Kao okorelom ljubitelju svega što svetli, ne znam kako mi ranije nije palo na pamet da istražim kako je car svih slavlja – vatromet – uopšte nastao i dobio svrhu koju ima danas. Ispostavilo se da ovaj spektakl dugujemo nekolicini alhemičara i grupi Kineza piromana.

Negde između sedmog i desetog veka nekoliko alhemičara se udružilo oko večnog projekta: napraviti eliksir života koji će im podariti mladost bez kraja. Mešavina uglja, sumpora i nekolicine drugih elemenata sa kalijum nitratom dovela je, umesto toga, do prvog oblika baruta. Iako niko nije očekivao eksploziju, mora da je delovala impozantno. Zato su nastavili sa radom, dok se neko nije dosetio da novonastalo jedinjenje nagura u stabljike bambusa i ispaljuje ih u tihu vatricu, koja je potpirivala već eksplozivnu smešu, stvarajući novi „bum“, praćen očaravajućim, zaglušujućim zvukom.

Fantastična, ali i pomalo zastrašujuća pojava poput ove je naizmenično smarana dobrom i lošom magijom da bi se skoro milenijum kasnije konačno našla u široj primeni. Starinski vatromet ste mogli da nabavite kod uličnog prodavca, s tim što je papir zamenio bambusove stabljike. Nije prošlo mnogo dok se ljudi nisu dosetili da prasak nije jedino čemu ovaj izum može da služi, pa je počeo da se vezuje za strele, od čega su kasnije nastale i prve primitivne rakete, koje su se pokazale kao dobar „alat“ na bojnom polju. Kada su Kinu počeli da posećuju strani trgovci i putnici, barut je prvi put prešao granice svoje otadžbine, izazivajući divljenje gde god se pojavio.

Tako se u  Evropi u isto vreme pojavljuju dve stvari: vatreno oružje i predivna, veličanstvena igra svetlosti na nebu koja će na dalje biti sinonim za velika slavlja i svečanosti dostojnih kraljeva i plemića. Šta će u većoj meri impresionirati vaše goste od vatrometa nad dvorcem i njegovim vodenim kannalima? Venčanje Henrija VII i Elizabet od Jorka ostalo je zapamćeno po velikom spektaklu na nebu koji je razgalio sve prisutne i vodi se kao prvi istorijski događaj obeležen vatrometom.

To je dalje izrodilo i svojevrsne škole i kurseve pirotehnike, što je naročito urodilo plodom u Italiji. Neko se dosetio da u već postojeći prah doda različite metale i sastojke koje su vatrometu dale žive, raznolike boje koje danas viđamo na novogodišnjem nebu. U početku su svi vatrometi bili u nijansama narandžaste, a danas su to litijum hlorid za crvenu, natrijum za žutu, magnezijum za blještavo belu boju. Plavu je najteže dobiti, a formira se uz pomoć bakar hlorida, koji na vazduhu dobija zelenkasto-plavu boju.

Interesantno je da je vatromet od svog rođenja, čemu ima više od celog milenijuma, sačuvao svoju svrhu. I danas nema te Nove godine koja će se zadovoljiti samo zvezdama na nebu. Spektakl kakav su Kinezi osmislili nekada davno ostao je veran svojoj svrsi – da nas zaseni i oduševi. U jednom trenutku je u Engleskoj čak postojala titula “Fire Master of England”, koju je uvela kraljica Elizabeta, veliki entuzijasta kada je vatromet u pitanju.

Iako ne od kolosalnog značaja za razvoj ljudske rase, moramo odati priznanje konzistenciji vatrometa koja odoleva vekovima, pa i milenijumima. On je svetleći dokaz da nam igara nikad nije dosta. Ali postoji tu još nešto. Setimo se i iščezlog zanimanja alhemičara – ko zna da li bi dogurali do vatrometa da nisu bili u potrazi za nečim mnogo većim. Možda bismo svi trebali na dan da se pretvaramo da smo alhemičari? I najsumanutija ideja je ipak ideja i ne možemo ni da slutimo kuda nas može odvesti, dok ne pokušamo da je sprovedemo u delo.

Poslednja izmena dana 4. decembra 2016. u 23:44


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.