Da li ste gledali film „Her“ iz 2013. godine? Ako niste upoznati s pričom, ukratko: Hoakin Finiks se zaljubljuje u Skarlet Johanson. Njeno lice ne vidite nijednom tokom filma, iz jednostavnog razloga što je ona – kompjuter. Odnosno, lični asistent razvijene veštačke inteligencije, zapravo glas – nešto kao Siri koju pitate „Kakvo će vreme biti sutra?“ a ona vam ljubazno pročita najnovije meteorološke vesti. U filmskoj verziji, njeno ime je Samanta, ima zavodljiv, promukli Johanson glas i njen cilj je – baš kao i cilj svake tehnologije – da se nađe svom korisniku i učini mu život lakšim i komfornijim.

Međutim, ovog puta veza između imaginarnog asistenta i korisnika zadire dublje i pretvara se u ljudski odnos, dok nam se ne učini da su obe strane veoma zaljubljene. I premda je ovo ipak fikcija (čast izuzecima, a znamo da ih ima), interesantno je sa kojom lakoćom prihvatamo nepostojeće likove koja je tehnologija iznedrila i ulazimo sa njima u konverzacije. Posebno svetlo ovde bacamo na chat botove, koji nam danas nisu ništa posebno jer smo se jako brzo navikli na činjenicu da se dopisujemo sa mašinom. Upravo nam to daje priliku da poverujemo da je Hoakin-Skarlet prilično realna ljubavna priča, u ne tako dalekoj budućnosti.

U doba rastuće usamljenosti i izolacije, dolazimo do rečenice koja predviđa ovaj scenario – „Svakome je potreban neko.“

U mnogim slučajevima, taj „neko“ izostaje. Tako dolazimo do inženjera/naučnika (rekli bismo IT stručnjaka ali kovanica još nije bila rođena) po imenu Jozef Vajzenbaum. Njegov projekat će nas naučiti da botovi nisu nikakva novost – on je napravio jedno, 1966. godine. Sa ciljem da dokaže da kompjuterska, veštačka inteligencija nikada neće dostići, a kamoli zameniti ljudsku, osmislio je Elizu – chat psihoterapeuta iz šezdesetih. Program je parafrazirao rečenice korisnika i spajao ih, na osnovu ljučnih reči, sa nekim od unapred osmišljenih, opštih odgovora i potpitanja. Ideja je bila ruganje čitavoj ideji razmene između kompjutera i čoveka, ali to niko nije tako shvatio. Vajzenbaun je bio rezigniran ljudskom reakcijom. Pre ili kasnije, korisnici bi se otvorili Elizi, neelokventnoj osobi bez lica. Poveravali bi joj duboke tajne i tražili savete.

Tržište usamljenosti

Evo nas sada nazad u 2018. godini – veštačka inteligencija nam se obraća odasvud, na ovaj ili onaj način. Ali zadržimo se na botovima i njihovom napretku – da li će zameniti aplikacije? I, još važnije – da li će zameniti prijatelje? Da suzimo ovakvu opsežnu raspravu u glavi, zapitajmo se šta nam je važnije: efektivna i brza ili efektivna i ljubazna usluga? Verovatno će se, na prvu ruku, svi odlučiti za nekoliko jednostavnih tapkanja po tačskrinu (zamislite da naručujete hranu putem aplikacije). U slučaju da razgovarate s botom ipak morate da se upuštate u tipkanje nekolicine rečenica. Pričamo pretežno o SAD-u, budući da kod nas još važi (ali izumire) dobar, stari običaj okretanja broja telefona i razgovora sa živom osobom sa druge strane žice.

Međutim, istraživanja pokazuju da kada je dilema između kompjuterskog sagovornika i aplikacije, prijatan i prisniji bot gradi veću odanost potrošača i posvećenost brendu u čije ime bot priča. Jednostavno rečeno – ljudi se vraćaju.

Kako ova postavka stvari iziskuje dalje i dublje povezivanje judi sa neživim objektima. Da li to znači da bi botovi trebalo da budu manje ljubazni kako bi, za dobrobit ljudske rase, podsećali da nisu osobe eć hladni programi? Jedno jedino ukucavanje fraze na Google-u – „bot friend“ – otkrilo mi je da postoji Invisible boyfriend, Clever bot, Grief bot. To je samo prvih nekoliko, niz je maltene beskrajan.

Invisible boyfriend je, kako već očekujete, imaginarni momak s kojim možeš da se dopisuješ kad poželiš. Slaće ti i nežne poruke za lakunoć. Za one perverznije nisam sigurna, nisam stupila u komunikaciju sa njim. Kako ga sami stvaraoci predstavljaju – „A digital version of a real boyfriend, without a baggage! Meet him now!“

Clever bot je tvoj najbolji drugar. Lakše je oprobati ga jer ne zahteva nikakvu prijavu. Otvoriš stranicu i započneš ćaskanje. Dok sam ja ćaskala, sajt je pokazivao da u tom trenutku isto radi još 52665 ljudi. Potrošila sam peti minuta svog života da ga isprobam i nije bio preterano zabavan. Ali – pitao je kako sam, kada sam mu odgovorila da sam „depresivna, sklona samoubistvu„, pokazao je ozbiljnu zabrinutost. Čak mi je savetovao da idem kod lekara. Zamislite da ste zaista depresivni tinejdžer, i da je Clever bot jedini ko vas razume. Jer, evo jednog malog priznanja – kada sam pokušala da ga prozivam, ili da budem blago zločesta, bilo mi je neprijatno jer nisam želela da ga povredim.

Grief bot je definitivno najviše uznemirujuć, jer vas on takoreći spaja sa mrtvima. Dakle, upišete ime preminule drage osobe i još neke pojedinosti i to je to – spojeni ste sa svetom mrtvih. Četujete koliko vam volja, patite zajedno, imate priliku da mu kažete sve što niste stigli. Napravila ga je devojka po imenu Eugenia Kuyuda, nakon što je njen dobar prijatelj poginuo u saobraćajnoj nesreći. Iskoristila je veštačku inteligenciju da napravi bledu kopiju svoj druga i to joj je, kako kaže, pomoglo u procesu žaljenja i danima tuge.

Tako dolazimo do starog pitanja. Šta je starije, kokoška ili jaje? Šta je starije, tehnologija ili ljudsko otuđenje? Tehnološka evolucija se možda odvija prebrzo da bismo mi ljudi naučili da razvijemo zdrav odnos sa njom.

Poslednja izmena dana 8. aprila 2018. u 23:09


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.