Od 1. maja 2018. sadržaj na portalu neće biti ažuriran.
klik za meni

Filologija, marketing, IT, kozmetička industrija, oklagije i kolači imaju nešto zajedničko. Ovom prilikom ih spaja Ana Bajagić, koja je prošla kroz sve ove segmente da bi našla mesto na kome se poslovni uspeh i lična sreća poklapaju. To znači da je teško staviti titulu pored njenog imena a da to ne zvuči kao kliše (mama – preduzetnica, poslovna žena, domaćica) te vas ostavljamo na vratima priče koja umesto toga govori o odlučnosti i upornosti.

MF: Kako si došla na ideju da se baviš proizvodnjom custom made oklagija?

Ana: Iako sam po zanimanju profesor italijanskog i engleskog jezika, nikada se nisam ozbiljno bavila ovim poslom. Počela sam da radim sa svojih 16 godina, što me je kasnije odvelo u marketinške vode – najpre u agencijama a onda sam se usko specijalizovala za marketing u IT industriji. U to vreme na svet je došlo moje prvo dete, a ja sam nakon porodiljskog odsustva započela drugi posao, ovog puta ulazeći u svet kozmetike koji me je takođe zanimao. Vodila sam firmu od 20 ljudi pri čemu moje radno vreme nije imalo početak i kraj – doslovno sam padala s nogu od posla.

Oklagiart

Oklagiart, foto Stefan Đaković

Sa ovog puta će me skrenuti jedna veoma nesrećna okolnost. Izgubila sam oca, što me je protreslo i podsetilo na to koliko je život kratak, a na koji način mu posvećujemo dane. Okrenula sam se porodici, dobila još jedno dete, i kada je došlo vreme da ponovo počnem da radim odlučila sam da će ovog puta biti drugačije. Ovog puta ću raditi nešto sama, po svojim pravilima i shodno svojim prioritetima.

Događa se da se u to vreme bližio rođendan moje najbolje prijateljice. Kako sam ja od onih ljudi koji ljubav izjavljuju kolačima i pitama, želela sam da joj napravim nešto novo, lično i nesvakidašnje. Pošto je ona mama jedne porodice vatrenih obožavatelja Star Wars-a, palo mi je na pamet da pokušam da izrezbarim oklagiju ovim motivima – ne samo što je unikatna, već će imati i upotrebnu vrednost. Rođendan je stigao i njena fantastična reakcija je rodila ideju da bi ovaj mali projekat možda mogao da se unovči. Kupila sam još 10 oklagija, izrezbarila ih i poklonila prijateljima. Još jednom, svi su bili oduševljeni! Sledilo je još 20 komada, a onda odlučujem da se zaista uozbiljim i počnem da radim na svom brendu.

Oklagiart

Oklagiart, foto Stefan Đaković

MF: Kako si koncipirala svoj proizvod i došla do kupaca?

Ana: Osim samog izgleda i kvaliteta oklagije, izuzetno je bitno da ostavlja dobar otisak. To je, praktično, šlag na torti. Ali nije bilo tako lako. Trebalo mi je mnogo vremena da preformulišem stare recepte i pomešam ih sa svojim novim idejama tako da i ukus i tekstura testa bude pogodna za „šaranje“ mojim oklagijama. To su dani i nedelje razmišljanja, mešenja, pečenja, bušenja, crtanja…dok nije ispalo baš kako sam zamislila, vodeći se parolom „ili radi kako treba ili nemoj da radiš“. Imala sam ogromnu podršku porodice i prijatelja, tako da nije bilo tako teško držati se perfekcionizma.

Kada je to bilo gotovo, došlo je vreme da plasiram svoj proizvod u svet. Stidljivo, ali sa mnogo samopouzdanja sam napravila Facebook stranicu na koju sam postavila nekoliko fotografija koje sam napravila mobilnim telefonom i – čekala. Nije prošlo nedelju dana kada sam se vveć zapitala da li ću moći da ispratim sve porudžbine koje sam dobila. Bio je kraj novembra 2016, bližila se Nova godina i to je zahtevalo rad u 3 smene kako bi sve oklagije na vreme stigle do budućih vlasnika. U rad se uključila cela porodica i nekako smo to izgurali. Onda sam se uplašila da je to bila početnička sreća, iliti sezonski polet, ali sa radošću mogu da kažem da je za ovih 7 meseci prodaja samo rasla.

Oklagiart

Oklagiart, foto Stefan Đaković

MF: Da li je ovaj posao ispunio tvoja očekivanja, budući da si želela nešto potpuno drugačije od svog pređašnjeg iskustva?

Ana: Na ovoj ideji sam radila predano i strastveno – za sebe, za svoju porodicu, za svoju decu. Već je to dovoljno jak motiv da budem jako zadovoljna. S jedne strane, tu je i srećna okolnost da moj muž ima stabilan posao i stalna primanja, te nije postojao rizik da ćemo ostati gladi ako Oklagiart ne uspe. Sa druge, tu je i velika želja da budem sa svojom porodicom, da stvaramo zajedno i da radim nešto u čemu zaista uživam. Svaka oklagija prolazi test kod mene, a onda odlazi na još strožije testiranje, u ruke mog sina koji ih testira na plastelinu i glinamolu. Tako smo došli i do ideje da pravimo i dečje oklagije, budući da male ručice ne mogu da iskoriste potencijal velikih oklagija.

Svaki dan je nova inspiracija, nova ideja koja me tera da ovome pristupam kao da nema nikakve rezerve i nakon svojih iskustava čvrsto verujem da se trud, upornost, rad, čekanje i mnogo strpljenja isplate, čak i ako ste u ekonomskoj sredini poput naše zemlje. Svaku oklagiju lično pakujem, vezujem mašnice, lepim nalepnice i s ljubavlju je šaljem u njen novi dom i smatram da je doprinos koji tom prilikom dajem višestruko vredniji od 15-časovnog radnog vremena u velikoj kompaniji.

Oklagiart

Oklagiart, foto Stefan Đaković

MF: Da li planirate proširenje, u smislu izvoza i palete proizvoda?

Ana: Samo mesec dana nakon što je zvanično počeo da postoji, Oklagiart je dobio ponude za prodaju u inostranstvu. Ja sam ih ipak odbila. Želela sam da prvo napravim prepoznatljiv brend, pa onda da ga distribuišem dalje, što se ispostavilo kao dobra odluka, budući da su mi se posle otvorila mnoga druga vrata. Sarađivali smo i sa pojedinim domaćim brendovima, a vremenom su oklagije počele da šire svoju namenu. Napravili smo niz dečjih oklagija koje ujedno služe kao pomagala za učenje, pa pomoću njih grupa mog sina u vrtiću uči brojeve, slova, životinje…

Oklagiart

Oklagiart, foto Stefan Đaković

MF: Kako izgleda proces nastanka jedne vaše oklagije?

Ana: Vrlo brzo smo prestali da kupujemo oklagije i dali se u proizvodnju naših, koje su tako specifične da su ljudi počeli da ih naručuju i u neizrezbarenoj varijanti. Njih po našem modelu pravi stolar, od bukovog drveta. Za to vreme kreiramo šare, uz pomoć dizajnera, koje se zatim graviraju laserom. Za svaku oklagiju laseru je potrebno oko 70 minuta, iza čega sledi čišćenje. S obzirom da se oklagije koriste za pripremanje hrane, čišćenje je dugo i temeljno – oklagija se prvo iskuvava na visokim temperaturama, suši se, zatim se šmirgla i dezinfikuje, nakon čega se opet pere i prirodno suši.

Lepota drveta je njegova individualnost – ne postoje dve identične oklagije i mene posebno raduje kada stigne neka sa specifičnim godovima. Kada su oklagije spremne, pakuju se i šalju sa posebnim uputsvima za održavanje i pripremu testa savršenog za šare i lične poruke koje želite na svojim kolačićima.

Posetite: Oklagiart

Poslednja izmena dana 18. maja 2017. u 20:12


Ivan Minić

Profesionalnu karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador. Prodao udeo u firmi investitorima iz Mađarske sa nepunih 23. godine i dobio…… Saznaj više »

Stefan Đaković

Rođen 1990. u Beogradu, profesionalnom fotografijom je počeo da se bavi 2008. godine, i do danas je uspešno sarađivao sa mnogim domaćim i svetskim kompanijama i brendovima, među kojima su Reebok, G-Shock, Mainstream, Home Center, Adidas, Shoestar, Telenor, Vip Mobile……. Saznaj više »

Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.


Prijavite grešku

OSTALI INTERVJUI

30. aprila 2018.

Holy SmokesTeksaški roštilj sa beogradskim šmekom

Kada hobi postane posao, koliko god on naporan bio i ma kakve probleme je potrebno prevazići, on postaje uživanje. Ovo je priča koja stoji iza Holy Smokes, teksaškog roštilja u Beogradu i Aleksandara Vulićevića, čoveka koji je bio spreman da…

23. aprila 2018.

Il PrimoŠkola kućnog kuvanja za prave gastronome

Slobodan Radeta, po obrazovanju hemičar, a po izboru i ljubavi gastronom, krajem 2010. godine pokrenuo je školu kućnog kuvanja Il Primo. U pitanju je mesto na kome svako, uz zabavu i odlično društvo, može naučiti kako se pripremaju različita jela…

16. aprila 2018.

Mile CvikMobilna aplikacija koja pomoć na putu donosi na jedan klik

Vladimir Šijaković, po zanimanju ekonomista sa 25 godina izuzetno uspešne karijere, danas je samouki programer koji, sa svojim timom, stoji iza aplikacije Mile Cvik. U pitanju je aplikacija preko koje, u slučaju da vam je potrebna pomoć na putu, brzo…

9. aprila 2018.

Slatka strastSrpska poslastičarnica koju Kinezi obožavaju

Danijela Glamočak poseduje dve fakultetske diplome, profesor je albanskog jezika i književnosti i diplomirani filolog grčkog jezika i književnosti.  Ipak, omiljeni jezik joj je poslastičarski. Jezik koji, bez obzira na kulturu i poreklo, uvek spaja ljude. Prevodilačkim poslom bavila se…