Jedne sudbonosne noći u jesen 1857. godine Čarls Dikens je rešio da napusti brak koji već dugo nije funkcionisao, išetavši iz svoje kuće u Londonu i zaputivši se na pedesetak kilometara dugu šetnju do Kenta.

Ovo je trenutak koji će označiti početak ere mnogih samotnih hodanja velikog pisca. Sam Dikens će je utisnuti u vreme, odnosno na papir, u svojim „Velikim očekivanjima“, doduše unatraške. Da ste živeli u viktorijanskom Londonu, često biste ga viđali kako sam luta ulicama, uvek elegantno odeven i uvek zamišljen. A možda i nije bilo tako. Možda je svrha ovih šetnji pre bila obzervacija spoljašnjosti nego unutrašnjosti. Na to nam pažnju skreće G.K. Česterton, autor kritičke studije Dikensovog rada: „Detaljima Dikensovih opisa – prozor, ograda, ključaonica – podaren je demonski život. Stvari koje opisuje deluju stvarnije nego što zaista jesu.“ Ovakva intima sa neživim objektima i sposobnost tako detaljnog izučavanja vezana je za autorovu naviku samoće i svih njenih „nuspojava“: sanjarenja, slušanja tišine, unutrašnjeg lutanja.

Dikens nije jedini čiji su se trenuci genijalnosti povezivali sa samoćom. Kada se upustimo u istraživanje, samotnjački život velikih stvaralaca je obrazac koji se ponavlja. Pitanje je da li je samoća zaista ključ kreativnosti? Šta se desi kada nas odvede preduboko?

Jedno skoro čitav vek staro istraživanje o umu kreativnog genija ga opisuje ovako: „primitivniji i kulturniji, destruktivniji i konstruktivniji, povremeno luđi i ali i razumniji od prosečnog.“  Koliko smo daleko otišli od ove tvrdnje?

Mnogo toga i dalje stoji, ali smo jedno naučili – kreativnost se trenira i uči, kao i svaka druga veština. I pored toga, još uvek ne znamo tačnu neurološku vezu čoveka sa kreativnošću. Nasuprot rasprostranjenom mitu o „levoj i desnoj strani mozga“ (pa koja ti zapadne na rođenju određuje tvoj razvojni put), naučnici se slažu da kreativno razmišljanje uključuje interakciju kognitivnih procesa i emocija. Tako uzročno-posledičnom logikom dolazimo do zaključka da imaginacija dolazi onda kada mozak nije upošljen komunikacijom i, na kraju krajeva, svakodnevnom realnošću. To nije ništa novo – sigurno ste i sami osetili kako odgovori, ili još bolje – pitanja, sami dolaze kada se izolujemo od ljudi, reklama, zvukova, prizora na koje smo naviknuti.

Kao što je mnogima verovatno poznato, u svom delu „Umetnost misli“ engleski psiholog i sociolog Grejem Volas zabeležio je prvi model četiri faze kreativnog procesa, u pokušaju da objasni kako kreativna misao i mislilac komuniciraju međusobno. To je izgledalo ovako:

  1. Priprema – Mesto gde se problem istražuje u haotičnim pravcima, a nesvesno i svesno se konstantno prepliću.
  2. Inkubacija – Period nesvesnog procesiraja prikupljenih misli.
  3. Prosvetljenje – Eureka! Senzacija paljenja sijalice u glavi, otkrivanje mogućeg rešenja ili rađanje ideje.
  4. Verifikacija – Potvrda o donetom rešenju. Zasukani rukavi, oprobavanje rešenja na svetlu dana i odobravanje.

Ova sistematizacija ove godine slavi devedeseti rođendan. Za njom je sledilo još mnogo sličnih i naprednijih, ali jedna stavka se nikada ne menja – inkubacija. Računica je jednostavna: samoća pušta misli da se slobodno kreću.

Slično izoštrenju sluha kada je vid veoma ugrožen, ili noćnih čudovišta koja se pojavljuju isključivo u mraku, tampon zona između pojedinaca uistinu pruža mislima priliku da izađu iz ormana. Što iskusniji postanemo na ovom polju to smo bliži preuzmanju kontrole od samih misli. I tu počinje magija.

Poslednja izmena dana 29. oktobra 2016. u 23:27


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.