sam sve što je važno za video produkciju, pre svega montažu i animaciju. Paralelno sam se bavio i fotografijom, kojoj sam vremenom našao i komercijalnu stranu uz pomoć tzv. stock sajtova. Preko njih sam počeo da prodajem fotografije, i vremenom je sa te strane počeo da dolazi sasvim pristojan mesečni prihod. A bilo mi je i zadovoljstvo da mogu da radim ono što volim, i imam neku zaradu od toga.

Radio sam svašta, i radio sam mnogo. Nakon što sam 2006. imao ozbiljne probleme sa zdravljem, koji su se, na svu sreću, završili pozitivnim ishodom, rešio sam da promenim neke prioritete u životu i da mi na prvom mestu budu porodica i zdravlje, pa tek onda posao. Kada čovek počne da razmišlja na taj način, promene se stvari i u poslu i okruženju, i nekako sve krene na bolje. Ako čovek stalno jurca da radi sto poslova, raspline se i izgubi, i izgubi konce za bitne stvari u životu – za prijatelje, porodicu i zdravlje.

Helivideo

Helivideo, foto Stefan Đaković

MF: Kako si došao na ideju da snimaš iz vazduha?

Dragan: To je bilo 2009. godine, kada sam slučajno naleteo na članak na internetu koji je opisivao kako je jedan čovek napravio vrlo zanimljiv projekat – on i sin su uzeli meteorološki balon napunjen helijumom i za njega zakačili kutiju u kojoj se nalazio fotoaparat, namešten da okida svakih par sekundi. Pustili su taj balon da leti, a kada je posle nekog vremena balon pukao i aparat je pao nazad na zemlju, oni su ga pronašli uz pomoć GPS lokatora i na internet postavili neke zaista fenomenalne fotografije. Ja sam bio oduševljen kako je to sve ispalo i hteo sam to isto da uradim sa mojim sinom, koji je u to vreme imao 10 godina i zanimala ga je tehnika. I tako, tražeći po internetu šta mi je sve potrebno za takav projekat, naišao sam na nemačku firmu koja pravi multikoptere, i shvatio sam da gledam u alat koji može ozbiljno da mi pomogne u poslu video produkcije.

Jedini problem je bio što se ja nikad nisam bavio RC modelarstvom i letenjem, a nisam hteo da se zalećem i kupujem tu nemačku letelicu, koja je bila prilično skupa. Na nekim stranim forumima sam pronašao projekat za multikopter koji sam napravio od drvenih letvica, a kako sam prilično tvrdoglav i uporan kad me nešto jako zanima, na kraju sam nekako uspeo i da ga nateram da leti. Odmah nakon što sam prvi put na njega okačio GoPro kamericu i te snimke postavio na internet, jedan kolega koji se bavi snimanjem spotova mi se javio i pozvao me da zajedno snimamo spot za njegovog klijenta. I tako je krenula moja karijera snimanja iz vazduha i putovanja po svetu.

Helivideo

Helivideo, foto Dragan Trifunović

MF: Kako se dalje razvijao taj tvoj novi posao i prateća tehnika?

Dragan: Vrlo brzo se ovo pokazalo kao ozbiljan posao i sledeća investicija je bio nemački okto-kopter, kojeg sam prilično dobro platio, ali koji mi je praktično omogućio proboj na tržište i dovoljno prihoda da mogu da ulažem dalje u opremu. Zahvaljujući ovom poslu imao sam tu privilegiju da obiđem neka od najneverovatnijih mesta na planeti. U Kostarici sam snimao Survivor, išao sam na Island da snimam spot, bio sam u Švajcarskoj i svim okolnim zemljama, i sve to sa ovim jednim okto-kopterom. On je stvarno odslužio svoje, ali ga i dalje čuvam u svojoj kolekciji, na predlog moje supruge, jer mi je pomogao da pokrenem ceo ovaj posao. Sada imam 4-5 različitih letelica, ali ih ne koristim sve ravnopravno, jer su ove veće pogodne samo za neke najzahtevnije projekte, uglavnom filmove ili reklame.

Helivideo

Helivideo, foto Dragan Trifunović

MF: Naveo si neka mesta na kojima si snimao. Do kojih sve krajeva sveta te je odveo ovaj posao?

Dragan: Snimio sam Srbiju uzduž i popreko, kao i većinu susednih zemalja. Ipak, jedno od prvih i zanimljivijih putovanja je bilo 2011. godine, kada smo u Kostarici snimali Survivor rijaliti šou. To je bio jedan zanimljiv projekat što se tiče lokacije i što se tiče cele ekipe koja je radila. To je bio uigran tim ljudi koji su i ranije radili slične programe na takvim egzotičnim lokacijama, i sa kojima sam ostao u fenomenalnim odnosima. Kada pričamo o egzotičnim predelima, slovenačka produkcija me je jednom angažovala za projekat na Maldivima, gde su snimali reklamu za luksuzni resort. Tamo smo proveli 12 dana, a to je bila jedna od retkih prilika kada je i moja supruga išla sa mnom na jedno od poslovnih putovanja.

Išao sam i na Island, da snimam spot jedne finske pevačice, a na poziv reditelja iz Finske koji je od nekih naših ljudi u produkciji čuo za mene, video moje radove i pozvao me da dođem bukvalno na jedan dan da snimim kadrove za taj spot. Ipak, meni najzanimljivija lokacija je Papua Nova Gvineja, gde sam bio mesec dana sa jednom češkom produkcijom. Pored snimanja iz vazduha, ja sam i ronio s njima, pa tako sada imaju i neke moje podvodne snimke. Pentrali smo se po aktivnim vulkanima, išli u džunglu, upoznavali divlja plemena, ronili sa ajkulama… To je bilo stvarno fenomenalno iskustvo i avantura, i bilo je vredno svakog minuta.

Helivideo

Helivideo, foto Dragan Trifunović

MF: Ipak, nisu baš sve lokacije bile tako uzbudljive i pozitivne…

Dragan: Polovinom septembra 2015. godine dobio sam poziv od produkcije iz Albanije da dođem i snimam za Turističku organizaciju Albanije. U tom trenutku ja nisam znao da se za 20 dana igra fudbalska utakmica Albanija-Srbija, i krenuo sam sa kompletnom opremom. Imao sam sva potrebna pozivna pisma i dokumentaciju, ali kada sam počeo da prijavljujem opremu sve se pretvorilo u noćnu moru. Sve bezbednosne službe su se digle na noge, jer su oni bili ubeđeni da sam ja došao sa nekom lošom namerom, i onda je sledilo milion raznih provera sve dok me najzad nisu pustili da idem i radim svoj posao.

Svemu tome je prethodio onaj famozni incident sa zastavom na utakmici u Beogradu, koji je podigao dosta prašine i uzbunu u svim bezbednosnim strukturama. I to ne samo kod nas, već je i napolju taj događaj ozbiljno odjeknuo. Oni su tada počeli da proučavaju taj fenomen, i što su ga više proučavali, njihovi strahovi su postajali sve veći, i tada počinju da se pojavljuju sve veće prepreke za ovaj posao. Prošle godine su donesene izmene i dopune Zakona o vazdušnom saobraćaju, u kojem je navedeno da će ovu materiju dalje uređivati Direktorat civilnog vazduhoplovstva. Oni su tada napravili predlog pravilnika koji reguliše zone letenja, veličine letelice, gde i kako može da se leti, i koja su ograničenja u smislu težine, visine i svega ostalog. Moje kolege i ja smo povodom toga bili u aktivnoj komunikaciji sa Direktoratom, i mogu da kažem da su oni bili veoma konstruktivni i da smo na kraju uspeli da taj pravilnik dovedemo do toga da bude koliko-toliko prihvatljiv za sve kojih se tiče, uz dogovor da će se vremenom menjati, prilagođavati prema iskustvima i usklađivati prema situaciji na terenu.

Helivideo

Helivideo, foto Stefan Đaković

MF: I koji je konačni oblik tog pravilnika? Šta je sad moguće, a šta ne?

Dragan: Tehnologija je sve jeftinija, letelice su sve dostupnije i svako može da ih kupi ili napravi. To je jednostavno napredak tehnologije koji ne može da se zaustavi tako lako. Sve veći broj ljudi kupuje razne letelice, uglavnom nesvesni da one mogu da predstavljaju rizik i mogu nekoga ozbiljno da povrede i naprave štetu. S druge strane, kao i svaki drugi alat, u pravim rukama može da donese mnogostruke koristi u raznim oblastima života, nauke i industrije. Nestručno rukovanje je jedan od glavnih razloga zbog kojeg je bitno da se donesu ovakvi propisi, i cela ova oblast se polako uređuje, ne samo kod nas već i u svetu. Direktorat je doneo taj pravilnik, u kojem se definiše ko može da leti, kada i kako, i uglavnom smo uspeli da ga usaglasimo tako da ne bude previše rigorozan. Nažalost, nakon toga su došli neki vrlo restriktivni zahtevi iz vojske i drugih bezbednosnih službi, koji su nam značajno otežali svakodnevni posao.

Prema važećem zakonu, za svaki let u urbanim zonama je potrebno tražiti dozvolu za let minimum 7 dana ranije, i onda vojska ima rok do 30 dana da odgovori na taj zahtev za snimanje. U realnim uslovima, to nama vezuje ruke jer naši klijenti obično ne planiraju toliko unapred. I kada nam dođu i traže snimanje za pet dana, mi to ne možemo da realizujemo. Iako se i Direktorat i vojne institucije maksimalno trude da što pre izdaju potrebne dozvole, sve to užasno komplikuje i usporava stvari, ponekad ih čineći nemogućim. Jer šta ako baš tog dana za koji sam dobio dozvolu bude loše vreme.

Helivideo

Helivideo, foto Dragan Trifunović

Imamo tako primer velike produkcijske kuće koja dolazi ovde da snima seriju „Marko Polo“, za koju je procenjeno da će Srbiji doneti čak i sto miliona evra. Oni su hteli da ja idem sa njima na izviđanje terena po celom regionu, gde traže predele koji bi im odgovarali za tu seriju. Kada naiđu na lokaciju koja im se dopada, oni žele da vide kako izgleda iz vazduha, ali ja to u Srbiji ne mogu da im omogućim, jer ne mogu da pribavim sve potrebne dozvole. A kako i da ih tražim i dobijem kada pre polaska na put ne znam gde će sve i kada klijent želeti da snimi neku od lokacija.

Sa zamenikom ministra za vazdušni saobraćaj i zamenikom direktora Direktorata civilnog vazduhoplovstva smo imali jako dobru komunikaciju i saradnju, pre svega na prilagođavanju tog pravilnika realnim uslovima. Glavni problem bio to što ja kao pojedinac ili firma ne mogu da učestvujem u izradi takvih dokumenata, i onda smo odlučili da napravimo udruženje ljudi koji se bave ovim i sličnim poslovima. U njegov rad će biti uključeni svi pojedinci, firme i ustanove, kao što su fakulteti, koji se na bilo koji način bave bespilotnim letelicama, njihovim razvojem i upotrebom.

Helivideo

Helivideo, foto Dragan Trifunović

MF: A kako se ova oblast razlikuje od drugih, srodnih oblasti?

Dragan: Ako hoću da letim i snimam, ja to moram da planiram mnogo unapred, jer je potrebno sedam unapred najaviti let Direktoratu, sačekati 30 dana na dozvolu od vojske, i tek onda pet dana unapred podneti zahtev Upravi letenja za alokaciju vazdušnog prostora. I sve to često ide mnogo brže, ali uz određene, ne toliko male troškove, što sve predstavlja kočnicu u ovom poslu. Sa druge strane, ako neko želi da leti svojim motornim zmajem ili lakim avionom, dovoljno je da najavi taj svoj let pola sata ranije Upravi letenja. To je jedna od stvari koju pokušavamo da izmenimo, jer je jasno da je potpuno besmisleno da se traži bilo kakva dozvola da bi leteo na Novom Beogradu između dva solitera. Pored toga, ljudi u Upravi letenja, Direktoratu za civilno vazduhoplovstvo i vojsci sada imaju solidan problem, jer sa istim kapacitetom obrađuju povećan broj zahteva koji šaljemo ja ili moje kolege. A okolnosti za snimanje mogu da se promene u pet minuta, a ne pet dana, i to je vrlo ograničavajuće, i za nas i za sve koji koriste naše usluge.

Helivideo

Helivideo, foto Dragan Trifunović

Na nivou Evrope većina zemalja je uvela neke zakone i propise, prema kojima nema upotrebe ovakvih letelica bez prethodne registracije, i za let bez dozvole su predviđene ozbiljne kazne. Ali za ljude koji su registrovani i kojima je to posao, kao što je meni, mislim da je znatno lakše nego ovde. Jer nisu to letelice upotrebljive samo za snimanje video materijala, već postoji širok spektar primena. Ako se na njih postave infracrvene kamere mogu da se koriste za kontrolu granica ili za pronalaženje nestalih ljudi u šumi ili bilo kakvim divljim predelima. Multi-spektralne kamere mogu da se koriste za kontrolu useva ili vinograda, jer mogu da pokažu da li neki deo zemljišta treba da se dodatno đubri ili navodnjava. Iako najveći broj ljudi u njima vidi samo igračku, a poneko i pretnju, bespilotne letelice će predstavljati ozbiljan tehnološki prodor u mnogim oblastima, a za neke od nas su već ozbiljan poslovni alat. A kao što vidite, mogu i da vam pomognu da svoj hobi pretvorite u kreativan i zanimljiv posao.

Posetite: Helivideo.rs i Youtube kanal

Poslednja izmena dana 14. maja 2016. u 18:57


Ivan Minić

Profesionalnu karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador. Prodao udeo u firmi investitorima iz Mađarske sa nepunih 23. godine i dobio…… Saznaj više »

Stefan Đaković

Rođen 1990. u Beogradu, profesionalnom fotografijom je počeo da se bavi 2008. godine, i do danas je uspešno sarađivao sa mnogim domaćim i svetskim kompanijama i brendovima, među kojima su Reebok, G-Shock, Mainstream, Home Center, Adidas, Shoestar, Telenor, Vip Mobile……. Saznaj više »

Vladimir Cerić

Već deceniju i po bavi se stvaranjem i uređivanjem sadržaja, i iza sebe ima preko 300 objavljenih članaka u štampanim i elektronskim medijima. Zahvaljujući specijalizaciji za IT i telekomunikacionu industriju imao je priliku da radi sa nekim od najvećih svetskih…… Saznaj više »


Prijavite grešku

OSTALI INTERVJUI

30. aprila 2018.

Holy SmokesTeksaški roštilj sa beogradskim šmekom

Kada hobi postane posao, koliko god on naporan bio i ma kakve probleme je potrebno prevazići, on postaje uživanje. Ovo je priča koja stoji iza Holy Smokes, teksaškog roštilja u Beogradu i Aleksandara Vulićevića, čoveka koji je bio spreman da…

23. aprila 2018.

Il PrimoŠkola kućnog kuvanja za prave gastronome

Slobodan Radeta, po obrazovanju hemičar, a po izboru i ljubavi gastronom, krajem 2010. godine pokrenuo je školu kućnog kuvanja Il Primo. U pitanju je mesto na kome svako, uz zabavu i odlično društvo, može naučiti kako se pripremaju različita jela…

16. aprila 2018.

Mile CvikMobilna aplikacija koja pomoć na putu donosi na jedan klik

Vladimir Šijaković, po zanimanju ekonomista sa 25 godina izuzetno uspešne karijere, danas je samouki programer koji, sa svojim timom, stoji iza aplikacije Mile Cvik. U pitanju je aplikacija preko koje, u slučaju da vam je potrebna pomoć na putu, brzo…

9. aprila 2018.

Slatka strastSrpska poslastičarnica koju Kinezi obožavaju

Danijela Glamočak poseduje dve fakultetske diplome, profesor je albanskog jezika i književnosti i diplomirani filolog grčkog jezika i književnosti.  Ipak, omiljeni jezik joj je poslastičarski. Jezik koji, bez obzira na kulturu i poreklo, uvek spaja ljude. Prevodilačkim poslom bavila se…