Uzmimo da današnji šefovi i direktori imaju 40 – 60 godina. Naravno, skala se proteže i niže do 30 i uzbrdo do nekih 65 (svaka čast izuzecima) ali jedan tipičan direktor agencije, na primer, ima između 40 i 50. Od istih često čujem žalbe na mlade radnike (i praktikante), koje su najčešće formulisane kao „radi sve na svoju ruku“, „misli da sve zna“ ili „ne poštuje autoritete“. Verovatno postoje slučajevi kada je to istina. Ali postoji još jedna istina – današnji klinci zaista mahom znaju više nego nekadašnji klinci.

Postoji mnogo različitih tumačenja podela generacija. Ako govorimo o ljudima koji i danas žive, generacije se dele ovako:

  • Veika generacija – rođeni između 1925. i 1945.
  • Baby Boomers – „posleratna“ deca koja su preplavila svet, između 1946. i 1965. (gde možemo svrstati najveći borj gorepomenutih direktora)
  • Generacija X, od polovine 60-tih do sredine 80-tih
  • Generacija Y ili Milenijalsi, rođeni između kasnih 80-tih i ranih 2000-tih
  • Generacija Z, koja se upravo rađa ili još nije punoletna.

Kada pričamo o gorepomenutoj borbi, ona se dakle vodi između jednog izdanka „baby boom“-a i jednog Milenijala. Međutim, obe strane imaju pravo.

Na ovaj razvoj događaja uticao je niz političkih i socijalnih promena i uslova u kojima su naši roditelji i njihovi roditelji živeli. Postoje čitavi naučni radovi koji se bave pitanjem zbog čega je Generacija Y nesrećna, budući da su slučajevi depresije dva ili tri puta veći u odnosu na generaciju iza njih. Kada podvučemo crtu, razlog je manje ili više uočljiv već na drugi pogled.

Pre svega, baby boomers-i su imali privilegiju da svedoče najvećem prosperitetu čovečanstva u skorijoj istoriji.

Svet je išao uzlaznom putanjom. Sve je mnogo bolje nego što si očekivao.

Ove ljude je, takođe, napravila i vaspitala generacija koja je prošla kroz veliki rat (ponekad i dva), kada se standard života u svetu merio sigurnim krovom nad glavom i redovnim primanjima, a onda lepotom kućnog ognjišta. To znači da se od dece očekivalo da budu dobri i vaspitani i zahvalni na poslu koji im obezbeđuje preživljavanje. Ukratko, nije se očekivalo mnogo. A onda su se prilike u svetu popravile i „bumersi“ su dobili i postigli mnogo više nego što se od njih tražilo – i oni su bili zadovoljni. Poštenim i upornim radom se moglo doći do sigurnog posla, do novih čizama, nedeljnog ručka, a možda i kuće sa podšišanim travnjakom.

Svet je bio veći i dostupniji nego što se činilo, a ljudi upućeni jedni na druge. Onda su na svet došla njihova deca. Trčala su parkićima, igrala lastiš i fudbal, išla na ekskurzije. „Tvoje je samo da učiš!“ (tako su im govorile majke)

Taman kada su malo stasala – bum! Otvorio se svet o kome niko nije ni sanjao. Internet je otvorio vrata ka svemu što te je ikada zanimalo ili nisi ni znao da te je zanimalo i mogao si da vidiš i čuješ kakvi se sve životi mogu živeti. I počeo si da sanjaš i da želiš svemir, jer svemir je dostupan, a tvoje je bilo samo da učiš. Tako ćeš i ti obezbediti siguran posao, a onda i ekonomski prosperitet i sigurnost za svoju porodicu. Međutim, nove mogućnosti i pre svega nova saznanja su novoj generaciji dale velike i lude ambicije – „mi ne želimo zapadnjački san – mi želimo da živimo svoj san“.

Moderan pokušaj hipika nije za posledicu imao nikakvu veliku revoluciju niti masovne pojave narkomanije kako predrasude nalažu, ali ne možemo da ne primetimo koliko se svest mladih razlikuje od svesti roditelja u istom životnom dobu.

Izvesna doza samouverenosti koja zna da preraste u nadmenost ima na drugom tasu izrazit preduzetnički duh. Ljudi zaista primećuju prilike, svoje okruženje i rupe koje se daju popuniti manjim ili većim poslovnim poduhvatima, odakle sve masovnije cvetanje startap kulture i uopšte gledanje na biznis kao sredstvo pozitivnog uticaja.

Beskonačni sati na internetu, „buljenje u kompjuter“ i „facebook život“ imaju svoj antitet i vidu svesti o svetu u kome živimo. To iziskuje kritičko razmišljanje i odbja prihvatanje ideala serviranih na tanjiru.

Isto tako, to podiže svest o globalnim pitanjima od velike važnosti, kao što je ekologija i održivost. U mom udžbeniku iz biologije ili prirode i društva se nalazio samo jedan mali odeljak koji govori o uticaju industrije na naruševanje kvaliteta vazduha. Niko nije rekao da sam možeš da doprineseš zaustavljanju klimatskih promena i zagađenju okoline, makar počeo od parkića iza svoje zgrade. Mnogi danas znaju da i na mikronivou, u toku svog životnog veka mogu svojim ponašanjem da utiču na dobrobit planete. U istu grupaciju možemo da stavimo i odvajanje od televizije (je li moguće da kompanije još uvek plaćaju sumanute cifre da plasiraju proizvode milenijalsima na TV-u?), što znači da se sadržaj koji ćemo upijati ipak donekle bira.

Generacija koja nikad nije zadovoljna – uvek može bolje, više, brže. Ovaj karakteristični neizdrž je posledica veikih promena (najpre tehnoloških) kojima Milenijalsi svedoče i koje se događaju iz dana u dan. Nema strpljenja za birokratiju, čekanje u redu (čak i oni pakleni redovi za novi ajfon polako nestaju), čekanje dragog da se vrati sa odsluženja vojnog roka, čekanje boljeg sutra.

Jer ako bi „uvek moglo bolje i više“, onda ćeš i probati da dostigneš bolje i više. Svedočenje promenama može da znači i stalnu spremnost na promene i multitasking na poslovnom i opštem nivou.

Na kraju, sa svim ovim vrlinama i manama, generacija Y je možda prva koja broji toliko ljudi dovoljno ludih da misle da mogu da promene

Poslednja izmena dana 29. decembra 2016. u 22:51


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.