Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim, ovo radim najbolje i (I hope) bolje od drugih.

Ovako je jednom pariskom žurnalu, na pitanje „Zbog čega pišete?“, odgovorio Danilo Kiš. Jedan od najznačajnijih književnika 20-og veka na ovim prostorima, kao svoj poziv, odabrao je jedinu delatnost za koju je smatrao da ume da je radi bolje od drugih.

U kontekstu Kišovog lika i dela, navedeni odgovor mogao bi se učiniti odveć skromnim. Međutim, može li biti da je vrednosti njegovih literarnih dela u suštinskom smislu doprinelo upravo ovakvo shvatanje soptvenog poziva?

Odgovarajući dalje na isto pitanje, pisac naposletku dodaje:

Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!

S jedne strane, Kiš nikada nije poricao svoj pesimistički pogled na svet. Međutim, iako je smatrao da običnom čoveku ne vredi mnogo da se prepušta pesimizmu, i te kako je bio svestan izazova puke egzistencije – pogotovo u vremenu i okruženju koje suštinski suzbija mogućnost čovekovog napretka.

I bio je u pravu. Jer, „kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija“.

A u svemu tome, potrebno je i preživeti, uprkos svim izazovima koje realnost čine pesimističnom. Preživeti, i istovremeno u tom procesu nekako pokušati ostvariti napredak u ljudskom smislu.

Osnovno pitanje glasi – kako?

Može li se u nezadovoljstvu naći ključ opstanka?

„Čin pisanja jeste čin optimizma. Ne biste se potrudili to da radite ukoliko ne osećate da je važno.“

Ovo su reči američkog dramskog pisca Edvarda Albija, inače savremenika Danila Kiša. Kao pobunjenik koji nikada nije želeo da se uklopi u korporativni sistem, na njegov književni izraz uticale su i aktuelne društvene prilike. Iako ih razdvajaju dva kontinenta, i Kiš i Albi su se spisateljskom pozivu odazvali iz suštinski veoma sličnog impulsa.

Albi je bio neprilagođeni buntovnik koji se, na svoj način, sistemu odupirao putem pisane reči.

Kiš, pomalo „surov“ u svom viđenju sveta, svoje nezadovoljstvo je takođe iskazivao kroz pisanje. Na kraju, mogao je za sebe reći da u svojim knjigama nikada nije izdao istinski ljudske ciljeve.

Pri tome, osvrćući se na spisateljski poziv u širem smislu, smatrao je da svaki pisac mora tragati za formama izraza koje mu omogućavaju da nađe svoju istinu. Kiš je to postigao uobličavajući realnost koja ga je okruživala u umetničku formu, te upotrebljavajući tu istu realnost kao „sirovi materijal“ kome će dati određenu dozu imaginacije.

Jer, na kraju krajeva, od svega što je mogao raditi, to je bilo jedino što je smatrao da ume da radi najbolje.

I – preživeo je.

Kao i Edvard Albi, koji je u svom optimističnom činu – činu pisanja – takođe pronašao način kako da opstane.

Ako na polici ne vidiš knjigu koju tražiš – napiši je

Okolnosti u kojima običan čovek živi danas, ne razlikuju se u velikoj meri od onih u kojima su pomenuti autori stvarali svoje priče.

Običan čovek i dalje se suočava sa sistemom koji u manjoj ili većoj meri podriva suštinski ljudski napredak. I pokušava da u svemu tome preživi, tražeći tu svoju istinu i svoj poziv. A kako se do njih dolazi, objasnili su upravo Danilo Kiš i Edvard Albi.

Dakle, da biste od svog poziva (pre)živeli, potrebno je da se bavite onim što radite najbolje i (nadate se) bolje od drugih. I da to prepoznate kao čin optimizma, jer – ne biste to ni radili da iz nekog razloga u tome ne vidite smisao.

Za Albija i Kiša, taj poziv je bio pisanje. Za vas to može biti bilo šta u šta verujete i pritom to radite „iz stomaka“. A ukoliko ni sami još niste svesni šta želite, dobro se preispitajte čime zaista volite da se bavite i zbog čega to radite bolje od drugih.

I bacite se na posao.

Počnite da živite i pišete sopstvenu priču. To je možda najbolji način da nađete svoju istinu, ali i da vam poziv koji ste odabrali donese ličnu satisfakciju.

Nepunih godinu dana pre smrti, Danilo Kiš je izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a baveći se onim što je najbolje umeo, osvajao je značajne književne nagrade i povelje.

S druge strane, vaša priča možda neće, poput Kišovih, biti krunisana epohalnim priznanjima.

Ali će biti autentična i vredna čitanja.

Poslednja izmena dana 19. septembra 2016. u 01:11


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »