Onda kada ste prelomili u sebi da želite da budete preduzetnik, biznismen, gazda, vlasnik – počinje borba sa samim sobom.

Šta je etički ispravno i moralno podobno? Da li treba zaraditi puno ili tek toliko da se pokriju troškovi? Da li je ispravno otpustiti nekoga ko ne radi svoj posao ali ima porodicu i malu decu i izdržava familiju na selu? Koliko dugo treba trpeti nepoštovanje radne obaveze i gubljenje klijenata? Da li je u redu smanjiti platu svima da bi svi ostali na i imali posao?

To nije samo borba sa samim sobom već i sa društvom i moralnim normama kao i ustaljenim pravilima roditelja i generacija pored kojih ste odrastali.

Za početak – sva ova pitanja postoje kod svih preduzetnika ili vlasnika biznisa. Svako se pita makar jednom mesečno jedno od ovih pitanja. Jedini pravi odgovor ili komentar koji mogu da dam je sledeći.

“Firma je besmrtna tvorevina koja živi na zdravom protoku novca i znanju ljudi su operatori strategije i taktike koju je stvorio vlasnik.”

Ako nema novca – nema radnika, nema plata, običnog ili finog poslovnog prostora ni nameštaja, nema obuka, nema novog zapošljavanja, nema ničega.

Naplatite maksimalno koliko je tržište spremno da plati. Banane koštaju x dinara u ovoj zemlji, dok je cena u nekoj drugoj 30% niža. Svi ćemo se iščuđavati ali ćemo i dalje kupovati, jer je naše shvatanje vrednosti banana oko x dinara. Troškovi uvoza i distribucije su verovatno slični kao u drugoj državi i to znači da prodavac verovatno ima još veću marginu ili maržu i da debelo zarađuje.

“Ali zašto baš toliko zarađuje?” Sa plačom u glasu ćete se pitati kao i ostali oko vas – verovatno većina. Zato što ste i dalje spremni da platite i zaboravićete koja je zaista ekonomski najniža cena. Profit se koristi za plate, doprinose, socijalna davanja, prostorije, struju, vodu… Sve je to veoma dugačka kalkulacija. I neko iz finansija na kraju gleda da li je kompanija profitabilna ili ne.

“Veoma mi je žao tog čoveka koji ima porodicu i izdržava još puno ljudi oko sebe, a znam tj. vidim da ne radi svoj posao”

Ako neko ne radi svoj posao duži period vremena i u svim razgovorima koji nemaju veze sa poslom spominje svoju porodičnu situaciju koja izgleda kao način odvlačenja pažnje od pravog problema – mogu da kažem samo sledeće.

Ako je neko spreman da namerno postavlja svoju porodicu kao štit između sebe i kompanije za koju radi, i u kojoj radi sa ciljem da napravi profit firmi i zaradi svoju platu i to na kraju ne radi – zaslužuje da nestane sa platnog spiska. Da se razumemo, neke kompanije zarađuju puno i imaju materijala u formi novca da finansiraju neradnike, lezileboviće, lerače tj ljude koji samo ispunjavaju prostor i umeju lepo da pričaju ali nemaju rezultate. Puno sreće. Takve osobe mogu samo da budu problem u najavi kako truju atmosferu i postaju iritantne.

Koliko dugo treba trpeti nepoštovanje radne obaveze i gubljenje klijenata? Što se mene tiče – ni minut. Sve zavisi od toga koga ste zaposlili i koliko imate rezervi keša i koliko ste spremni da dopustite da vas mrtvi teret zaustavlja u vašem procesu obezbeđivanja uspešne plovidbe.

Kada posao ide lošije i vidite da stvari ne idu kako treba da li ćete otpustiti neke ljude a ostaviti uspešne kojima će ostati ista plata, ili svima spustiti platu kako bi svi ostali na poslu? Ovo je pitanje za koje ne postoji pravi odgovor. Ne postoji prvi put kada ga postavite sebi. Kada preživite prvi put – bićete spremni za svaki sledeći.

Ako prepustite zaposlenima da odluče za sebe – ispadate slabić koji nije spreman da donese odluku. Ako donesete odluku da spustite plate – pružićete podršku onima koji lošije rade a loše ćete uticati na one koji rade odlično. Ali ako sklonite neradnike, ostavite one koji rade, preraspodelite ušteđen novac na pokrivanje problema i ako vam nešto ostane – na ljude koji su ostali – napravili ste uspeh.

I onda postavljate sebi pitanje – zašto ovo ne bih češće radio i zašto uopšte to nisam radio ranije.

Na kraju – to sve nisu moralna ili etička pitanja.

Po mom mišljenju, to su uvek pitanja ega. Jer svi mi želimo da budemo prihvaćeni od društva oko nas. Da se osetimo prihvaćenim, uvaženim, da gledaju na nas sa odobravanjem.

Onda kada radite teške stvari na težak način, mnogi vas neće voleti. Ali će vas poštovati jer će većina shvatiti situaciju (pogotovu ako je izložite onakvu kakva jeste) i znati da u vašoj poziciji ne bi mogli da urade sličnu stvar. Vaš zdrav stav treba da bude poziv za buđenje drugima.

Kao ni ja. Ja ne želim da me cenite, uvažavate, prihvatite. Ja sam tu da vam pričam i savetujem kako da prevaziđete strah od davanja otkaza, kako da zaista zaradite i uživate u plodovima rada (kao i oni oko vas), kako da menjate poslovne planove bez straha, spuštate plate, menjate partnera ili tražite nove, prodajete ili kupujete firmu, otpuštate samog sebe, delegirate. Tu sam da vam poštedim bola ličnog iskustva kako sam prošao kroz (skoro) sve.

Poslednja izmena dana 19. aprila 2016. u 22:42


Ivan Rečević

Menadžer i operativac marketing tehnologija (marketing technologist), vodi konsultantsku kuću Gaia Consulting od 2007.godine. Do kraja 2015-te vodio je sektor analitike i bio jedan od vlasnika digitalne marketing agencije Huge Media. Sa više od dve decenije iskustva u IT industriji,…… Saznaj više »