Jedna od mnogobrojnih priča iz zbirke Hiljadu i jedna noć govori o pećini čija bi se vrata otvarala isključivo na čarobne reči „Sezame, otvori se!“. Ko god ih je izgovorio, imao je privilegiju pristupiti neizrecivoj količini blaga koje su se krile iza njenih zidina.

U svakodnevnoj komunikaciji sa ljudima, to „Sezame, otvori se!“ značilo bi: ukažite poštovanje sagovorniku i stavite mu do znanja da uvažavate njegovu ličnost, stavove, životne izbore i sve ono što ga čini autentičnim ljudskim bićem. Hteli mi to priznati ili ne, poštovanje koje nam drugi ukazuju instinktivno će zadovoljiti našu potrebu za prihvatanjem.

A osim te (ne)svesne potrebe, na naš osećaj prihvaćenosti u velikoj meri utiče i nešto što nazivamo emocionalnom uslovljenošću.

Šta to zapravo znači, i kakve veze ta uslovljenost ima sa našim načinom komunikacije?

Svi smo pomalo skloni uverenju da razumski, odnosno logički deo našeg bića preovlađuje nad onim emocionalnim. Istina je, zapravo, da su gotovo sve naše reakcije uslovljene emocijama. Tek nakon što neku informaciju ili događaj doživimo na emotivnom nivou, u stanju smo da ih nakon toga i racionalizujemo, a zatim donesemo povodom toga logičke zaključke ili odluke. Isto tako, sve što nas čini srećnim ili tužnim, ispunjenim ili razočaranim, oduševljenim ili, pak, besnim – ima svoje korene u emocijama.

Psiholozi se redom slažu sa tim da emocionalna uslovljenost vuče korene iz perioda najranijeg detinjstva. Nemogućnost kritičkog prihvatanja autoriteta, toliko karakteristična za mlade godine, znači da smo praktično lišeni izbora da taj autoritet dovedemo u pitanje. Setite se samo pohvala ili kritika koje ste dobijali od svojih roditelja – velika je verovatnoća da ste ih gotovo bespogovorno prihvatali, verujući da su roditelji – samim tim što za vas predstavljaju najveći autoritet – uvek u pravu. Uz osećaj zadovoljstva ili ponosa nakon što vam upute lepu reč, tu je i druga strana novčića: kritike na račun vaših neprimerenih postupaka rezultirale bi osećajem stida, kajanja ili uverenja da niste dovoljno dobri.

Vremenom, svi ti utisci se nagomilavaju i ostaju u našoj podsvesti. Stvar je u tome što većinu onih neprijatnih utisaka ne možemo tek tako da „isfiltriramo“ ili da svesno promislimo o njihovoj utemeljenosti. Dok dostignemo zrelo doba, većina tih utisaka ostaće čvrsto ukorenjena, najčešće rezultirajući mahom destruktivnim obrascima ponašanja i delovanja: od sumnje i iracionalnih strahova, pa do onog toksičnog uverenja da nismo (ili nikada nećemo biti) dovoljno dobri.

Zato se dešava i da neka nova neprijatna iskustva u nama potaknu stare, davno zakopane emocije. S druge strane, upravo zbog naše emocionalne uslovljenosti, istovetno će na nas uticati i prijatna iskustva. Poput čarobnih reči koje otkrivaju pećinu punu blaga, svako ko nam ukaže poštovanje i uvažavanje podstaći će naše samopouzdanje i izazvati pozitivne emotivne reakcije.

Ukoliko vaš posao podrazumeva svakodnevnu komunikaciju sa ljudima, onda ste sigurno uočili sličan obrazac. U najvećem broju slučajeva, ljudi će vam uzvratiti na identičan način – sve vaše reči, odnosno svaki vaš izraz poštovanja prema drugima, u stanju su da širom „otvore vrata“ odnosima baziranim na iskrenosti i poverenju. Želite li da ostvarite kvalitetnu poslovnu saradnju? Imate li nameru da se klijentima predstavite u najboljem svetlu, ili da tim na čijem ste čeli u vama prepozna dobrog lidera? Sezame, otvori se! – ili, ako želite, Lepa reč i gvozdena vrata otvara – predstavljaće u tom slučaju zlatno pravilo komunikacije.

I nisu samo bajke te koje nas tome uče. Na primer, budisti nas savetuju da ne povređujemo druge postupcima koji bi nas i sami povredili, a „zapadnjačka“ verzija ovog pravila glasila bi:

„Postupaj prema drugima onako kako želiš da i oni postupaju prema tebi.“

Slične primere naći ćemo i u nekim drugim disciplinama: recimo, u filozofskoj misli Imanuela Kanta, koju je nemački filozof nazvao „univerzalnom maksimom“:

„Živite svoj život kao da bi svaki vaš gest u nekom trenutku mogao postati univerzalnim zakonom, zakonom koji važi za sve ljude na svetu.“

Zamislite, dakle, kada bi svi govorili i postupali onako kako vi to trenutno činite. Da li biste svojim rečima i delima kod drugih probudili poštovanje ili odbojnost, odnosno prijatne ili neprijatne emocije? Zlatna pravila poput ovih, ma koliko jednostavna, imaju moć da potpuno izmene način na koji nas drugi doživljavaju. Zato je važno da ih se s vremena na vreme podsetimo – ona će nas navesti da preispitamo svoje postupke, zapitamo se kakav utisak ostavljamo na druge, a potom i prilagodimo svoj način komunikacije ili ponašanja. Zbog toga, naposletku, ova pravila i jesu toliko važna – pridržavajte ih se kad god je to moguće, i posmatrajte kako se sa njima menja i odnos drugih prema vama.

Poslednja izmena dana 12. marta 2018. u 08:51


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »