Naslovi iza kojih se kriju inspirativne priče pojedinaca koji su načinili preokret u karijeri danas retko koga iznenađuju. Dok savremeni trendovi u potpunosti redefinišu pravila tržišta rada, fraza „stalan i siguran posao“ postaje zaostavština generacije koja se seća nekih srećnijih i bezbrižnijih vremena. Stoga i svojevoljna odluka ljudi da se odreknu bar kakve-takve sigurnosti još uvek s vremena na vreme biva praćena nevericom.

Većinom se smatra da je za takve poduhvate neophodna poprilična doza hrabrosti i ludosti, zbog čega „skakači u vatru“ po pravilu izazivaju tuđe divljenje i poštovanje. A u realnosti, to neustrašivo skakanje u vatru samo naočigled deluje tako neustrašivo – naime, malo posmatrača sa strane je zapravo svesno koliko planiranja, predomišljanja i preračunavanja prate takav potez.

Razume se, malo ko bi se uopšte usudio da razmišlja u tom pravcu ukoliko nema već neku predstavu o konkretnoj delatnosti u koju bi se upustio. S obzirom na svu neizvesnost razvijanja samostalnog biznisa, suvišno je pominjati da nepromišljeno zaletanje u preduzetništvo baš i ne predstavlja mudru odluku. Tome će najpre posvedočiti oni koji su, uprkos kvalitetnim idejama i neospornom entuzijazmu, ipak odustali shvativši da se njihov poduhvat ispostavio kao neodrživ. Jer, koliko god ta početna zamisao imala izvestan potencijal, procena stvarnih mogućnosti njenog ostvarenja naći će se u samom vrhu liste stvari „za uraditi“.

U tom smislu, prvi korak u (dugotrajnom) procesu napuštanja one zone sigurnosti svakako je procena održivosti biznisa na duže staze. Nečija ideja u teoriji može biti krajnje inovativna ili, pak, osmišljena tako da adresira stvarne potrebe ciljne grupe. Međutim, njena realna održivost zavisiće od najmanje dva faktora: koliko su ljudi tu ideju spremni da prihvate, i u kojoj meri ju je moguće prilagoditi zahtevima tržišta.

Prema tome, svako ko mašta o tome da se jednog dana otisne u preduzetništvo, mora znati da procena održivosti njegove poslovne ideje nikako ne ide bez sagledavanja svih mogućnosti – ali i rizika – njenog ostvarenja. To znači da realizacija biznisa najpre zahteva jasno definisan i razrađen plan, odnosno budući „sam svoj gazda“ mora znati čime zapravo želi da se bavi i na koji način to može da postigne. U skladu sa time, pokretanje bilo kakvog preduzetničkog poduhvata podrazumevaće i savladavanje ili usavršavanje nekih novih veština ili znanja, pogotovo ukoliko se radi o delatnosti u kojoj budući preduzetnik ne poseduje zavidno iskustvo.

Svakako da takav vid planiranja i pripreme ne može proći ni bez procene eventualnih rizika. Svaki zaokret u karijeri već je sam po sebi izazov, i kao takav će podrazumevati i dodatna ulaganja – kako u vidu finansija, tako i energije neophodne da bi se neka ideja „isterala“ do kraja. S te strane, obezbeđivanje dovoljne količine materijalnih resursa, ali i naoružanost strpljenjem i istrajnošću biće prvi preduslov za upuštanje u samostalan biznis.

A budući da početnički (ne)materijalni kapital retko kome pada s neba, temeljna priprema za iskorak u preduzetništvo u većini slučajeva će podrazumevati razvijanje biznis ideje uz istovremeno zadržavanje radne pozicije koja predstavlja onu tzv. zonu sigurnosti. Primer takvog delovanja na 2 (pa i više) fronta svakako su oni koji su put ka sopstvenom biznisu otpočeli kao freelanceri, da bi se preduzetništvu u potpunosti okrenuli tek nakon sticanja određenog kapitala.

Isto tako, odluka da se napusti taj siguran posao podrazumeva još jednu stvar, a to je prilagođavanje na nove uslove rada. Fiksno radno vreme ili unapred isplanirani odmori stavke su koje preduzetnici, praktično, u startu precrtavaju sa svog spiska. Dinamika vođenja sopstvenog preduzeća u potpunosti se razlikuje u odnosu na „standardno“ radno mesto, a promena tih uslova rada odnosi se i na poslovno okruženje koje (budući) preduzetnik planira da napusti. Drugim rečima, njegove radne obaveze moraće preuzeti neko drugi, što će iziskivati i razmatranje opcija delegiranja njegovih dužnosti dotadašnjim saradnicima i nadređenima.

A koliko je tranzicija iz zone sigurnosti ka potpunoj nezavisnosti zaista izazovna, najbolje se uočava tek pri susretu sa surovom realnošću preduzetništva. Iz perspektive uspešnih pojedinaca, preduzetništvo se često doživljava kao oblast rezervisana baš za one skakače u vatru koji prkose udobnosti – pre svega zbog prednosti samostalnog odlučivanja ili davanja opipljivog oblika nečemu što je nekada predstavljalo samo smelu viziju. U isto vreme, zaboravlja se na onu manje glamuroznu stranu cele priče, a to je činjenica da ma koliko bilo vredno i najmanjeg uloženog napora, preduzetničko iskustvo sa sobom nosi i ogromna odricanja.

Na kraju krajeva, uz sva zalaganja koja podrazumeva detaljno planiranje razvoja biznisa, ne treba zaboraviti i da se, nakon svakodnevnog suočavanja sa neizvesnošću i uprkos svim godinama posvećenim razvoju svoje ideje i vizije, mnogi preduzetnici naposletku suoče sa bolnim porazom. Da li će neko u tom slučaju pokušati ponovo ili, pak, odustati i vratiti se onoj koliko-toliko sigurnoj opciji koju nudi „stalan i siguran posao“, zavisi od svakog pojedinačnog slučaja.

I upravo su rizici i nepredvidivosti samostalnog biznisa ono što preduzetničku hrabrost i ludost čini samo jednim delom mnogo šire slike. Stoga će i smeli skakači u vatru, pod uslovom da od svoje ideje zaista žele da naprave ozbiljnu priču, za početak dobro promisliti pre no se što u potpunosti odreknu i svojih koliko-toliko stabilnih pozicija.

Poslednja izmena dana 19. oktobra 2017. u 13:50


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »