Blokbaster. Danas opšte prihvaćeni izraz koji označava filmski žanr u koji su uloženi milioni, a od koga se očekuju milijarde u zaradi. Međutim pre četiri decenije to nije bilo baš tako. Svi veliki filmovi poput „Quo Vadis“, „Deset božijih zapovesti“ i „Ben Hura“ su se smatrali blokbasterima čisto na osnovu zarade na blagajnama.

Davne 1974. godine u knjižarama se pojavljuje roman Pitera Benčlija naslovljen „Ajkula“, o velikoj beloj ajkuli koja teroriše gradić na obali Nove Engleske. Dva Holivudska producenta, Ričard D. Zanuk i  Dejvid Braun, su ugledali priliku sa lakom zaradom i „letnjim hitom koji će ubrzo biti zaboravljen od strane filmske industrije“. Iako su u početku želeli prekaljenog reditelja poput Džona „Sedam veličanstvenih“ Sturdžiza, posao su ipak ponudili mladom reditelju željnom dokazivanja – Stivenu Spilbergu. Negde na pola priprema za snimanje Spilberg se uzjogunio i želeo je da napusti film, bojeći se da će zauvek režitati niskobudžetne filmove sa „kamionima i ajkulama“. Međutim, sprečen ugovorom ostao je tu gde je, rešen da snimi najbolji film o ajkuli koji je bioskopska publika ikada videla.

Studio je Spilbergu odobrio budžet od oko tri ipo miliona dolara i 55 snimajućih dana. Prvu verziju scenarija je napisao sam Piter Benčli, dok je finalnu verziju potpisao Karl Gotlib, do tada poznat kao pisac humorističkog sadržaja. Želeći da se fokusira na lov, koji je opisan na poslednjih 120 strana romana, reditelj izbacuje podzaplete i pojedine likove iz scenarija.

Iako su producenti želeli „velika imena“ poput Čarltona Hestona ili Li Marvina, Spilberg se bojao da bi to uništilo iluziju, te je unajmio „manje poznate face“ poput Roja Šajdera, Roberta Šoa i Ričarda Drajfusa. Prvi je čuo za film na zabavi i nametnuo se produkciji. Drugog su unajmili sami producenti, a treći je došao po nagovoru Džordža Lukasa.

Snimanje je počelo u maju 1974. godine u Masačusetsu. Za potrebe podvodnih snimaka je napravljena posebna vodonepropusna oprema koja je držala kameru u ravni bez obzira na talase, plimu ili oseku. Takođe, reditelj je zamolio da odeća i scenografija nemaju crvenih detalja, kako bi krv bila što upečatljivija.

Glavni negativac je bila 1:1 robotizovana replika velike bele ajkule, nazvana Brus kao omaž Spilbergovom advokatu. A onda su počeli problemi. Brus se kvario malo-malo i za njegovo osposobljavanje je bilo potrebno od nekoliko minuta do više sati. Ponekad i dana. Nevreme nije dozvolilo snimanje na otvorenom moru, pa su pojedine scene snimljene u brodu izvučenom na obalu sa pogledom na more kako bi se pružila iluzija otvorenog mora. Isti taj brod je u jednom trenuku, ničim izazvano, počeo da tone u sred kadra i ovog puta otvorenog mora, umalo ne utopivši glumce. Filmska traka bi ponekad bila neupotrebljiva usled slane vode koja je neprestano ulazila u kamere i kvarila ih.

Problemi su se produbili kada je Robert Šo morao da učestalo ide za Kanadu usled problema sa poreskom službom. Scenarista, Gotlib, je napustio snimanje kada mu brodski propeler umalo nije odrubio glavu. Šo i Ričard Drajfus su se potukli na setu jer je potonji likovao kako je bolji glumac usled novinske recenzije njegove predstave. Sve ovo je dovelo do toga da je vrlo malo materijala snimljeno tokom dana, što je predstavljalo problem reditelju jer nije imao šta da pokaže studiju.

Produkcijski novac je odlazio u etar. Vorner je pretio da će da zatvori snimanje i progna Spilberga iz Holivuda. Međutim mladi reditelj je bio istrajan. Umesto da očajava, okrenuo majstoru filmske neizvesnosti – Alfredu Hičkoku.

Hičkok je rekao: „Ako nešto ne možeš da pikažeš, nemoj. Ponekad je bolje samo nagovestiti nešto od toga da prikažeš svaki detalj. Mašta je hiljadu puta moćnija od realnosti.“. Spilberg je poslušao. Naterao je svog snimatelja da konstruiše skalameriju koja bi dozvolila podvodno snimanje, kako bi mogao da prikaže stvari iz vizure ajkule koja traži plen. U istom kadru bi smo mogli da vidimo i razdragane ljude iznad vode, kako se vesele u moru, i u moru, kako im se noge batrgaju dok im se prikrada nevidljivi predator. Napetost je podignuta i vizuelnom retorikom. Na primer, ponekad je podvodni snimak iz prvog lica bila ajkula. Ponekad ne. Ali publika nikada nije znala šta je kada. A neznanje stvara strah.

Takođe, svi ovi problemi i prekidi snimanja su doveli do toga da je Gotlib imao priliku da upegla scenario. Za rešavanje problematičnih dijaloga u scenariju doveden je Spilbergov ortak – Džon „Konan“ Milijus. Pakleno snimanje je završeno u oktobru 1974. godine, sa trostrukim brojem snimajućih dana. Spilberg nije prisustvovao poslednjoj klapi jer je mislio da će ga ekipa linčovati. Ovo je preraslo u tradiciju, te od ovog trenutka reditelj više nikada nije prisustvovao poslednjoj klapi bilo kog svog filma do dana današnjeg.

Međutim, dve scene su promenjene pošto je film prikazan test publici: Pošto se najčuvenija replika („Trebaće ti veći brod“) glavnog junaka nije čula usled vrištanja, glas mu je pojačan i reakcija mu je produžena. Takođe, Spilber se polakomio da izmami još koji vrisak te je za spopstvene pare dosnimio scenu u kojoj Drajfusov lik, pronađe obezglavljeno telo. Scena je snimljena u studijskom bazenu, a da bi se postigla mutnoća i tama okeana, u vodu je dodato mleko u prahu i bazen je prekriven mušemom.

„Ajkula“ doživljava svoju premijeru 20. juna 1975. godine posle gotovo tromesečne marketinške kampanje u koju je uloženo dodatnih 1.8 miliona dolara. Ovim je budžet filma narastao na gotovo devet miliona. Film je simultano pušten u 464 bioskopa, što je ukazivalo na kratak vek prikazivanja, jer do tada su dobri filmovi puštani na nekolicini platna da bi se zatim širili sve više i više, dok su loši pušteni na što više kako bi se unovčili pre no što se pročuje da su smeće. Međutim, „Ajkula“ je posle prve nedelje puštena u 700 sala širom Amerike, da bi do avgusta taj broj narastao na 900.

Ono o čemu kreatori „Ajkule“ nisu mogli ni da sanjaju jeste da će ovaj „letnji hit“ postati jedan od najprofitablinijih filmova svih vremena koji će svojim tvorcima doneti dvadesetostruku zaradu. Iako je film koštao gotovo devet miliona dolara, do kraja svog bioskopskog života, što je oko tri meseca, je zaradio preko 120 miliona i postaje prototip kako blokbaster treba da izgleda.

„Ajkula“ je najprofitabilniji film svih vremena koji sa tog trona smačinju „Ratovi zvezda“ dve godine docnije. Od ovog trenutka blokbaster postaje svojevrsni žanr, koji označava letnji hit sa višestrukom zaradom u odnosu na uloženo. Za današnje kraljeve blokbastera važe producent Džeri „Top Gan“ Brukhajmer i reditelj Majkl „eksplozija“ Bej.

Foto: flickr/davidd

Poslednja izmena dana 3. aprila 2016. u 05:07


Milan Krunić

Rođen 1981. godine u Beogradu, gde živi i ponekad radi. Najviše na svetu voli da filozofira. Filmofil, gik i relativno duhovita persona. Kao mali je želeo da bude astronaut ali je odustao od toga kada je shvatio da Jugoslavija nema…… Saznaj više »