Da l’ sam došla il’ sam pošla? Ko će ga znati. To i nije tako strašno, budući da se mnogi ljudi ne sećaju svog života pre prvog razreda osnovne škole. Imam jednu drugaricu koja maltene ne može da prizove sećanje u kome je mlađa od deset-jedanaest godina. Ista ta drugarica je završila pravni fakultet u roku, bez ijedne ocene manje od devetke. Posle je postala i mama, a u međuvremenu završila i master i počela da sprema pravosudni ispit. Ona isto tako nije sigurna kako joj se zvao prvi dečko ni gde je prošle godine bila na moru.

Ja se sećam trenutka kada sam je prvi put ugledala – stajala je u hodniku vrtića, imala karirane patofne, broš u obliku slona i mirisala je na prženu papriku. To se desilo kada smo obe imale četiri godine. Ali ako izuzmemo Kosovski boj i svetske ratove, ne daj bože da me neko pita za bilo koju godinu iz udžbenika istorije.

Kako je moj život učenika trpeo zbog ovakve jadne memorije, mama je pokušala da mi se nađe i nabavila mi jedan priručnik sa vežbama za bolje pamćenje. Pričala mi je i da su u njeno vreme studenti učili napamet telefonski imenik kako bi vežbali pamćenje pred strašni junski rok. Posle sam shvatila da je to verovatno laž („dživdžan zbori“, ako mogu tako da objasnim). Sve te vežbe, međutim, nisu upalile, ali sam uspela da ostanem „odlična sa svim“ tako što sam podatke koji su za mene bili besmisleni pretvarala u crteže ili čitave stripove. I dan danas znam da objasnim hemijske procese u nastajanju sapuna (a nije da me je preterano zanimalo).

Kako to?

Psiholozi su razdelili pamćenje na nekoliko vrsta. Različiti izvori daju različite informacije, ali u odnosu na vrstu sećanja podela pamćenja može da izgleda ovako:

  1. Deklarativno – činjenice koje smo odlučili da zapamtimo – „Pariz je glavni grad Francuske.“ Ili nismo – glupa reklama sa radija koju znamo napamet
  2. Epizodično ili autobiografsko – sećanje na događaje iz sopstvenog života
  3. Semantičko – koncepti i principi, značenja koja pridajemo pojavama i ponašanjima
  4. Proceduralno – kako se nešto radi – vožnja bicikla, spremanje ručka
  5. Prostorno – mogućnost orijentacije u prostoru

Kada ovako to postavimo, svako će se negde prepoznati. Treba naglasiti da je ovo samo jedna od podela i da mnogi ovih pet vrsta memorije raspoređuju u svega dve, ali poenta je ista. Jer sa druge strane imamo radnu memoriju.

Nju možemo da zamislimo kao radni sto i mnoštvo papira na njemu. Dok radimo bilo šta, zapisujemo uputstva i činjenice na njima. Kada je proces gotov, neke papire ćemo zadržati, odnosno skladištiti kao dugotrajnu memoriju, a većinu ćemo baciti u kantu za smeće – jer to su skice i žvrljotine koje gube značaj jednom kada je proces gotov.

Postoji više teorija i modela koji objašnjavaju kako radna memorija funkcioniše, a model koji se meni dopao je razlaže na tri celine:

  • kontrolni centar
  • fonološka petlja
  • vizuelno-prostorna tabla.

Kontrolni centar, dakle, radi kao supervizor i koordiniše ono što vidimo (ili vizualizujemo) i ono što čujemo ili izgovaramo. Lepa stvar kod radne memorije je, dakle, što za nju ima nade! Ako izučimo način na koji obrađujemo informacije dok radimo, možemo da doprinesemo senzacijama na koje se oslanjamo i koje nas podstiču. A sada ide najbolji deo: pre petnaestak godina, psiholog Alan Bedlej je primetio još nešto, čemu je dao ime „epizodički amortizer“. On povezuje fonološku petlju i vizuelno-prostornu tablu sa dugoročnom memorijom. Da to jednostavno objasnimo, on radni proces pretvara u sećanje iz života. I to je mesto za sve nas sa „slabom koncentracijom“. Iako je radna memorija u neku ruku upravo to – koncentracija, za pretvaranje iste u sećanje potrebno je nešto treće. Zanimanje, intriga, radoznalost, konvertovanje suvih redova u emocije.

Dalje možemo razlagati načine sećanja u nedogled. Ali bilo bi lepo da ovaj tekst neko ipak pročita. A biću posebno ponosna ako među njima bude i vas kojima „kontrolni centar“ zabušava. Šta sada možemo da učinimo da ga usavršimo? Skoro ništa. Možemo svom mozgu omogućiti dovoljno sna i kiseonika, poštujući sve opšte regulative zdravog života: pravilnu ishranu, dovoljno kretanja i dovoljno spavanja. Još jedna usluga koju mu možemo učiniti jeste bežanje od suvišnih informacija koje nas zamaraju i guše, bilo da dolaze sa TV-a, novina ili iz nečijih usta. Ako se ipak nagomilaju, nađite način da ih utišate: meditacijom, trčanjem, zalivanjem cveća – bilo čime što vaša „tabla“ vidi kao ličnu metlu za misli.

 

Poslednja izmena dana 25. marta 2017. u 17:07


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.