Od 1. maja 2018. sadržaj na portalu neće biti ažuriran.
klik za meni

SCS.plusTvoj posao je utakmica koju igraš protiv sebe

26. septembra 2016.

Ponovo se vraćamo u Timočku krajinu, nekada vrlo razvijenu industrijsku zonu Srbije. Ljupki Knjaževac danas krije nekolicinu fabrika koje posluju veoma uspešno, a od kojih nam je jedna ispričala svoju dvadeset godina dugu priču koja, kako se čini, nema kraj. Februara 1997. godine osnovana je kompanija SCS.plus, u tom trenutku brojeći dvanaestoro zaposlenih. Danas ih je u ovom kolektivu 113, a broj tržišta na kojima se nalaze iz godine u godinu raste. Sve to vreme se na čelu preduzeća nalaze Dragan Rakočević i Lidija Nikolić, koja je ovog puta razgovarala sa nama.

Lidija: Te 1997. godine smo zvanično započeli proizvodnju, koja je tokom godina širila svoj spektar – od sedišta, naslona, školskih klupa do čitave opreme za vrtiće, škole, kafiće i restorane u vidu stolova i stolica i drugog nameštaja. Nismo znali kuda će teći naše poslovanje, ali smo se u startu složili oko jedne stvari: ono mora neprekidno ići uzlaznom putanjom. Ako stagniramo, to znači da, šire gledano, nazadujemo. Tokom godina smo, međutim, nailazili na mnogo izazova i prepreka, ali nas je ova zamišljena linija koja uvek vodi uzbrdo držala i pre ili kasnije dovodila do cilja. O tome govori i sam početak našeg poslovanja: Puni motivacije, želje i ideje, sa zanatom u rukama, jednu stvar ipak nismo imali – finansijska sredstva.

Frame

SCS.plus, foto Stefan Đaković

Tako smo sklopili partnerstvo sa partnerima iz Italije koji su imali sve što je nama falilo, pa i kontakte i vezu sa italijanskim tržištem. Posao se ubrzo zahuhtao, ali se, nažalost, zahuhtavalo i nešto drugo – političke prilike u našoj zemlji su bile takve da su se naši partneri osećali sve manje sigurnim, što je 2002. godine rezultiralo prekidom saradnje. Jednostavno, napustili su zemlju a mi smo ostali bez tržišta, bez kupaca. Šta smo drugo mogli nego da zagrizemo još jače?

Tako je i bilo: U doba kada internet nije bio ni izbliza razvijen kao danas, a za sva tržišta su nam bile potrebne vize, pronalaženje kupca je bio mnogo veći zalogaj nego danas. Kontaktirali smo naše ambasade u zemljama čije smo tržište pokušavali da osvojimo, i to putem faksa, obraćali se tamošnjim atešeima za privredu i gde god smo dobili nagoveštaj pozitivnog odgovora odlazili smo lično. Nismo se zaustavljali.

Frame

SCS.plus, foto Stefan Đaković

MF: Kako je izgledao vaš put do stranog tržišta?

Lidija: To je za nas bio dokaz da se upornošću i istrajnošću sve može postići. Imali smo sreću da jedna holandska firma čuje za nas, sa kojom smo sklopili i prvi ugovor ove vrste – isporučivali smo im 2000 garnitura mesečno. Naši kapaciteti su u tom trenutku bili ograničeni, ali nismo želeli da odbijamo ponude, borili smo se. U isto vreme smo radili i za domaće tržište gde smo opremali nekoliko škola, a odlaskom u Nemačku dobijamo još tri kupca. Najveći od njh je bio i najveći izazov sa kojim smo se ikada susreli – proizvodnja samo za ovog klijenta iziskivala je 95% našeg kapaciteta. I ne samo to – izazov su predstavljali i standardi koje je ovaj kupac tražio. Rok isporuke, besprekoran kvalitet – sve je moralo da bude 100% u skladu sa njihovom zamisli. Zato i danas kažem – kvalitet nije ono što si zamislio, već ono što je zamislio kupac. To smo, međutim, shvatili na teži način.

Frame

SCS.plus, foto Stefan Đaković

Nakon isporuke u vrednosti od 80 hiljada maraka, usledio je poziv klijenta koji je objasnio da je roba koju smo poslali neupotrebljiva. Kvalitet – ništavan. To je za nas značilo bačen novac, deficit materijala, gubitak velikog kupca, jednom rečju – sunovrat. Nije nam bilo druge, seli smo u kola i otišli u Nemačku da pokušamo da pregovaramo sa namerom da spustimo cenu i spasemo bar deo ulaganja. Onda smo se susreli sa kontrolorom kvaliteta koji nam je donekle vratio samopouzdanje, objasnivši da je roba korektna, ali da je klijent ipak očekivao nešto više od toga. Na kraju se ispostavilo da je za novog dobavljača predstava uvek ista, sa ciljem zastrašivanja i dobijanja trajnog popusta. S tim na umu, uspeli smo da zadržimo ovog klijenta do današnjeg dana, s tim što smo uvek spremni na kritiku, jer znamo da će je biti ukoliko bude i najmanjeg nedostatka makar i na samo jednom komadu u kontigentu.

Ovakve muke su nas, međutim, motivisale da proizvodnju dovedemo do perfekcije. Svaki komad koji dobije lošu kritiku vraćamo u pogon, izučavamo i usmeravamo svoje radnike da ne ponavljaju ni najmanje greške. Trudimo se da kvalitet naše robe, proizvodnje i same tačnosti isporuke uvek napreduje, jer ako bismo jednom pristali na popust nikada ne bismo povratili staru cenu. Nakon toga su se reklamacije znatno smanjile, a mi smo ostali verni svojim principima.

Frame

SCS.plus, foto Stefan Đaković

MF: Osim konstantnog rasta, koji su to principi na kojima ste konciprali svoje preduzeće koji su vas doveli do ovakvog uspeha?

Lidija: Držimo se krilatice „prvo kupac, a ostalo ćemo lako“. I zaista je tako. Najbitnije nam je da saradnja bude kvalitetna koliko i sam proizvod, što nas dovodi do toga da budemo likvidni. Ja kao direktor uvek znam gde se nalazimo – kontrola sveukupnog stanja firme se vrši dnevno. Uvek znamo koje su nam snage i slabosti i trudimo se da ih ojačamo.

Primera radi, na samom početku smo imali problem manjka sirovina – narudžbine su bile prevelike za naše kapacitete a sirovinska baza zapravo nije ni postojala. Tako smo krenuli u potragu za proizvođačem i sklopili ekskluzivan ugovor sa jednom fabrikom u Bugarskoj koja sada radi samo za nas, po našim merama i dimenzijama. Kako bismo uvek bili na sigurnom, postoji pravilo da u zalihama uvek mora biti 100 kubika materijala, a planirani gubitak držimo na minimumu od 1,5%. A kada se radi o stručnom kadru, obučavamo i čuvamo svoje zaposlene – plata je redovna i iznad proseka, zaštita na radu maksimalna, a pravila stroga ali pravična, što nas je dovelo do toga da je svega tri čoveka otpušteno za ovih 20 godina. Odliv kadrova praktično ne postoji i to je čvrst temelj na kome stojimo.

Frame

SCS.plus, foto Stefan Đaković

Ovo redovno praćenje stanja i rezultata koje postižemo nam omogućava i dobar raspored vremena i kapaciteta – 65% je rezervisano za stalne kupce, dok preostalih 35% i treću smenu čuvamo za slučaj novih kupaca i neočekivanih porudžbina. To je neophodno kada imamo u vidu svoj cilj da svake godine dobijemo novog klijenta, a da pritom ne izgubimo nijednog starog – neki od njih su među najvećima u svojoj zemlji, tako da im isporučujemo preko milion komada mesečno.

Ipak, morate imati u vidu da brojke nisu sve što se računa kada je proizvodnja u pitanju. Teško da bi naš napredak bio ovako veliki i, što je još važnije, konstantan, da nismo pratili raznorazne programe, prihvatali savete stručnjaka i sarađivali sa kako iskusnim i renomiranim, tako i mladim dizajnerima koji su uneli osveženje u naše poslovanje.

Frame

SCS.plus, foto Stefan Đaković

MF: SCS.plus je izuzetan primer dobrog korišćenja programa razvoja i donacija. Možete li nam reći nešto više o tome?

Lidija: Mogu slobodno da kažem da svoj razvoj dugujemo upravo Fondu za razvoj Republike Srbije. Pored svih naših ideja i napora, finansije su stavka koja uvek nedostaje. Fondovi za koje se može aplicirati samo u granicama naše zemlje i u okviru našeg Ministarstva privrede su već odskočna daska za svakoga ko ispuni uslove konkursa, a nakon toga se uvek može gledati dalje – na regionalne i evropske fondove. U SCS-u proizvodnja kupuje nove mašine i to je krug koga se držimo – nema novih ulaganja dok se proizvod ne proda. Međutim, od nečega je trebalo početi i upravo tu smo uspeli da se izborimo za svoje mesto pod suncem. Iznos koji je nudilo Ministarstvo u kombinaciji sa kreditom nam je dozvolilo da kupimo nove mašine sa 5% učešća, dok smo obuku i prve plate radnika platili uz pomoć fonda Nacionalne službe za zapošljavanje. Dve decenije kasnije, svi krediti su isplaćeni a SCS je već uzeo peti kredit po redu, što dokazuje da u Srbiji zaista ima mogućnosti za razvoj poslovanja. Potrebna vam je samo prava informacija i upornost.

S obzirom da 95% naše proizvodnje čini izvoz, mi smo imali i tu mogućnost da se okrenemo i zemljama u koje izvozimo. Oduševilo nas je to što nekada nismo ni morali da tražimo – pomoć je sama dolazila do nas. Jedan finski program nam je omogućio pomoć iskusnog profesionalca iz ovog posla koji nas je tokom dve godine posećivao i davao nam savete za unapređenje proizvodnje. Isti čovek nas je zatim povezao sa još dva kupca u Švedskoj, gde smo zatim ostvarili i vezu sa Holandijom.

Frame

SCS.plus, foto Stefan Đaković

Za cenu avionske karte i simboličnih 5 evra dnevnice možeš da dobiješ sve – iskustvo sa mnogo ozbiljnijeg tržišta i čoveka koji će na tebe preneti svo svoje znanje. Tako su nam u posetu dolazili i ekonomisti, stručnjaci za tehnološke procese, stručnjaci za istraživanje tržišta… I svaka saradnja je otvarala nova vrata i prepuštala nas novoj saradnji. Možda je najznačajnija bila upravo ona prema kojoj sam isprva bila skeptična – jedna švajcarska organizacija nas je uključila u svoj program, gde smo na besplatnim treninzima i povremenim simpozijumima učili najpre o prodaji. Nije prošlo mnogo dok nam isti ti ljudi nisu ponudili sredstva za učešće na sajmu u Kelnu.

Iako smo i sami planirali da apliciramo za isti sajam, nismo ni slutili da će se neko ponuditi da nama plati ovo učešće, a treba imati na umu da samo jedan kvadratni metar izložbenog prostora košta između jedne i dve hiljade evra. Tu smo saznali za još jedan sajam, u Bad Zalcuflenu, za koji se ispostavilo da je među najprestižnijim u Evropi. Ovo fenomenalno iskustvo nam je donelo mnogo ponuda, dva nova kupca, brojne pozive na druge sajmove ali i neslućeni porast našeg rejtinga. Da prethodno nismo pronašli evropski program za pomoć preduzećima osnovanim van Evropske unije, verovatno ne bismo došli do svega toga. Zahvaljujući konkursu plaćeno nam je učešće koje bi nas stajalo oko 20 hiljada evra. Ali dogodilo se – sve je moguće ukoliko ste otvoreni, pratite i trudite se da iskoristite svaku priliku koja se ukaže.

Frame

SCS.plus, foto Stefan Đaković

MF: Imate i lepe planove za srpsko tržište. Kažite nam nešto više o njima i daljim planovima SCS-a.

Lidija: Kada se radi o Srbiji, naš problem je sledeći: Imamo nemački kvalitet po nacrtu nemačkih dizajnera, uz šta ide i cena u istom rangu. To znači da mi ne možemo da budemo konkuretni proizvođačima koji se drže ovdašnjih standarda niti da dobijemo tender jer nismo spremni da spuštamo nivo kvaliteta zarad manje cene, koja je ključni faktor.

Ipak, postoji nekolicina vrtića i sličnih ustanova u Beogradu koja za sebe zaista želi najbolje – stolicu koja je konstruisana po anatomiji tela deteta i prilagođena uzrastu, prirodne materijale i sigurnu, kvalitetnu izradu. S obzirom na sve to, naš ugovor sa nemačkim partnerima dozvoljava da stolice koje proizvodimo za njih i koje su testirane i drže visoke sertifikate prodajemo i u okviru Srbije i ostalih bivših jugoslovenskih republika. Tako smo odlučili da se prilagodimo i za domaće tržište zadržimo proizvodnu cenu, što je rezultiralo uspehom – ušli smo u škole.

Frame

SCS.plus, foto Stefan Đaković

Sledi nam inovacija u vidu proizvodnje plastike i gotovog pločastog nameštaja, što su programi koji će nam napraviti akumulaciju i osigurati nabavku novih mašina. Osmišljavamo nove proizvode, jurimo nova tržišta, unapređujemo kvalitet i stičemo osnovu za nove sertifikate kao potvrde vrednog i predanog rada.

Za mene je posao kao utakmica u kojoj se takmičiš sam sa sobom – nema spavanja, nema odustajanja, ne gledamo u sutra već deset godina u napred i prihvatamo sve što nam se pruži da dođemo do cilja.

Posetite: SCS.plus

Poslednja izmena dana 25. septembra 2016. u 18:04

Ivan Minić

Profesionalnu karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador. Prodao udeo u firmi investitorima iz Mađarske sa nepunih 23. godine i dobio…… Saznaj više »

Stefan Đaković

Rođen 1990. u Beogradu, profesionalnom fotografijom je počeo da se bavi 2008. godine, i do danas je uspešno sarađivao sa mnogim domaćim i svetskim kompanijama i brendovima, među kojima su Reebok, G-Shock, Mainstream, Home Center, Adidas, Shoestar, Telenor, Vip Mobile……. Saznaj više »

Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.

PRIJAVI GREŠKU POSTAVI PITANJE

Prijavite grešku

OSTALI INTERVJUI

30. aprila 2018.

Holy SmokesTeksaški roštilj sa beogradskim šmekom

Kada hobi postane posao, koliko god on naporan bio i ma kakve probleme je potrebno prevazići, on postaje uživanje. Ovo je priča koja stoji iza Holy Smokes, teksaškog roštilja u Beogradu i Aleksandara Vulićevića, čoveka koji je bio spreman da…

23. aprila 2018.

Il PrimoŠkola kućnog kuvanja za prave gastronome

Slobodan Radeta, po obrazovanju hemičar, a po izboru i ljubavi gastronom, krajem 2010. godine pokrenuo je školu kućnog kuvanja Il Primo. U pitanju je mesto na kome svako, uz zabavu i odlično društvo, može naučiti kako se pripremaju različita jela…

16. aprila 2018.

Mile CvikMobilna aplikacija koja pomoć na putu donosi na jedan klik

Vladimir Šijaković, po zanimanju ekonomista sa 25 godina izuzetno uspešne karijere, danas je samouki programer koji, sa svojim timom, stoji iza aplikacije Mile Cvik. U pitanju je aplikacija preko koje, u slučaju da vam je potrebna pomoć na putu, brzo…

9. aprila 2018.

Slatka strastSrpska poslastičarnica koju Kinezi obožavaju

Danijela Glamočak poseduje dve fakultetske diplome, profesor je albanskog jezika i književnosti i diplomirani filolog grčkog jezika i književnosti.  Ipak, omiljeni jezik joj je poslastičarski. Jezik koji, bez obzira na kulturu i poreklo, uvek spaja ljude. Prevodilačkim poslom bavila se…