U većini slučajeva, prva asocijacija na frazu „sam svoj gazda” neretko uključuje i onu pomisao „Blago njemu!” – jer, on ima mogućnost da rukovodi akcijama u skladu sa poslovnim i profesionalnim ciljevima koje želi da postigne, pritom samostalno krojeći budućnost svoje firme. S vremena na vreme tu je i „luksuz” organizovanja radnog dana prema sopstvenim potrebama, a ukoliko preduzeće ostvari očekivani uspeh, zasluge za to pripadaju njegovom rukovodiocu – pri čemu on, sasvim opravdano, ubira i plodove svog rada.

Sa te tačke gledišta, na preduzetništvo se neretko gleda kao na oblast u kojoj osnivači i čelnici kompanija postaju sinonimi za odvažne lidere. Ono što pak, ostaje sakriveno od mnogih očiju – a što preduzetnici najbolje osećaju na svojoj koži – jesu izazovi zbog kojih, osim ukoliko postoji međusobno partnerstvo, ovakav način poslovanja može predstavljati krajnje usamljenički poduhvat. Uspeh i ugled kompanije, ali i samog rukovodioca koji njome upravlja, pritom se često nađu na svojevrsnim ispitima, oličenim u neizbežnim situacijama sa kojima se svaki „sam svoj gazda” suočava.

Kao prvo, tu je donošenje važnih odluka.

U određenom smislu, ovaj proces svakako predstavlja uzbudljiv izazov. Rukovodiocima nema ko da kaže „ne možeš to da radiš”, niti ih ograničava u smislu preduzimanja (ne)željenih akcija. Kao rezultat, preduzetnici pred sobom imaju gotovo neograničene mogućnosti u vidu slobode prilikom planiranja strategija, osmišljavanja načina za razvoj kompanije ili odluke o zapošljavanju kadrova.

I sve bi bilo savršeno da privilegija zvana „samostalno donošenje odluka” ne ide rame uz rame i sa velikom odgovornošću, praćenom srazmernom količinom stresa. Neophodnost donošenja većeg broja važnih odluka u kratkom vremenskom periodu ponekad sa sobom donosi i „neželjene efekte”, budući da upravo osećaj odgovornosti praćen stresom može negativno uticati na sposobnost procenjivanja njenih dobrih i loših strana.

A jedan od glavnih razloga za to je nedostatak nadređenih.

Činjenica je da šefovi i rukovodioci predstavljaju „vrh piramide” u preduzeću ili firmi. Iz ugla ostatka zaposlenih, to ponekad deluje kao „baš je super biti šef, jer njegova je uvek poslednja”. U realnosti, međutim, većina njih funkcioniše u sistemu u kome upravo činjenica da postoji neko na višoj poziciji uliva određeni osećaj sigurnosti. Rukovodiocu je moguće obratiti se za savet, osloniti se na njega u situacijama kada se javi nesigurnost prilikom preduzimanja akcija i proveriti da li je neki posao dobro obavljen.

A kada je neko na poziciji rukovodioca, takva podrška uglavnom izostaje. Tada ono „njegova je poslednja” postaje mač sa dve oštrice, gde nije baš svejedno za koju od te dve oštrice će se opredeliti. Jedna pogrešna procena u stanju je da izazove pravi domino efekat, koji ponekad neće zaobići ni one kojima se čini kako je „baš super biti šef”.

Jer, uz ono „njegova je poslednja” dolazi i suočavanje sa mogućnošću poraza.

Kada se u obzir uzme činjenica da nemali broj novoosnovanih preduzeća doživi krah već tokom prvih nekoliko godina poslovanja, jasno je da mogućnost neuspeha postaje realna opcija. Bez obzira na uloženi trud i pažljivo planiranje, svest o tome da i jedna „sitna” ili nehotična pogreška može imati poguban efekat, izazov je koji postaje sastavni deo procesa upravljanja kompanijom.

U svemu tome, kao lideri preduzeća, rukovodioci moraju ostati „hladne glave” tokom suočavanja sa gotovo svakodnevnim izazovima ovog tipa – što u većini slučajeva zvuči mnogo lakše nego što zaista jeste.

Iz prostog razloga što takav izazov, između ostalog, podrazumeva i preuzimanje odgovornosti.

Kada se, nakon gomile neprospavanih noći, promišljanja, planiranja strategija i donošenja sitnih i krupnih odluka jedna firma izbori za svoje mesto pod predzetničkim suncem, zasluge za ostvarene rezultate idu, naravno, rukovodiocu. A kada, nakon iste te gomile neprospavanih noći, donešenih odluka i poduzetih akcija jedna nehotična pogrešna procena rezultira neuspehom, odgovornost za neostvarene rezultate preuzima – naravno, rukovodilac.

A koliko stres i osećaj odgovornosti u takvim situacijama mogu uticati na motivaciju i mentalnu snagu potrebnu za njihovo prevazilaženje, znaju – naravno, rukovodioci.

Na kraju, kao rezultat svega navedenog neretko se javlja i osećaj izolovanosti.

Ulaganje ogromne količina vremena, volje i upornosti u razvoj sopstvenog biznisa i postizanje vidljivih rezultata nešto je sa čim se suočavaju preduzetnici koji već imaju određeni autoritet u svetu biznisa, ali i oni koji se tek upoznaju sa tim šta zapravo znači biti preduzetnik. U zavisnosti od branše ili oblasti poslovanja, upravo kombinacija svih ovih izazova u različitim kontekstima i okolnostima ponekad stvara onaj utisak da preduzetnička delatnost predstavlja specifičan usamljenički poduhvat.

Iako neizbežne, ovakve situacije s druge strane predstavljaju svojevrsnu mogućnost suočavanja sa sopstvenim ograničenjima – kako na profesionalnom, tako i na ličnom nivou. Ono što je pri tome od ključne važnosti jeste sam pristup, odnosno način na koji će se neko sa njima suočiti.

A ukoliko se, umesto kao nepremostive prepreke, sagledaju kao prilike da se ista ta ograničenja nadmaše, neosporno je da i ovakve situacije predstavljaju dragocene lekcije čije savladavanje donosi šanse za kontinuirani napredak i prevazilaženje sopstvenih limita.

Poslednja izmena dana 12. januara 2017. u 00:43


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »