Ako ste u potrazi sa savetima kako postati (bolji) preduzetnik ili menadžer, nećete imati nikakav problem da o tome pronađete mnoštvo informacija. Tekstovi o tome koje osobine imaju uspešni lideri i varijacije na temu – a nekoliko takvih sam i sama napisala – prilično su korisni u smislu da Vam mogu pomoći da procenite koje osobine bi trebalo razvijati, odnosno na koji način možete poboljšati svoju emocionalnu inteligenciju.

Međutim, šta ćemo sa manama? Vašim, mojim, manama svih nas? Da li se dovoljno bavimo njima? Da li ih izlistavamo ikako drugačije osim kad razmišljamo o tome šta bi bilo dobro da sakrijemo od drugih, da ne pustimo da iskoči da videlo? Da li negiramo svoje mane, da li im odričemo moć koju mogu imati u našim životima? Da li svoje mane maskiramo u vrline, kao kad kandidat na razgovoru za posao kaže da mu je najveća mana preterana odgovornost?

Bez obzira na to kakvi bili odgovori na ova pitanja, hajde da se sada bavimo manama. Ako krenemo od potpuno razumne pretpostavke da smo svi ljudska bića, te da smo sasvim sigurno nesavršeni i da možemo da se setimo šta je to što bismo kod sebe rado promenili, onda je sasvim jasno da su i mane nešto čime bi trebalo da se bavimo detaljnije.

Zašto? Zato što mane neće nestati same od sebe, ma koliko se trudili da forsiramo sve one dobre strane svojih ličnosti. Ne samo da neće nestati same od sebe, već vremenom, ako se ni na koji način njima ne bavimo, one sve više mogu isplivavati na videlo i na taj način uticati ne samo na posao kojim se bavimo, već na sveukupan život.

Kako se možemo baviti svojim manama? Dobra je vest da takva mentalna aktivnost ne zahteva ništa više do malo vremena, volje i – a ovo je ključan sastojak – iskrenosti prema sebi. I ne samo iskrenosti, već i samosaosećanja. Ali krenimo redom.

Probajte da se setite poslednje tri situacije koje su za vas bile visoko stresne. Da li ste u tim situacijama radili nešto što biste sad, sa ove distance, radili drugačije? Šta vas je podstaklo na to delanje? Da li to ima veze sa vašim manama? Ili sa okolnostima? I da li ta procena dolazi od vašeg ega ili ne? Na ego u ovom kontekstu nikako ne smemo zaboraviti.

Zamislite sad da ste zaključili da, recimo, imate manu koja se zove tvrdoglavost. Ista ta osobina, ako je nazovemo upornošću ili istrajnošću, zapravo nije mana. Ali, ako postane pojačana do te mere da ni na koji način niste spremni za kompromis, onda govorimo o mani i zovemo je tvrdoglavost.

Šta sada učiniti sa tom informacijom? Za početak, dovoljno je da ste je svesni. Da znate da ona postoji i da vas može sabotirati u mnogim namerama da rešite neki problem konstruktivno i efikasno. Sledeća važna stvar jeste ne prekorevati sebe zbog toga što niste savršeni. Možda zvuči nerealno, ali većina nas je i te kako sklona da sebe „tuče po glavi” zato što ne ispunjava sopstvene kriterijume po pitanju toga kakav ili kakva bih trebalo da budem kao osoba. Tu na scenu stupa samosaosećajnost.

Zamislite da vam je došao blizak prijatelj i rekao da je grdno nesrećan zbog svoje tvrdoglavosti. Da li biste ga napali i rekli mu da je to sramno, da je strašno i da je on kao ljudsko biće bezvredan zbog te svoje – i još potencijalnih drugih – mana? Većina nas to ne bi uradila. Ali, kada smo u pitanju mi sami, kriterijumi su često mnogo oštriji, pa zato lako možemo da odlutamo u jedan od ova dva pravca: da negiramo da problem postoji, te da se krijemo iza sopstvenog ega koji neće da vidi realnost ili da se samoprekorevamo zbog toga što smo slabi. A mana se često izjednačava upravo sa slabošću.

Međutim, mana ne podrazumeva slabost; mana podrazumeva ljudskost. Svi smo pogrešiva ljudska bića i koliko god se trudili, nekad nećemo uspeti da odolimo da nas ne povede sopstvena mana. I baš zato treba da je budemo svesni – ne samo jedne, nego svih koje za koje smatramo da ih imamo – kako one ne bi zagospodarile našim životima, zbog naše namere da ih gurnemo pod tepih i pravimo se da ne postoje.

Ako niste sigurni da ćete sa pravom merom kritičnosti i samosaosećanja uspeti da otkrijete svoje mane i procenite nivo uticaja koji one imaju na vas, pitajte za to sebi bliske ljude. Oni će sigurno imati ponešto da kažu na tu temu, pa ih zato saslušajte.

Zato je manama važno baviti se podjednako koliko i vrlinama. Kada znamo da smo skloni nekom ponašanju, na koje nas ta mana „navodi”, onda imamo i moć da sprečimo sami sebe da delamo onako kako nije u skladu sa našim vrednostima.

Pre nekoliko godina mi je tadašnji šef, inače osoba od koje sam mnogo toga naučila, rekao da sam brzopleta. Da reagujem na prvu loptu i da to nije dobro, ali da je sasvim pripadajuće mladosti. I da je pametno uvek malo pričekati, odmeriti, proveriti, udahnuti. I kada sam malo razmislila, bio je potpuno u pravu. Nekad bih žurila da odgovorim na neki mejl, samo zbog osećaja hitnosti i želje da budem efikasna, a da mejl zapravo nisam do kraja ni pročitala. I dan danas setim se toga kada iz istog poriva želim da odreagujem što pre. Iz netolerancije neizvesnosti i sopstvene anksioznosti, sklona sam da žurim, previđam i na taj način pravim greške koje se mogu izbeći. I to je upravo jedna od mana sa kojom sedim i pijem kafu, poznajemo se odlično, ona radi svoje jer to je ono što mane rade, a ja je motrim i dozvoljavam joj da divlja tačno onoliko koliko neće ugroziti moje planove i načine na koje obavljam posao.

Probajte i vi, veoma je korisno.

Poslednja izmena dana 24. septembra 2017. u 23:33


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »