Nazad u kancelarijskim danima imala sam sreću da sam okruli sto delila sa muzičkim istomišljenicima. Na skali od mrtve tišine isprekidane kucanjem  do koleginice koja preferira, recimo, Hari Mata Hari, nije lako naći sredinu koja će na sve uticati jednako – motivacija, razmrdavanje, koncentracija, sve u isto vreme. Ok je i da se zavrtiš u stolici ponekad, kad te baš pogodi stih ili drop.

S druge strane, imam prijatelje na čijim je radnim mestima muzika tabu, čak i na slušalicama, i ne znam kako da nepristrasno formiram mišljenje prema ovakvom pravilu. Tihi Šopen je isto tako dovoljan da oživi ambijent (i više od toga) a sumnjam da bi iko smeo ili želeo da negoduje kada su nokturne u pitanju.

Iza svega stoji i psihologija muzike, u simbiozi sa psihologijom rada. To se posebno odnosi na bučno radno okruženje i jednolične, repetetivne poslove, bilo da je u pitanju rad na fabričkoj traci ili prevelika Excel tabela koja čeka svoje uređivanje. U monotoniji rada koji mora biti završen, muzika koju volimo može da oboji sate i odvuče nas od odlaganja i odugovlačenja, najvećih neprijatelja dosadnih neophodnosti. U slučaju buke, kao što su zvuci mašina, pa i aparata za kafu ili česte zvonjave telefona, muzika može da pruži bekstvo pojedincu ili grupi – ukoliko se njeni članovi slože oko izbora žanra. U doprinos ovoj teoriji idu i istraživanja koja su potvrdila da muzika koju volimo podstiče našu energiju i produktivnost. Jer ona ne deluje samo poput duplog espresa. Zavlači nam se i u emocije. I tu, možda, leži ključ „navučenosti“ čovečanstva na muziku i tolikog broja ljudi kojima je nezamislivo da preguraju dan bez muzike: Osim istinskih emocija, koje rađamo u odnosu na raspoloženje, okolnosti, strukturu ličnosti i uopšte načina percipiranja životnih događaja, muzika se bavi „uvozom emocija“ i dozvoljava nam da ih površinski osetimo i razumemo, kroz pesmu, ali ne i da ih istinski, duboko doživimo.

Postoji beskonačan broj studija koje su se bavile pitanjem opšteg uticaja muzike na okolinu – počevši od ljudi, pa sve do čestica vode, ali ono što nas danas zanima jeste muzika na mestu gde provodimo svoje sate radeći.

Tome u korist, možemo da se vratimo u studentske ili školske dane kada je nekima od nas muzika pomagala da preživimo noći uz knjižurine, a kada bi izolacija u ispitnom roku potrajala duže nego što se može podneti, u 3-4 ujutru si uvek mogao da prečešljaš You Tube u očajničkoj potrebi za zvucima mora, šume, pa i čavrljanja u kafiću. Ispostavlja se da buka u pozadni na prijatnoj visini čak podstiče kreativnost i održava koncentraciju. Sa druge strane imamo klasiku, koja je najbolja podrška kada želimo da prizovemo su svoju vizuelnu pažnju, bilo da slikamo četkicom ili sedimo za fotošopom.

Postoji jedan zakon koji se suprotstavlja borbi za muziku u kancelariji: zakon novog. Predavanje, veština, mali hack kome nas kolega upravo uči… zahteva tišinu ili tek tihi instrumental negde izvan našeg polja pažnje. Novo znanje se upija na više načina i trebaju mu sva naša čula. Sa druge strane, isto možemo reći i o novoj, nama nepoznatoj muzici. Posebno ako nam se sviđa. Mali Shazam čuči u svakom od nas (i čeka pravi čas). Zato je bolje birati već poznatu melodiju ili set koji će nam pomoći da održimo isti tok i tempo. Iako su ukusi različiti i beskrajni, a vama slušalice najčešće tu, na raspolaganju, spremne da vas izoluju od zajedničkog prostora za rad, štreberske (ili je bolje reći eksperimentalne) ambicije povećanja produktivnosti i kreativnosti možete ispitati i pomoću ovog vodiča.

Taman kada sam se spremala da završim ovaj tekst pobedom nad tišinom, naišla sam na članak jednog neuropsihijatra koji zagovara drugu stranu novčića: Nisi produktivniji dok slušaš muziku, samo se osećaš toliko dobro da misliš da si produktivniji. A onda sam shvatila da je i to sasvim dobar  ishod.

Poslednja izmena dana 6. septembra 2016. u 03:18


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.