Dođe taj trenutak (ili ne) kada shvatimo da je novac koji trošimo kupljen ni manje ni više nego vremenom. Lepo je verovati da smo ga ipak zaradili svojim veštinama i znanjem, još lepše kada je to istina. Ako nije, i ako smo u to sigurni iz dana u dan, sledi faza kada se pitamo kada ćemo se usuditi da to i promenimo.

I tako dolazimo do moderne bajke koja se zove freelance. Vreme da se osamostalite dolazi u trenutku kada shvatite nekoliko činjenica. Pre svega, najproduktivniji sati rada su oni koje provedete sami i kancelariji ili čak kod kuće, bez ometanja ili bilo čega što vam odvlači pažnju. Verovatno najjači adut tih sati koje provedete hiperproduktivni, ili motivisani, ili jednostavno veoma voljni da radite jeste – to što nisu „ispresovani“ zvaničnom radnim vremenom niti nizom zadataka koji, kako obično biva, čekaju da budu urađeni „sad i odmah“. Osim toga, nema nikoga da vam se „šunja“ iza leđa i spuptilno baca pogled šta radite i dokle ste stigli.

Srećom, tehnologija nam je omogućila da opet razbijemo vremenski poslovni kodeks koji smo ustoličili pre više od sto godina. Postoji razlog, međutim, za postojanje svih ovih pravila, a da nije korporativna diktatura: naši mozgovi, ili da se romantično izrazimo, naša srca, žele anarhiju. Odlaganje obaveza je jedan divan oblik destruktivnosti.

Upravo zato sada postavljamo nekoliko pitanja na koje moramo da odgovorimo pre nego što zaplivamo u vode honoraraca, kako su se nekada dali današnji frilenseri.

Lična motivacija koja probija plafon

Istina je – rad bez tima zahteva da improvizujemo tim, sami sa sobom. To znači da ćete morati sami sebi da zadajete rokove, zadatke, izazove, da sami sebe kritikujete i da sami sebe tapšete po ramenu kada nešto odradite kako treba. Na duže staze, to ume da bude izuzetno teško. Vremenom se tih nekoliko glasova pretvori u eho koji se uporno odbija o zidove kancelarije koja je i kuhinja i spavaća soba. Zato je neophodno pronaći način da održimo strukturu radnog dana – za nekoga je to kreranje radnog prostora koji zaista liči na kancelariju, za nekoga vrlo brižljivo isplanirano radno vreme, sa sve pauzom za ručak ili šetanje psa, za nekoga jasna lista dnevnih zadataka koja se redovno prati i štiklira.

A kada na ovaj aspekat pogledamo iz malo dalje perspektive, daleko od jednog usamljenog radnog dana, pretakanje ideja u ambicije postaje još veći zalogaj. Neko je nekad rekao da nema stajanja u mestu, već samo napredovanja ili nazadovanja. U tome nam pomažu kontakti, podsticajno okruženje i prilike na koje ovim putem naiđemo. Problem samozaposlenja je upravo taj da okruženja najčešće nema. Ono što je lako zaboraviti, a divno i otrežnjujuće setiti se – čak i ako radiš u pidžami, na podu svoje sobe, ti si u tom trenutku profesionalac u pidžami – neko računa na tebe na tvoje znanje i spreman je da te za to plati.

Veština nežive komunikacije

Ona sme da varira u odnosu na to za koga i kako radite, no uvek mora biti prisutna. A kada si, srećom ili nažalost, fizički daleko od svog posladavca i/ili klijenta, treba naći pravu meru i način da im budeš dostupan, a i oni tebi. Uzmimo u obzir i da je želja za radom van kancelarije motivisana između ostalog i tim blaženim nedostatkom nepotrebne komunikacije i brda nepotrebnih informacija koje razmenimo tokom dana. Dakle, trebaju nam samo one važne, pravovremene, ključne, eventualno zanimljive. Cilj nam je da uvek budemo na raspolaganju za njih i da uvek možemo da računamo na odgovore, kada su nam potrebni. U te svrhe neko voli da koristi mejl, neko Slack, neko Skype, neko živ razgovor, naše je da se prilagodimo, naoružamo strpljenjem i ne dozvolimo da tuđe strpljenje trpi.

Obe noge na čvrstom tlu

Ništa nije lakše nego izgubiti kontakt sa realnošću kada vam dani nisu ograničeni satima. Lepo je sanjariti, lepo je buditi se bez alarma, ali je isto tako lako odleteti u tom oblaku. Neko ko želi da radi sam mora da neguje samokritičnost. Moraš da znaš koje su tvoje snage i slabe tačke, moraš da ostaneš budan celu noć i završiš započeto, ako si se u vreme kada  je trebalo da radiš okrenuo nekom mnogo zanimljivijem štivu, sportu, prijatelju. Koliko samo odgovornosti donosi sloboda!

Ako ste među onima koji se baš i nisu prepoznali – nije kraj. Postoji niz trikova kojima možete da zavarate svoje tvrdoglavo neposlušne navike, sve što treba da se desi je da, jednostavno, budete stroži i postanete samom sebi autoritet. Dan bez radnih sati se lako može ograničiti na druge, mnogo podsticajnije načine – pravilnim raporedom obroka, kretanja, treninga, hobija, svojevrsnim „rasporedom časova“ koji sada prvi put, još od školskih dana, možete da napravite apsolutno po svom nahođenju. Mnogi će primetiti koliko su im se školske navike malo promenile, i prećutno zahvaliti roditeljima za svaki domaći zadatak koji su uradili odmah posle ručka.

Poslednja izmena dana 28. oktobra 2017. u 16:16


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.