Istraživanje istorije vatrometa me je navelo da pročešljam internet enciklopediju u potrazi za još sumanutih ideja koje su, ovako ili onako, urodile plodom. Ispostavlja se da smo njima preplavljeni. Verovatno je dovoljno da se samo osvrnete oko sebe kako biste se susreli sa nečime što vam apsolutno ne treba, ali ste ga ipak kupili u nekom trenutku ludila (ili potrošačke slabosti). Ipak se nadam da kamen – kućni ljubimac nije jedan od njih.

Kamen-papir-dolari

Naime, sedamdesetih godina prošlog veka čovek po imenu Geri Dal je odlučo da ovu zamisao pretvori u realnost i zaradi na njoj. U kartonskoj kutiji sa prorezima za kiseonik, udobno ušuškan u postelju od vate, ležao je sivi oblutak čekajući svog vlasnika. Svaki od ovih paketića je stajao Dala manje od dolara, a zvanična maloprodajna cena iznosila je 3,95 dolara. Ko zna šta bi se sa ovim projektom desilo da mu izumitelj nije pripisao svrhu kućnog ljubimca, praćenu kampanjom koja kaže: “Ovo je ljubimac koga ne morate da hranite, ni da šetate, ni da kupate, možete svuda da ga vodite sa sobom, a ume i da sedne, legne, i da se kotrlja na komandu!” Prodato. Kako god zvučala, ideja je došla do svoje publike kojoj nije bilo žao da izdvoji četiri dolara za novog ljubimca, a pred Božić 1975. poslušni kamenčić je dostigao svoj vrhunac, kada je prodavan u hiljadama primeraka.

Plastične želje

Iako banalan, uspeh kamena u kutiji možda možemo da objasnimo time da je nekom bio duhovit. Sledeći projekat ne može da se pohvali ovom vrlinom, ali ga zato možemo ubrojati u mnoge koji su se izgradili na dve ljudske slabosti: lenjost (ne zaboravimo nedavnu pojavu oljuštenih pomorandži u plastičnim kutijama u supermarketima) i očajničku potragu za nadom (magične relikvije, vidovnjaci sa TV-a). Obe kategorije nas teraju da istovremeno preziremo i žalimo vrstu kojoj pripadamo i obema se iznova vraćamo. To zna i Ken Ejroni, koji je osnovao kompaniju Lucky Wishbone Co. koja se bavi proizvodnjom plastičnih jadaca. Na stranu karte, kristalne kugle, pa i kolačići sreće, kada nema živine u blizini uvek se možete obratiti američkoj kompaniji koja ima plastično tuce želja za sve. Tačnije, 30 000 komada dnevno. Ne mogu da razlučim na koliko načina je ovo dobro ili pogrešno, ali Lucky Wishbone posluje veoma uspešno. Ejroni je firmu otvorio u kasnim četrdesetim i nedugo zatim počeo da zarađuje naslućene sume novca. Najnovija marketinška strategija uključuje direktno obraćanje vegetarijancima, koji sada mogu bezbrižno da proslavljaju Dan Zahvalnosti, ravnopravno sa ostatkom porodice.

Deda Mrazova dnevnica

Jedan od ružnijih primera prodavanja nade stiže nam sa Aljaske. Zamisao je sledeća: registrovati adresu na Severnom polu i naplaćivati deset dolara za slanje “pisma od Deda Mraza”.  Da li bi iko želeo da doprinese ovoj vrsti preduzetništva? Itekako. Firma Santa Mail svakog Božića zaradi oko dva miliona dolara od roditelja koji šalju zahtev za pismo od Deda Mraza lično upućeno njihovom detetu. Iako je Coca Cola večno na optuženičkoj klupi zbog komercijalizacije Božićnih praznika, postoje mnogi koji su u ovoj nameri otišli nekoliko koraka dalje. S obzirom na to da broj poručenih pisama godišnje broji oko 200 000, ulazimo u začarani krug proizvođača i konzumenata u kome možemo da krivimo sve ili nikoga. Pismo koje stiže na kućnu adresu obraćaće se direktno devojčici ili dečaku kome je namenjeno, a možete i da izaberete da li će sadržina biti više hrišćanskog ili svakodnevnog duha. Da se poslovanje ne vrti samo u zenitu praznika, tu su i opcije Deda Mrazovih rođendanskih čestitki i razglednica od istog, ekskluzivnog pošiljaoca.

Televizijska bioenergija

Dokle god ovakvi proizvodi imaju svoje kupce, ne možemo im zameriti. Oni jasno stavljaju do znanja za šta dajete svoj novac. Krajnja tačka ove predugačke duži su oni isto tako menjaju očajničku potragu za srećom za novac zloupotrebljavajući mnogo škakljivije okolnosti od verskih praznika. To je, zapravo, tema kojoj nema kraja, ali dovoljno je navesti jedan primer koji je devedesetih “izbavljivao naš narod” iz raznih vrsta bede. Čovek se zvao Alan Čumak i svojevremeno je putem TV-a emitovao bioenergetske talase koje ste mogli da prikupljate u tegli vode koju je trebalo držati pored ekrana. Razume se da je potom dobijala isceliteljske moći. Isto tako ste mogli da kupite njegovu fotografiju (novu za svaki novi mesec, kao BusPlus) i lepite je na deo tela koji vas boli. Koliko god smešno bilo, Čumakova prevarantska akcija u datom mestu i trenutku nije ništa drugo pakla cigareta u svetu jednog pubertetlije ili novi pršteći šampanjac na stolu jedne Facebook kafane. Slamke su neophodne, i dolaze u raznim oblicima.

Šta je ovaj tekst hteo da kaže?

Pa, mogu se izvući dva zaključka. Jedan se tiče nezasitog konzumenta u svakom od nas, a drugi nepresušnog tržišta ideja. Da bi se završio sa entuzijazmom umesto kritikom, podsetiću sebe i svakog ko je izdvojio vreme da ovo pročita da uvek postoji mogućnost da ta zamisao koje se i sami pribojavamo naiđe na svoju publiku. Ako se osetite suviiše malim za projekat koji imate u glavi, setite se samo da je nekada na nekoj žurci počeo Bajaga i neko je odlučio da svi moraju u vozić. Ostalo je istorija.

 

Poslednja izmena dana 25. septembra 2016. u 16:57


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.