“People ask me, ‘What is the use of climbing Mount Everest?’ and my answer must at once be, ‘It is of no use.’ – G.M.

Zamislite da odlučite da se popnete na najviši vrh na svetu. Šta morate poneti sa sobom? Za početak, potrebno vam je:

  • izvanredno zdravlje
  • frhunska fizička forma (i psihička, ali to nigde ne piše)
  • više od 18 godina životnog staža
  • nekoliko desetina hiljada dolara

Naivno sam pomislila da svako ko je dovoljno lud može da krene uzbrdo i nada se najboljem. Ako podrazumevamo svu neophodnu opremu, za ovaj poduhvat vam je neophodna dozvola Nepala ili Tibeta, zavisno od toga sa koje strane planine krećete u pohod. Njega možete, odnosno morali biste da legalizujete po ceni od 11 do 25 hiljada dolara zavisno od toga da li putujete sami ili u grupi i kojom stazom se krećete, pri čemu je Nepal znatno jeftiniji od Tibeta. Interesantno je da, s druge strane, domaće stanovništvo plaća istu dozvolu od 700 do 1000 dolara.

Dalji troškovi zavise od mnogo faktora, ali iznad svega od iskustva i želje za preživljavanjem ili što ugodnijem putu ka vrhu.

Sledeće što nam treba je niz neophodnosti sačinjen od usluga vodiča, boca kiseonika, prevoza do pojedinih tačaka, suplemenata odnosno lekova, namirnica i eventualno pojedinih delova opreme, poput kanapa i slične podrške. Za to je potrebno još između 25 i 60 hiljada dolara. Od toga najviše odlazi na kiseonik, gde jedna boca košta oko 500 dolara, što su mnogi pokušali da izbegnu i to radije iz junaštva nego štednje. Ovaj procenat ljudi je izuzetno mali, budući da je 60% veća šansa da se kući vratite živi koliko ipak izdvojite tu sumu kako biste normalno disali. Proređen vazduh je pokvaren i smrt je samo jedna od ružnih opcija koju ima da ponudi.

Sa druge strane, postoji i paket sa pet zvezdica koji u svetu ekstremnog penjanja predstavlja pravi luksuz – boce kiseonika koje vas čekaju usput, sveži obroci koji vas čekaju u bazama, lični „asistent“ koji nosi sve vaše stvari i, verovali ili ne, internet konekcija celim putem. Možete da zovete mamu preko Skajpa sa osam kilometara nadmorske visine, obavijenih „sto godina starim snegom“. Za ovaj all inclusive tretman potrebno je minimum 200 000 dolara. Ko su onda ti ljudi što se penju na Mont Everest!?

Nisam uspela da nađem informaciju o tome koliko ljudi sa našeg podneblja  uspelo u ovom pokušaju. Možda ste čuli za Dragana Jaćimovića, koji je 2000. godine stekao status prvog Srbina koji je izašao na vrh sveta, a trinaest godina kasnije ovde se našla i Dragana Rajblović, kao prva Srpkinja. Danas se na ovaj pokušaj odvaži između 800 i 1000 ljudi godišnje, premda mahom Šerpa – domaćeg stanovništva Himalaja, koje prevashodno živi od turizma. Čak i među njima postoje vodiči koji će pristati da za pristojnu cenu pokušaju da odvedu penjače bez dozvole na Mont Everest. Situacija je, međutim, sledeća – ako nemate dozvolu, teško da će nepalska vlada mrdnuti prstom ukoliko se nađete u nevolji. To je tako – bez obzira na život i smrt, oni legalno nisu pokriveni nikakvom odgovornošću za život prokrijumčarenih avanturista. S druge strane, vlada itekako brine o zagađenju svoje svete planine. Na listu troškova dodajemo i 4000 dolara koja se uplaćuje kao depozit koji vam biva vraćen ako se sa planine vratite sa svim svojim đubretom. Pre nekoliko godina su lokalci i njihove iskusne kolege sa zapada u akciji čišćenja Everesta sakupili blizu tri tone đubreta, mahom ljudskog izmeta i praznih boca kiseonika.

Teško je shvatiti kako se neko slobodnom voljom ubaci u ova ledena klešta života i smrti, izloživši svoje krhko ljudsko telo jednim od najimpozantnijih, ali najnemilosrdnijih mesta na planeti. U prilog tome govori činjenica da se pojedina tela planinara, od kojih neka leže nepomično decenijama, koriste kao marker na putu, što znači da ćete ih sigurno sresti ako se upustite u potragu za vrhom. Mnogi će zamisliti sebe na istom tom mestu.

Kako je onda osvajanje Everesta postalo globalni san?

Verovatno sve staje u veliku sintagmu slenga: „Nema dalje.“ Iz istog razloga, čini mi se, postoje i maratoni i trijatloni, kako bismo stekli osećaj da smo došli do poslednjeg sprata svog postojanja. Čovek pomera poslednje granice komfora i razuma kako bi pobedio prirodu, što je i zastrašujuće i ohrabrujuće.

Da li biste pokušali da se popnete na Everest ako vas to ne bi koštalo ni dinar? Jer lepo sam sačuvala za kraj – 96% pokušaja osvajanja Everesta ima srećan kraj. To nas vraća na kurziv sa početka teksta. Prvi pokušaj, koji su izveli Džordž Malori i Endrju Ajrvin 1924. godine je nažalost među preostalih 4%, iako je njihova priča ostala zabeležena kao epski početak ere ljudskog pohoda na Himalaje.

Na pitanje zašto uopšte pokušava da se popne na Everest, Malori je odgovorio: „Because it’s there.“

Foto: shrimpo1967

Poslednja izmena dana 26. novembra 2016. u 15:35


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.