Od 1. maja 2018. sadržaj na portalu neće biti ažuriran.
klik za meni

Dug put koji je prešao, od novinara lokalnog lista do iskusnog digitalnog stratega u Velikoj Britaniji, nije nimalo izmenio Lazara Džamića. I dalje je to neposredan, radoznao i srdačan čovek, od kojeg može mnogo da se nauči, i koji ponekad hirurški precizno oslikava pojave u lokalnom i globalnom društvu. Svoja razmišljanja na temu sličnosti i razlika između Srbije i Velike Britanije pretočio je u knjigu „Čaj od šljiva“, a mi smo iskoristili njenu nedavnu promociju u Beogradu da razgovaramo sa Lazarom o preduzetništvu i tome kakve veze ima brendiranje sa prodajom jaja na pijaci.

MF: Vi ste jedan od ljudi koji, možda na najbolji način, uspeva da secira srpski mentalitet i objasni šta je ono što karakteriše prosečnog Srbina. Šta je to što ga onemogućava da bude dobar preduzetnik i kako može to da prevaziđe?

Lazar Džamić: Preduzetnici ili na neki način reflektuju sve prednosti i mane mentaliteta jednog naroda, ili su potpuno drugačiji od tog mentaliteta. Čak i u Engleskoj vi ćete videti preduzetnike koji su drugačiji, nisu uštogljeni poslovni ljudi i imaju neku svoju ekscentričnu priču. Ja poznajem mnogo drugačijih domaćih preduzetnika, koji jednim okom gledaju šta se dešava u svetu i pokušavaju da budu pre svega pozitivni. Da tretiraju svaki problem kao priliku da nešto urade i da nađu šansu za sebe. A, naravno, sreo sam i mnogo onih drugih, kod kojih je sve nemoguće, stalno nešto „treba“, traže pomoć sa strane ili od države, i sve gledaju vrlo negativno, kroz restrikcije i ograničenja, umesto kroz mogućnosti. Kao da očekuju da se desi neko čudo.

Po meni, možda prva stvar koju bi srpski preduzetnik trebalo da uradi je da promeni taj mentalni okvir i da posmatra sve ove naše probleme kao prilike za rešavanje tih problema i prilike za zaradu i uspeh u tom okviru. Drugo, mora da bude pametan sa modelima naplate i traži na koji način može da unovči to što radi, na jednom tržištu na kojem nema mnogo para i gde niko nikome ne plaća, da proveri da li su ti načini u ovoj zemlji ili možda van nje. I kao treće, bilo bi mudro da se ugleda na digitalne preduzetnike u Srbiji, ljude koji se bave proizvodima i uslugama u digitalnoj sferi i ne zavise toliko od fizičke prisutnosti, već prodaju i razvijaju se u digitalnom prostoru, kojima je čitav svet tržište.

Lazar Džamić

Lazar Džamić, foto Stefan Đaković

U digitalnom prostoru izvoz se radi tako što pritisnete dugme i vi ste izvezli nešto. Takvi preduzetnici u suštini nemaju nikakva ograničenja, geografska ili fizička. I naravno da će u tom svetu naplata biti mnogo bolja i jednostavnija, i mislim da je to velika prilika za domaće preduzetnike da razviju svoje ideje. Naravno, moraju da znaju kako preduzetništvo funkcioniše, na koji način se firma podiže i kako prelazi iz tih prvih, osnovnih koraka u nešto što ima pet ili deset zaposlenih. Dobra stvar je što je svo to znanje besplatno i dostupno svima na internetu, što naravno zahteva znanje engleskog jezika, ali ja mislim da bi svaki preduzetnik, svaka obrazovana osoba u današnje vreme trebala da zna engleski, jer je to univerzalni jezik svetske kulture i biznisa.

I trebalo bi da uče. Preduzetnici mnogo moraju da uče. Stalno. Svaka nova faza preduzetništva i razvoja firme donosi nove izazove, i oni moraju da budu spremni za te izazove, da znaju šta dolazi sledeće i koje su strategije i taktike potrebne da bi se odgovorilo izazovima koji slede. Da bi bio uspešan, preduzetnik uvek mora da gleda jedan korak ispred sebe.

Lazar Džamić

Lazar Džamić, foto Stefan Đaković

MF: Pre više od 20 godina napisali ste priručnik koji je pomagao krajinskim izbeglicama, ljudima u jako teškoj situaciji, da uz neke minimalne investicije, pokrenu nešto jako malo, ali održivo. Situacija se od tada umnogome popravila, ali većina principa koje ste tada postavili važi i danas.

Lazar: Ja zaista mislim da ne postoji velika razlika između malih i velikih firmi u smislu marketinga ili brendinga. Prva i osnovna stvar je da sve polazi od potrošača, i ja često kažem da marketing i brendiranje predstavljaju šetnju unazad. Pođete od potrošača, od toga šta su njegove potrebe, njegove navike, način na koji percipira svet oko sebe, i onda krenete da šetate unazad, da pravite svoju strukturu oko toga i tražite kako da svemu tome odgovorite na pravi način. Prvo i osnovno je da saznate kako ljudi kupuju tu uslugu ili robu koju prodajete, da li kupuju po navici ili o tome uopšte ne razmišljaju, i onda tražite put kako da uđete u taj krug navike. Ako postoji interakcija licem u lice, tragaćete za načinima kojima možete da utičete na perceptivne sposobnosti potrošača, da vas vidi u boljoj slici nego nekog drugog.

Za vreme rata na našim prostorima radio sam sa izbeglicama iz Krajine, ljudima koji su zaista izgubili sve. Neki među njima su dobili mikro kredite, od recimo 500 ili 1000 maraka, da pokrenu neki mali biznis, i uglavnom su kupovali kokoške kako bi mogli da prodaju jaja na pijaci. Ja sam za njih razvio metodologiju od 10 načina na koje mogu da brendiraju jaja na pijaci i kako mogu praktično da se „igraju“ sa autentičnošću. Ideje sam dobio od jedne bake sa Banovog brda, koja je prodavala jaja i imala genijalan pristup. Dok su svi ostali prodavali jaja klase A, B i C, ona je umesto „A klasa“ na kartončić postavljen na tezgi rukom napisala „za decu“. Iako su ta jaja bila mnogo skuplja od drugih jaja, praktično najskuplja na pijaci, upravo ta su se prva prodavala, jer ljudi hoće samo najbolje za svoju decu, a ta baka je pronašla način da igrajući na kartu emocije dopre do njihovih novčanika.

Ja tvrdim da ne postoji dosadan proizvod ili dosadna usluga, postoji samo dosadan način da se o tome priča. Znači, prvo i osnovno je da osmisliš način kako da emocionalizuješ nešto tako svakodnevno kao što su jaja. Eto, nazovi ih drugačije, ili daj kokama imena, pa kažeš ovo su jaja od Pirke, ovo su od Olgice, i odjednom ljudi kupuju od osobe, a ne od neke tamo babe koja ima kokoške. Stavi malo suvog lišća na tezgu i malo slame, da se prenese taj utisak autentičnog, domaćeg, napravi celu tu priču tako da prenosi poruku „ovo je domaće, ovo je autentično“, i to je ono gde će ljudi prvo doći.

Ti ljudi su primenjivali pravila koja sam im ja dao, i bilo mi je jako drago da čujem da su mnogi od njih uspevali da prvi na pijaci svakog dana prodaju svoja jaja, da su razvijali taj posao i na bazi toga dobijali veće kredite. Jedan od njih mi je posle šest meseci došao i rekao „Moram da vam se zahvalim, ponovo ste stavili cenu na moje grudi“, u smislu da je ponovo osećao da je dobio ličnu vrednost. To mi je verovatno najbolji profesionalni kompliment koji sam ikada dobio. Dakle, ono što bih ja preporučio preduzetnicima je razmišljaju o potrošačima i tome kako oni kupuju i razmišljaju povodom tog proizvoda, i da će na taj način otkriti kako da kreiraju svoju priču. Svaki proizvod i usluga imaju neku svoju priču, kako su nastali, kako su se razvijali, i te zanimljive i često jedinstvene priče bi trebalo koristiti u brendiranju.

Lazar Džamić

Lazar Džamić, foto Stefan Đaković

MF: U vašoj prvoj knjizi „Cvjećarnica u Kući cveća“ i predavanjima koja ste tada držali pravili ste paralelu između stripa „Alan Ford“ i Srbije. Ima li i dalje mnogo Grunfova u Srbiji i zašto ih nema toliko u Londonu?

Lazar: Ja mislim da ih i dalje ima mnogo u Srbiji, jer mi iz nužde nekako iscedimo i poslednju kap vrednosti iz raznih resursa. I zbog toga je meni drago da vidim da se kod nas i dalje popravljaju stvari kao što su kišobrani, ručne torbice i cipele, dok se u Londonu one bacaju, i ja tamo bukvalno nemam gde da odem da popravim kišobran ako se polomi. Mislim da je to dobra praksa, da se ljudi uče štedljivosti i maksimalnom iskorišćenju raspoloživih resursa. Zato su Grunfovi dobri, jer oni upravo to rade – pokušavaju da ni iz čega naprave nešto, i to je dobra strana našeg mentaliteta koju bih voleo da zadržimo.

S druge strane, moramo da shvatimo da diletantizam može da zaustavi put ka profesionalizmu, jer nas prečesto tera da prihvatimo nešto što je „dovoljno dobro“. Englezi kažu „dovoljno dobro je uvek neprijatelj odličnog“, i dok mi budemo zadovoljni i kažemo „ma dobro, neka, važno je da radi“, to nas sprečava da dobijemo nešto bolje, i mislim da nama prečesto nedostaje taj korak dalje. Mi smo sjajni da se snađemo i da nešto „nabudžimo“ da to nekako radi, ali onog momenta kad treba da napravimo taj dodatni korak, da to bude lepše, bolje dizajnirano, ima malo bolje upotrebne karakteristike, najčešće se ne potrudimo. I mislim da je problem delimično mentalitetski, a ne materijalni. Grunfova i dalje ima u Srbiji, i treba da ih bude, a u Engleskoj ih nema upravo zato što je to društvo sa mnogo više resursa, naviknuto da kupuje stvari, a ne da ih popravlja.

Lazar Džamić

Lazar Džamić, foto Stefan Đaković

MF: Vi ste pre 17 godina otišli iz Srbije i svoje mesto našli u Londonu. Kako izgleda biti neko ko je 90-ih živeo i radio u Srbiji i tada dolazi u centar sveta u industriji u kojoj radi? Da li je to bio šok, a sa druge strane, koje su najzanimljivije vrednosti koje ste vi njima doneli?

Lazar: Definitivno je bio šok. Prvi i osnovni šok je bio kada sam shvatio koliko ne znam, čak i u mojoj profesiji. Mene su ljudi znali kao nekog sa nekim imenom u domaćem marketingu, i tek kada sam otišao u London shvatio sam koliko zapravo vrlo malo znam o tome. Neke ljude bi to ubilo, ali ja sam dobar u tome da se nosim sa sopstvenim poniženjima i shvatio sam da moram da naučim, nema mi druge. I onda sam, umesto da odem tamo da njima prodajem pamet, u prvo vreme učio od njih. Ali sam imao sreću da se prva firma u kojoj sam radio bavila digitalnim prostorom, i ja sam tu naučio kako funkcionišu nove tehnologije i internet. I kada su velike agencije počele da posmatraju taj digitalni prostor, ja sam bio jedan od ne mnogo ljudi u Engleskoj u to vreme koji je znao i tradicionalni marketing i razumeo taj novi svet.

I u tom trenutku sam shvatio da najzad mogu da prodajem, i da budem interesantan njima kao prevodilac sa jezika tradicionalnog marketinga na digitalni i obrnuto. To je bio moj adut, jer nisam išao i pravio se da znam tradicionalni marketing bolje od njih, pošto to nisam znao, ali sam znao nešto što oni nisu toliko dobro poznavali, a bilo im je potrebno. I na tu kartu sam igrao desetak godina, dok nisam dobio dovoljno dubine i u tradicionalnom i u digitalnom marketingu da bih mogao da se smatram ekspertom nezavisno od te neke teritorije između.

Moram da priznam, nije bilo tu mnogo nekih mentalitetskih stvari koje sam ja njima doneo. Možda sam ja bio malo fleksibilniji u smislu prilagođavanja situacijama, i mogao sam brže da reagujem na promene od njih. Nesigurnost mi nije bila strana jer je kod nas to vrlo tipična karakteristika, da niko ne zna šta se dešava, i meni je to bilo manje naporno i stresno nego njima, koji su navikli na strukturu i na neki red. Neka ta mirnoća prihvatanja nesigurnosti, to je nešto što sam doneo odavde.

Lazar Džamić

Lazar Džamić, foto Stefan Đaković

MF: Upravo ste i zvanično predstavili knjigu „Čaj od šljiva“, čiji je prvi tiraž vrlo brzo praktično rasprodat i koja je, prema fotografijama koje viđamo po društvenim mrežama, već stigla i do najudaljenijih delova sveta. O čemu govori vaša nova knjiga?

Lazar: „Čaj od šljiva“ je kolekcija od 30 eseja koje sam ja pisao tokom proteklih par godina za beogradski Novi Magazin. U suštini, to je bio moj pokušaj da Englesku objasnim sebi. Edward W. Said, poznati intelektualac koji je kreirao koncept orijentalizma, je napisao u svom poznatom eseju o izbeglištvu da kada se čovek nađe u emigraciji, ta nova stvarnost u novoj zemlji ima karakteristike fikcije, jedne potpuno nove stvarnosti koja mora da se čita na određeni način da bi se uspešno funkcionisalo u njoj.

Tako sam ja kroz ove priče sam sebi, kroz razgovore sa mojom ženom i čisto kroz svoja razmišljanja na putu za posao i sa posla, pokušavao da objasnim sebi to novo društvo u kojem sam se našao. Englezi zaista jesu različiti od ostatka sveta, pa samim time i od nas. Jednostavno me je zanimalo kako i zašto se to desilo, ali sam to pokušao da uradim na neki moj način, umesto da koristim neke standardne predrasude, na primer da su Englezi hladni. To nije baš sasvim tačno, jer oni jednostavno imaju drugačiji način poštovanja privatnosti, ličnog prostora i drugih ljudi. Ta neka nova stvarnost u kojoj sam se našao me je navela da počnem da pišem te eseje, da pokušam da svojim prijateljima u Srbiji objasnim neke stvari koje se vrlo često smatraju kao stereotipi, a za koje mislim da nisu tačni. I naravno, da prikažem neke stvari koje jesu stereotipi i jesu tačne, a mene je zanimalo zašto su postale baš takve.

Potražite u knjižarama: Čaj od šljiva i Cvjećarnica u kući cveća

Poslednja izmena dana 2. aprila 2016. u 15:22


Ivan Minić

Profesionalnu karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador. Prodao udeo u firmi investitorima iz Mađarske sa nepunih 23. godine i dobio…… Saznaj više »

Stefan Đaković

Rođen 1990. u Beogradu, profesionalnom fotografijom je počeo da se bavi 2008. godine, i do danas je uspešno sarađivao sa mnogim domaćim i svetskim kompanijama i brendovima, među kojima su Reebok, G-Shock, Mainstream, Home Center, Adidas, Shoestar, Telenor, Vip Mobile……. Saznaj više »

Vladimir Cerić

Već deceniju i po bavi se stvaranjem i uređivanjem sadržaja, i iza sebe ima preko 300 objavljenih članaka u štampanim i elektronskim medijima. Zahvaljujući specijalizaciji za IT i telekomunikacionu industriju imao je priliku da radi sa nekim od najvećih svetskih…… Saznaj više »


Prijavite grešku

OSTALI INTERVJUI

30. aprila 2018.

Holy SmokesTeksaški roštilj sa beogradskim šmekom

Kada hobi postane posao, koliko god on naporan bio i ma kakve probleme je potrebno prevazići, on postaje uživanje. Ovo je priča koja stoji iza Holy Smokes, teksaškog roštilja u Beogradu i Aleksandara Vulićevića, čoveka koji je bio spreman da…

23. aprila 2018.

Il PrimoŠkola kućnog kuvanja za prave gastronome

Slobodan Radeta, po obrazovanju hemičar, a po izboru i ljubavi gastronom, krajem 2010. godine pokrenuo je školu kućnog kuvanja Il Primo. U pitanju je mesto na kome svako, uz zabavu i odlično društvo, može naučiti kako se pripremaju različita jela…

16. aprila 2018.

Mile CvikMobilna aplikacija koja pomoć na putu donosi na jedan klik

Vladimir Šijaković, po zanimanju ekonomista sa 25 godina izuzetno uspešne karijere, danas je samouki programer koji, sa svojim timom, stoji iza aplikacije Mile Cvik. U pitanju je aplikacija preko koje, u slučaju da vam je potrebna pomoć na putu, brzo…

9. aprila 2018.

Slatka strastSrpska poslastičarnica koju Kinezi obožavaju

Danijela Glamočak poseduje dve fakultetske diplome, profesor je albanskog jezika i književnosti i diplomirani filolog grčkog jezika i književnosti.  Ipak, omiljeni jezik joj je poslastičarski. Jezik koji, bez obzira na kulturu i poreklo, uvek spaja ljude. Prevodilačkim poslom bavila se…