Dejv je bio klijent kakvog poželeti možeš. Uhodavala sam se da radim preko Elance-a i posle jednog ne baš prijatnog iskustva, veoma pažljivo sam birala poslove na koje se prijavljujem.

Dejv mi se javio tako što mi je odmah dodelio posao – pisanje nekoliko članaka za sajt za koji on radi – veliki, ozbiljan, širom Amerike čuven sajt, a Dejvu se posebno dopala činjenica da i ja imam svoj sajt koji se bavi sličnom tematikom.

Od početka je bio veoma precizan u svojim zahtevima i rekao da mu je, kao uredniku, prihvatljivo da provede pola sata uređujući moj tekst. Ludački motivisana, ne samo idejom da radim za takav sajt, već i honorarom koji je bio gotovo trostruko veći od mojih tadašnjih uobičajenih, pisala sam vodeći računa o svakoj reči, trudeći se da dam svoj maksimum.

Kad sam poslala prve članke, Dejv je bio zadovoljan, ne i impresioniran. Ali kaže da u meni vidi potencijal, treba mi još jezičkih i stilskih „pritezanja”, ali baš ništa zbog čega ne bismo i dalje sarađivali. Prvi njegov editovan tekst je vrištao od crvene boje kojom ga je Track Changes ispresecao. I to mi je sve bilo sjajno – Dejv nije bio samo moj urednik, već i neka vrsta mentora. Stpljiv, komunikativan i veoma fer, zaista klijent za poželeti.

Dejv koji veruje u mene.

Kad smo završili prvi posao, javio se i za drugi. U to vreme sam bila zabrinuta zbog neke važne stvari iz privatnog života, zbog koje sam par dana morala da provedem u bolnici. To me je ometalo da se u potpunosti posvetim pisanju za Dejva, ali sam verovala da ću uspeti.

Dan pre odlaska u bolnicu šaljem mu napisano i kažem da neću par dana biti online jer rešavam neko važno zdravstveno pitanje. Dejv je pun podrške i razumevanja.

Nakon nekoliko dana, stiže kilometarski mejl od Dejva. Onaj koji od početka na zvuči kako treba. Ljubazan, topao, ali sa jasnom suštinom: ja mislim da si ti super, ali meni trenutno treba ipak neko bolji od tebe. Mogu da ulažem svoje vreme u tebe, ali mi se to trenutno ne isplati. Ne brini, nastavićemo da sarađujemo… nekad.

Dejv mi se više nikada nije javio.

Izgubila sam odličnog klijenta i još bolju šansu da usavršim svoje pisanje i naučim kako da ga spakujem u formu koja je najprikladnija za onog ko čita. Imala sam priliku i nisam je iskoristila. Nisam uspela, nisam stigla, nisam mogla… Nisam bila dorasla zadatku.

„Ćuti, ne spominji”

Posle Dejva sam imala mnoštvo klijenata, od kojih sa većinom sarađujem i danas. Ali cela ta epizoda me i dalje boli kad se prisetim. Šta tu zapravo ima da boli?

Bolelo me i boli me to što stvarno jesam dala svoj maksimum, i to nije bilo dovoljno. Boli me činjenica da, uprkos posvećenosti i motivaciji, nisam bila dorasla zadatku.

Svi mi, pre ili kasnije, doživimo ovakve ili slične udarce i to je sastavni deo ma kog posla. Moj udarac je još bio i mali – nisam izgubila, recimo, gomile novca ili dovela u opasnost druge ljude koji od mene zavise. Ovo je bilo baš onako – sama pala, sama se ubila. Ipak, uprkos tome, pogodilo me je zato što me je dotaklo baš tamo gde najviše boli: u pitanje koliko si kompetetan, koliko realno procenjuješ svoj kvalitet i svoju konkurentnost. U pitanje – koliko ti zaista vrediš?

Negde ono što imaš da daš bude dovoljno, a negde ne. I to je sasvim u redu. Ipak, da bi mogli to da uvidimo, neophodno je da znamo kog je ukusa neuspeh. A nije lepog ukusa i nikad nećeš tražiti repete.

Kada čitate sve te uspešne priče o biznisu, i te kako možete da naiđete i na ovakve gorke pilule. Na primer, priča o Rovio ekipi koja stoji iza Angry Birds-a i kojoj je trebalo celih osam godina da se pomeri sa mrtve tačke. Ipak, za takve priče čujemo tek nakon što neko ostvari neki uspeh, pa se onda nekako i ti neuspesi drugačije doživljavaju. Uspeh zaseni taj neuspeh, pa se onda on posmatra kao još jedna etapa puta do cilja.

Drugim rečima, čak i kada nam uspešni pričaju o neuspehu, to je obično baš u službi uspeha, kao: „Evo vidite šta sam ja sve preživeo samo da bih danas stigao ovde. Ali sam ipak stigao.”

U našoj kulturi, ali i u Zapadnoj, čiji trendovi dopiru i do nas, neuspeh je i dalje tabu tema. U doba kada svi nastojimo da se predstavimo kao uspešni, vredni, pametni i sposobni, priča o neuspehu se ne uklapa u takvu sliku. Neuspeh se doživljava kao „Ma ćuti, pusti, proći će”, a tek kada se ostvari uspeh, onda postaje dozvoljeno pričati i o neuspehu. Do tada, ne spominji neuspeh. Misliće da ništa ne valjaš. Izgledaće kao pojma da nemaš!

Neuspesi za u fioku

Nedavno je jedan profesor sa Prinstona objavio spisak svojih neuspešnih pokušaja da postigne nešto vezano za svoju karijeru: od odbijenih stipendija i naučnih radova, do pozicija za koje je konkurisao i nije bio primljen. Ovde je njegov „obrnuti” CV. Poslednja stavka su takozvani „metaneuspesi”, odnosno duhovita opaska da je objavljivanje liste neuspeha postalo popularnije od svih njegovih radova zajedno.

Sad zamislite da smo pogledali samo njegovu zvaničnu biografiju. Sve što bismo o njemu znali jeste da je veoma uspešan u publikovanju naučnih radova, a sama činjenica da radi kao predavač na Prinston univerzitetu nam isto tako kazuje o njegovim kompetencijama. A iza svega toga i dalje se nalazi sve ono što je navedeno u listi neuspeha! Da li jedna lista može da postoji bez druge – pravo je pitanje.

Zašto bi, zapravo, trebalo otvorenije da pričamo o neuspehu? Pa, ako se nalazite na početku bavljenja nečim ili savladavate novu veštinu ili usvajate neka korisna znanja, onda lako iz perspektive možete izgubiti da je neuspeh potpuno prirodan i normalan. Često pred sebe stavljamo zadatke za koje nam je veoma stalo da ih uspešno izvršimo. I kada u tome ne uspemo, možemo početi da preispitujemo da li je sve to uopšte za nas. Takvo preispitivanje može biti bolno, ali uopšte nije loše, već naprotiv! Možda stvarno nismo za to nešto; možda je vreme da priznamo sebi neuspeh i pronađemo nešto drugo u šta bismo usmeravali svoje vreme i energiju. A možda, sa druge strane, taj neuspeh kaže da je potrebno uložiti više truda i energije da rezultat bude drugačiji.

Ali, kako da znamo kojoj od ove dve grupe pripadamo? Kako da znam da li treba zauvek da odustanem od pisanja stručnih članaka za englesko govorno područje ili treba da radim na svom pisanju još više, predanije, upornije?

Ne znamo, u tome je stvar! Ovakva pitanja naviru tek kada osetimo da nam se drma tlo pod nogama. Njih ne postavljamo dok smo na lovorikama nekog novog uspeha, gde nas svi tapšu po ramenu, a mi se osećamo kao da je taj uspeh sasvim prirodna stvar, nešto što potpuno zaslužujemo ili nam se, eto, posrećilo.

Zato je neuspeh odlična prilika da preispitamo svoje prioritete. Svoju motivaciju, svoju spremnost da nastavimo u odabranom pravcu. Neuspeh nam govori da imamo još dosta puta za preći; on nam ne dozvoljava da se ušuškamo u svoju zonu komfora, u onome čime vladamo i gde se snalazimo. On nas tera da idemo dalje, još snažnije i odlučnije. Ili nam, s druge strane, poručuje: a da mi ipak razmotrimo svoje prioritete i resurse?

Zamislite da ste naučili da vozite bicikl iz prve. Koliko oguljenih kolena i laktova bi bilo spašeno, koliko manje modrica bi nastalo, koliko bi nam se majke manje brinule kad dođemo kući plačući, oderanih nogu. Ali, da li bismo onda znali, kao što to znamo sada, dobro da procenimo razdaljnu između proklete bodljikave fasade i sebe? Da li bismo znali da nije baš jednostavno popeti se biciklom na visoku bankinu? O, saznali bismo sigurno, pre ili kasnije bismo saznali, samo što oderano koleno manje boli sa pet godina. Sa trideset možda prođeš još gore, sa pedeset je već pitanje da li bi ikada ponovo seo na bicikl!

Zato treba da čuvamo svoje neuspehe u posebnoj fioci u svojoj glavi. I da ih se, s vremena na vreme, prisećamo. Da vidimo dokle smo odmakli u međuvremenu. Da vidimo šta smo iz njih naučili. Da pratimo svoj progres. Da postavljamo pitanja, ciljeve, prioritete. Pa da u sledeći neuspeh uđemo još spremniji. Još pametniji. Da ne uspemo bolje*.

*“Ever tried? Ever failed? No matter. Try again. Fail again. Fail better.” Samuel Beckett

Poslednja izmena dana 3. jula 2016. u 02:18


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »