Ima onih što mnogo vole da kuvaju, te će začas napraviti brdo sudova da bi iseckali, propržili, obarili, a zatim i u slast pojeli svoj omiljeni gurmanluk. A kada na red dođe pranje tog brda sudova – pada im mrak na oči.

Isto tako, ima i onih koji rade po menjačnicama, marketima, fast fudovima, cvećarama – i ne podnose te poslove. Pojedini na takva radna mesta gledaju kao na „siguricu“, dok svaki slobodan trenutak koriste kako bi tiho radili na tome da jednog dana naprave potpuni zaokret u karijeri. Možda su to već i učinili, otisnuvši se, na primer, u sfere samostalnog biznisa. Posao koji samo plaća račune uskoro će napokon zameniti onim koji i plaća račune i donosi zadovoljstvo; ali, ne lezi vraže! – i tu ih sačekuju užasno komplikovana pravila uvođenja u poreski sistem, ili pak, skup nekakvih opskurnih izraza poput „racio analiza finansijskih izveštaja“

I pada im mrak na oči, kao i onom kuvaru koji sada snuždeno posmatra svoje brdo posuđa koje se, eto, nikako neće samo od sebe oprati. Čime god se bavili, svima je zajednička jedna stvar: uvek će biti tih poslova koji im, jednostavno, ne pričinjavaju baš nikakvo zadovoljstvo. Svojoj porodici, prijateljima, poznanicima i svima koji će ih saslušati i uputiti im pogled pun razumevanja, vrlo otvoreno obznanjuju koliko im užasno teško pada to što danas moraju da urade ovo ili ono. Ako izuzmemo činjenicu da povremeno „bacanje hejta“ na uzročnike našeg nezadovoljstva može poslužiti kao sasvim legitiman izduvni ventil, kontinuirano intenziviranje negativnih emocija zapravo nas neće baš daleko odvesti – pogotovo ako se odnosi na nešto što nam omogućava da platimo račun za struju ili konačno pazarimo knjigu koju već mesecima čežnjivo posmatramo s’ one strane izloga.

Zbog čega toliko ljudi ne nalazi zadovoljstvo u onome što radi, i šta uopšte dobijamo fokusom na dobre strane posla kojim se bavimo?

Pođimo od toga da bi se „zadovoljstvo“ u ovom kontekstu moglo objasniti kao upražnjavanje aktivnosti koja nas istinski ispunjava. S druge strane, dobar deo našeg dana „otpada“ upravo na vreme provedeno na radnom mestu. Stoga zadovoljstvo poslom za nas predstavlja važan činilac sveukupnog kvaliteta života, a prednosti posla koji volimo i više su nego očigledne:

  • Omogućava nam da držimo pod kontrolom sveukupni nivo stresa, jer naš dan ima određenu strukturu.
  • Motiviše nas da ujutru ustanemo iz kreveta, jer imamo osećaj perspektive i pozitivnih očekivanja.
  • Pruža nam osećaj ispunjenosti, jer naš rad ima neki smisao i(li) vrednost.
  • Omogućava nam da se ne fokusiramo isključivo na zaradu.

Sve ovo u teoriji zvuči vrlo ohrabrujuće – ali šta ukoliko ipak „zapnemo“ na poslu koji ne volimo, ili nam njegovi manje prijatni aspekti oduzimaju mnogo više vremena i energije nego što bismo to želeli?

Stavite se, za početak, u ulogu prodavca brze hrane koji jedva čeka da po završetku smene sedne za računar, iskopa nove tutorijale na temu 3D animacije i posveti se aktivnosti koja mu donosi ono istinsko zadovoljstvo. Koliko je ljudi danas ugrabilo makar 20-tak minuta predaha, i baš kod vas pojelo parče pice koje im je možda jedini obrok tokom smene koja traje 10 ili 12 sati? Makar da uslužujete smušenog mladića koji će posle vaše pljeskavice doći k sebi nakon burnog izlaska, činjenica je da se bar nekolicina ljudi danas oslonila upravo na vas.

I bez obzira na vrstu posla koji obavljate, uvek će biti nekoga kome je vaša usluga potrebna. Koliko bi nekome pritom značio i vaš usputni osmeh, ili jedno ljubazno „uživajte u obroku“? Možda će i taj sitan gest biti sasvim dovoljan da na trenutak uzdrma monotoniju koja mu iz dana u dan crpi energiju i entuzijazam.

A šta je sa monotonijom koja crpi moj entuzijazam?

Niko ne poriče da je mnogo teže boriti se protiv jednoličnosti kada je ona sastavni deo posla koji inače ne volimo. U zavisnosti od mogućnosti, neki će u već rutinske aktivnosti pokušati da unesu malo „zabune“. Konobar iz obližnjeg kafića će izbunariti tutorijale kako da napravi one zanimljive šare u peni od espressa, pa će iznenaditi sledeći put vremešnog gospodina koji svako jutro u devet-nula-nula prelistava „Politiku“ uz nezaobilaznu injekciju kofeina.

A delegiranje „dosadnih“ obaveza novajliji koji je pre 10 dana došao u firmu taman će dobro doći da se ovaj malo ispraksa na novom radnom mestu.

A Sandra i Ivana bi u pauzi za kafu mogle shvatiti da, osim pogleda na bezizražajne zidove kancelarije računovodstva, dele i mnoštvo zajedničkih tema za razgovor. Zbog sveprisutnog trenda otuđenosti, često svoje kolege doživljavamo kao individue o kojima, pored njihovih imena, malo toga znamo. Međutim, i one su ljudska bića poput nas i, osim što pokušavaju da zarade za račune, iza svojih uobičajenih imena možda kriju neko zanimljivo životno iskustvo. I, naravno, bar jedan razlog zašto im neko radno mesto ne predstavlja baš uvek izvor neograničene sreće i zadovoljstva. Koliko bi nam svakodnevna rutina omraženog posla bila podnošljivija kada bismo znali da u tome nismo sami?

A oni kojima preterane improvizacije nisu dostupne na radnom mestu, uvek ih mogu potražiti van njega. Da li će to biti učenje 3D animacije kao u slučaju demotivisanog prodavca brze hrane ili nešto sasvim deseto – potpuno je nevažno, sve dok nam omogućava da uspostavimo bar minimalnu ravnotežu između radne monotonije i zadovoljstvom ispunjenog slobodnog vremena.

Naravno, u odnosu na vreme posvećeno hobiju, sati provedeni u aktivnostima u kojima nimalo ne uživamo uvek će nam se činiti kao večnost. Ipak, u svemu tome postoji i jedna, takoreći, lična dimenzija – za sav taj urađen posao niko drugi nije zaslužan sem nas. Odradili smo ga na svoj način, onako kako mi najbolje umemo. Bilo da smo, kao konobar iz obližnje kafane, izmamili još po koji osmeh svojim neobičnim šarama u šoljici espresa, ili obradovali lepšu polovinu i ukusnom večerom i besprekorno opranim posuđem.

Uostalom, i jedno „Jao, što ti je čista kuhinja!“ ponekad je sasvim dovoljno da popravi dan nekome kome pranje sudova toliko teško pada.

Poslednja izmena dana 1. marta 2018. u 00:03


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »