Abraham Linkoln imao je 19 godina kada je prilikom jednog putovanja u Nju Orleans prošao pored pijace na kojoj su se prodavali robovi. Poprilično uznemiren ovim prizorom, svom prijatelju, Alenu Džentriju, tada je rekao da bi, ukoliko bi mu se ikada ukazala bilo kakva mogućnost, učinio sve što može da po tom pitanju nešto promeni.

Ova anegdota iz 1828. godine nikada nije zvanično potvrđena. Uprkos tome, 35 godina kasnije, Linkolnov Proglas o emancipaciji doneo je slobodu robovima na svim južnjačkim teritorijama.

Iako je ostao upamćen kao predsednik koji je ukinuo robovlasništvo, događaj sa ovog putovanja nije uticao samo na Linkolnove političke stavove. Bio je to početak dugogodišnjeg suočavanja i sa jednim malo drugačijim problemom, čije rešavanje je rezultiralo svojevrsnim patentom za koji bi, na prvi pogled, retko ko mogao naslutiti da ga je osmislio upravo vođa Sjedinjenih Američkih Država.

Avanture mladoga Linkolna

Linkoln se na pomenutom putovanju u Nju Orleans zatekao nakon što je prihvatio ponudu za posao od strane bogatog zemljoposednika po imenu Džejms Džentri. Njegov zadatak bio je da pomogne Džentrijevom sinu Alenu prilikom prevoženja poljoprivrednih proizvoda teretnim čamcem duž reke Misisipi do Nju Orleansa. Iako je plata od današnjih dvestotinak dolara mesečno bila relativno skromna, mladi Abraham je ipak prihvatio ponudu.

Budući da je detinjstvo i ranu mladost proveo na imanjima u Kentakiju, Indijani i Ilinoju, ovaj zadatak je Abrahamu pružio priliku da vidi još nešto sem nepreglednih farmi. Posao je dobio, takoreći, „preko veze“, pošto je Abrahamova porodica bila pokrovitelj prodavnice čiji je njegov poslodavac bio vlasnik. Pri tome, Džentrijev sin Alen, koji je upravljao čamcem, bio je Linkolnov vršnjak.

Osim anegdote sa pijace u Nju Orleansu, ovo putešestvije su obeležile i pomalo neugodne avanture. Prilikom iskrcavanja iz luke u glavnom gradu Luizijane, čamac kojim su Abraham i Alen prevozili robu napala je grupa razbojnika u nameri da ga opljačka, pri čemu su se dvojica momaka našla i u potencijalnoj životnoj opasnosti. Braneći se od pljačkaša, Abraham i Alen su u poslednjem trenutku uspeli da preseku sidro i pobegnu.

Osim toga, momci su tokom plovidbe imali konstantnih poteškoća sa nasukavanjem na peščane sprudove. Pod teretom prevožene robe, čamac bi se tokom prolaska kroz pliće delove reke svaki put zaglavio. Da bi ga izvukli iz peska, Abraham i Alen prvo su morali da istovare robu, gurnu čamac u vodu, a potom ga ponovo natovare. Ovaj zamarajući i potencijalno opasan zadatak oduzimao im je podosta vremena.

Tri godine kasnije, Linkoln se ponovo našao u identičnoj situaciji, i to na istoj relaciji. Štaviše, ovog puta su problemi sa nasukavanjem bili još izraženiji, budući da je posada, osim dragocenog vremena, izgubila i određenu količinu robe koju je prevozila.

Ipak, jedan događaj iz tog perioda pokazao je da je Linkoln ipak stekao određenu snalažljivost u takvim situacijama. Nakon što se čamac na reci Sangamon u Ilinoju nasukao na branu i počeo da propušta vodu, Abraham je brže-bolje otrčao do obližnje prodavnice i kupio svrdlo. Njime je potom na jednoj strani čamca izbušio rupu, kroz nju izbacio višak vode, nakon čega je gurnuo čamac sa brane i nastavio put.

Kada je problem uporan, ti budi još uporniji

1834. godine Linkoln postaje odbornik Generalne skupštine države Ilinoj, a jedan od njegovih ciljeva bilo je unapređivanje uslova plovidbe i razvoj rečne trgovine. Iako tokom boravka u odboru nije uspeo mnogo da učini po tom pitanju, daleko od toga da je tako lako odustao od rešavanja pomenute problematike.

Razlog tome bio je taj što su se nevolje sa nasukavanjem čamaca na peščane sprudove uvek iznova ponavljale. Nakon prelaska u Predstavništvo opštine Ilinoj, a zatim i Kongres Sjedinjenih Američkih Država, Linkolnu su se tokom plovidbe i dalje često dešavali pehovi. Na osnovu svog znanja i iskustva u oblasti rečnog transporta, dao se u osmišljavanje konkretnijih rešenja za ovaj problem.

Linkolnov patent koji je 1849. godine ugledao svetlost dana predstavljao je svojevrsno rešenje višedecenijskog problema. Budući predsednik predvideo je da bi se na dno čamaca mogle postaviti komore ispunjene vazduhom, koje bi sprečile njihovo ulegnuće pod teretom. Pri tome, tokom prolaska kroz pliće delove reke čamci ne bi dolazili u kontakt sa rečnim dnom, čime bi se ujedno izbeglo i nasukavanje. Uz patent, Linkoln je priložio i model ovog rešenja koji je takođe sam izradio.

Na čelo Sjedinjenih Država Linkoln je došao 12 godina nakon predstavljanja patenta, a on je i danas izložen u Nacionalnom muzeju američke istorije. Iako nudi poprilično jednostavno rešenje, patent važi za jedan od najvrednijih eksponata u ovom muzeju.

Postoje, doduše, i određene sumnje u njegovu originalnost, budući da je na izrađenom modelu predsednikovo ime ispisano kao „Abram“. S obzirom na to da Linkoln svoje ime nikada ne bi pogrešno napisao, ovaj detalj bi mogao da navede na zaključak da je u pitanju lažni eksponat. Jedno od potencijalnih objašnjenja ove nedoumice je to da je ploča sa pogrešno napisanim imenom naknadno dodata, međutim, što se konkretnog obrazloženja patenta tiče, originalni Linkolnov rukopis potvrđuje da je zaista u pitanju njegov izum.

Na osnovu samog opisa predstavljenog rešenja, pre bi se, doduše, zaključilo da je patent osmišljen od strane inženjera. Međutim, iskustvo koje je Linkoln stekao ploveći rekom Misisipi u mlađim danima, omogućilo mu je da osmisli jednostavno rešenje za problem koji, po svemu sudeći, nije bio malih razmera. Na taj način, Abraham Linkoln postao je i prvi i jedini predsednik Sjedinjenih Država koji je ikada osmislio patent.

Poslednja izmena dana 26. novembra 2016. u 15:33


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »